Šta će biti parola na izborima

Letošnja odluka Međunarodnog suda pravde, Upitnik Evropske unije, najava predsednika Republike da će se parlamentarni izbori održati u martu 2012. godine, i propast Vuka Jeremića na izborima za potpredsednika Demokratske stranke predstavljaju skup indikatora po kojima bi moglo da se zaključi šta bi mogla da bude glavna tema naredne izborne kampanje, ko bi mogao da osvoji najveći broj glasova na narednim izborima, i ko bi mogao da čini narednu vladu.

Od 2003. godine najisplativiji politički program u Srbiji podrazumevao je obraćanje „srednjem glasaču“. (Videti „Vreme“ br. 848, od 5. aprila 2007, str. 18-19). Kolokvijalno rečeno, srednji glasač je onaj koji želi najbolje od oba sveta, tj. u slučaju Srbije – želi da uđe u Evropsku uniju, ali i da sačuva Kosovo. Takvih glasača je najviše u Srbiji.

Fraza „I Kosovo, i Evropa“ je otuda dugo bila dobitna kombinacija za bilo koga ko želi da dobije glas „srednjeg glasača“. Međutim, odluka Međunarodnog suda pravde o proglašenju nezavisnosti Kosova dodatno je umanjila značaj kosovskog mita u srpskoj politici, čineći kosovski diskurs još manje politički isplativim. To je još pre odluke prepoznala Srpska napredna stranka koja se odvojila od Srpske radikalne stranke, ali i Demokratska stranka koja je onemogućila Vuku Jeremiću, glavnom predstavniku takve sintetičke politike, da zauzme potpredsedničko mesto u stranci. Propast Vuka Jeremića u DS-u zapravo najjasnije najavljuje vraćanje najvećih stranaka na tzv. evropski put Srbije uz minimalno koketiranje sa kosovskim diskursom. Otuda, na narednim izborima glavna parola neće biti „I Kosovo, i Evropa“, već će stranke pokušati da pokažu ko ima veću komparativnu prednost prilikom približavanja EU, tj. ko Srbiju može bolje da uvede u Evropu i obezbedi joj bolji deal.

DS i SNS će po tom pitanju ponuditi različite vizije ulaska Srbije u EU. Za DS je pitanje približavanja uglavnom tehničko. Demokratski ministri će javnost redovno obaveštavati o tome na koliko je pitanja iz Upitnika odgovoreno, koliko nas to dodatno približava EU, te na koliko sredstava iz raznoraznih pristupnih fondova možemo računati ako požurimo sa odgovorima i donesemo nove zakone. Slika koju bi DS mogao da proba da plasira u javnosti je sledeća: mi vas u Evropu uvodimo brzo; ako vladu bude vodio SNS, Srbija nikada neće ispuniti sve standarde, jer nema kvalitetne i stručne kadrove koje imamo mi.

Ovakvoj strategiji bi DS mogao da pridoda nedavno najavljenu borbu protiv tajkuna. DS kao da naslućuje da je veliki deo populacije nezadovoljan dvoipogodišnjim učinkom vlade koju je predvodio. Do 2008. godine, napretku se isprečio Koštunica; potom krajem 2008. godine finansijska kriza, ali od polovine 2009. godine DS-u ništa nije stajalo na putu da reši problem korupcije, klijentelizma i privrednih monopola. Činjenica da DS nije uspeo da nađe odgovore na ta pitanja frustrira birače, i nedavnom najavljenom borbom protiv tajkuna vlada pokušava da jedan deo te frustracije sa sebe preusmeri na tajkune.

Nasuprot tome, SNS bi u kampanji mogao da pokuša da sebe predstavi kao stranku koja bi Srbiji mogla da obezbedi povoljniji položaj i specifične beneficije prilikom ulaska u EU u odnosu na neke druge zemlje. Slika koju bi SNS mogao da proba da lansira u javnosti je sledeća: ako vladu bude vodio DS, Srbija ulazi u EU bezuslovno prihvatajući sve što se od nje traži; ako mi vodimo vladu, Srbija sebi može da obezbedi pozitivnu diskriminaciju, tj. poseban (i ponegde povoljniji) položaj u odnosu na druge zemlje koje ulaze zajedno sa Srbijom ili su nedavno ušle.

Taj argument može da ima smisla, jer je Evropska unija poznata po tome što nekim članicama omogućava nejednak tretman. Pošto svaka nova država-članica sa Briselom individualno zaključuje ugovor o modalitetima pridruživanja, svaka zemlja može da specifikuje svoje probleme i da za njih traži poseban tretman. To se, recimo, desilo u slučaju Poljske. Poljska vlada se sa Komisijom dogovorila da se subvencije za poljske poljoprivrednike svake godine uvećavaju sve dok se ne izjednače sa subvencijama koje dobijaju francuski poljoprivrednici. Poljaci su se, osim toga, pribojavali da će bogatiji nemački građani početi masovno da kupuju nekretnine i zemljište po Poljskoj, pa su tražili prelazni period gde je građanima EU bilo otežano da kupuju zemljište u Poljskoj. (Razume se, i EU može da traži poseban tretman sa zemljom s kojom se dogovara. Tržište radne snage je u Austriji i Nemačkoj sedam godina bilo zatvoreno za poljske radnike; Švedska, Irska i Velika Britanija ga, za razliku od toga, uopšte nisu zatvarali.)

Politici nejednakog tretmana bi Napredna stranka mogla da pridoda progresivnu poresku politiku kojom bi se poreski više opteretili boljestojeći, a rasteretili lošijestojeći. Ta politika bi podrazumevala podizanje neoporezivog dela zarade sa sadašnjih 5000 na 15.000 dinara. To bi preokrenulo efekte poreske reforme iz 2001. godine kada su poreskom politikom na zarade srazmerno više opterećeni lošijestojeći od boljestojećih. Politikom progresivnog oporezivanja – za koju se, uzgred budi rečeno, zalažu i neki od najbogatijih ljudi u Srbiji – Napredna stranka bi mogla da učvrsti svoj savez sa nižim socijalnim slojevima i tzv. gubitnicima tranzicije. Osim toga, poresko rasterećenje kroz podizanje granice neoporezivog dela zarade zaposlenih sa nižim primanjima omogućilo bi veću privlačnost nisko plaćenih, tj. radno-intenzivnih poslova, jer bi smanjenjem poreskog opterećenja poreska reforma smanjila crno tržište i povećala međunarodnu konkurentnost privrede Srbije.

Ko može da dobije naredne izbore? Najviše glasova dobiće Srpska napredna stranka zbog psihološkog efekta činjenice da njene vođe više ne predstavljaju smetnju napretku Srbije ka EU, što je priča na kojoj je DS dobio izbore 2008. godine. Sada više nema pretnje povratka u devedesete, pa će DS izgubiti dobar deo glasača koji je za njih glasao samo iz tog straha (Videti „Vreme“ br. 941, od 15. januara 2009, str. 20-21). Međutim, teško je očekivati da bi SNS mogao ubedljivo da porazi DS (recimo, sa najmanje deset odsto razlike) i tako osigura izvesno vođstvo u vladi. Izvesnije je da će situacija biti slična onoj iz maja 2008. godine u kojoj će sastav vlade zavisiti od jednog manjeg aktera koji može i sa jednima i sa drugima.

Ako takav bude ishod narednih izbora, onda bi se SPS ponovo mogao naći u sličnoj situaciji u kojoj se našao nakon prethodnih izbora: u situaciji u kojoj će imati prilike da bira između dve velike stranke koje joj nude koaliciju. Međutim, dok je 2008. godine odluka socijalista zavisila od procene onoga što će se dešavati u naredne četiri godine (da li će se Srbija baviti evropskim integracijama ili Kosovom, što je proizlazilo iz ponude koalicionih blokova koji su SPS-u nudili koaliciju), sada više takve dileme nema. Oba koaliciona bloka, SNS i DS, socijalistima mogu da ponude samo put ka Evropskoj uniji. U takvoj dilemi ponuda naprednjaka bi mogla da izgleda primamljivije jer bi, uz sve ostale, „poseban status“ mogli da traže i socijalno ugroženi slojevi (pogotovo ako naprednjaci prihvate progresivno oporezivanje i tako socijalistima zaprete preotimanjem politike zaštite najugroženijih). Međutim, budući da će se o koalicijama pregovarati posle izbora, DS lako može da kopira ono što rade naprednjaci i SPS-u ponudi istu ulogu u narednoj vladi.

Postoji, međutim, nešto što DS može da ponudi socijalistima, a naprednjaci ne mogu – to je mesto premijera. (Ta ideja je, sa pozitivnim rezultatima, testirana sredinom decembra 2010. godine.) DS već ima istoriju žrtvovanja premijerskog mesta zarad „višeg cilja“. Kao i 2007. godine, demokrate će i sada lakše prihvatiti premijera iz druge stranke ako njima ostane mesto predsednika države. Naprednjaci to ne mogu da kopiraju, jer ako izađu kao najjača stranka, oni jednostavno moraju da misle da su ovlašćeni na mesto premijera. To znači da bi, sa ili bez manjih izmena, naredna vlada mogla da izgleda slično kao ova sadašnja.