Iako je pojava Majkrosofta sama po sebi već dovoljna vest, najveće interesovanje budila je priča o tome da će Majkrosoft sa srpskom vladom potpisati ugovor o saradnji na projektu elektronske administracije
Promotivnim skupom pod nazivom „Majkrosoft Sinergija“, održanim 7. juna u beogradskom Sava centru, američka kompanija Majkrosoft najavila je povratak odnosno dolazak na jugoslovensko tržište. Kao što se i očekivalo, na skup su došli svi koji u svetu informacionih tehnologija (IT) ove zemlje nešto znače, što je i red kada je u pitanju svetski lider u proizvodnji kompjuterskog softvera. S druge strane, predstavnici Majkrosofta nastojali su da promociju naprave u formi događaja (event, vrlo popularan termin u IT svetu), to jest da Srbiji i Jugoslaviji predstave svoja aktuelna strateška opredeljenja. A kad Majkrosoft predstavlja svoju svetsku strategiju, svi s pažnjom prate.
Kao što su mediji danima najavljivali, tim povodom je u Beograd došao predsednik Majkrosofta za Evropu, Bliski istok i Afriku Mišel Lakomb sa još nekolicinom saradnika, a sa naše strane domaćin mu je bio premijer Srbije Zoran Đinđić. Ne bez razloga, jer je premijer Đinđić proteklih meseci više puta isticao neophodnost tehnološkog razvoja zemlje i najavljivao da će u tom procesu Majkrosoft verovatno imati značajnu ulogu.
Sam „događaj“ bio je podeljen na dva dela: glavno predavanje na kome su govorili domaćini i najvažniji gosti i neku vrstu seminara sa četiri teme (Produktivnost, Infrastruktura, Poslovanje, Razvoj), na kojima su posetioci malo bliže upoznati s najnovijim proizvodima i stremljenjima ove firme. Pričalo se o novoj generaciji Windows i Office programa sa oznakom XP (eXPeriance, od engleskog „iskustvo“) o dotnet (.Net) tehnologiji i veb servisima (Web service) najnovijim principom integracije softverskih rešenja. Najkraće rečeno, nova strategija Majkrosofta potpuno se temelji na internetu, a korisnicima koji se ne mogu smatrati kompjuterašima predočeno je da će novi softver za lične računare biti toliko funkcionalan da nećete biti ni svesni da ga koristite.
Iako je delegacija Majkrosofta u Beogradu bila na najvišem nivou (govor je održao i Goran Radman, nekadašnji predsednik omladine Jugoslavije, danas direktor Majkrosoft Adriatika, koji pokriva države nastale na prostoru bivše Jugoslavije i Albaniju), utisak je da je s njihove strane bilo mnogo više rezerve nego sa strane domaćina. Medijska pokrivenost skupa bila je takva i tolika da se ovde neplanirano pojavio i potpredsednik savezne vlade Miroljub Labus iskoristivši priliku da obznani novi stendbaj aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom.
UZDRŽANI MAJKROSOFT: Na Majkrosoftovom zvaničnom sajtu (www.microsoft.com) ovaj skup nije ni pomenut, ali je zato kao vest dana saopšteno da portugalska televizija pokreće interaktivni servis baziran na .Net tehnologiji (www.microsoft.com/presspass). Konkretan rezultat se u Majkrosoft okruženju poštuje i visoko kotira, za razliku od lepih želja i „četovanja“, makar vam sagovornik bio predsednik jedne države (Lakomb se tokom dana sreo i s Vojislavom Koštunicom).
Jedan od razloga za srdačnu uzdržanost sigurno je nerešeno pitanje intelektualne svojine u našoj zemlji, odnosno zaštite autorskih prava od kojih Majkrosoft živi. O načinu na koji se to može regulisati nije bilo reči ovoga puta, ali nezvanično se čuju razne priče, počev od one da će biti objavljena potpuna amnestija za piratizovani softver (malo verovatno) do toga da će legalizacija ići postepeno i pažljivo budući da se radi o trenutno malo interesantnom (čitaj siromašnom) ali potencijalno vrlo zanimljivom tržištu. Da bi bilo malo jasnije o kakvom je oprezu ovde reč, neka za ilustraciju posluži podatak da je za licenciranje operativnog sistema Vindouz (koji preko 90 odsto korisnika ima na svom računaru) i programskog paketa Ofis (otprilike isti procenat) potrebno izdvojiti nešto malo više od dve hiljade maraka. Po računaru! Pri tom, ovim licenciranjem dobija se pravo za legalnu upotrebu onoga što se i inače svakodnevno koristi, što će mnogima izgledati kao bacanje para kroz prozor.
Zato nije neobično što se Majkrosoft ovde pojavio uz Kompak, partnera na planetarnom nivou, drugu po veličini kompaniji za proizvodnju računara. Budući da ima nameru da prodaje računarsku opremu u zemlji u kojoj je obnova infrastrukture imperativ, interes Kompaka je kudikamo jasniji te je to i razlog što je ceh manifestacije platio Kompak, a ne Majkrosoft. Novi računari će se sigurno kupovati, i za njih će morati da se daju pare, s tim što će morati da se plati malo više za unapred ugrađeni Vindouz (čime se dalja piratizacija delimično umanjuje).
PISMO O NAMERAMA: Iako je pojava Majkrosofta na domaćem tržištu sama po sebi već dovoljna vest, najveće interesovanje budila je priča o tome da će Majkrosoft sa srpskom (jugoslovenskom?) vladom potpisati ugovor o saradnji na projektu elektronske vlade (e–government), pravoj modi na Zapadu, gde se mnoge aktivnosti vlada sele u sajber prostor. Ovoga puta potpisano je samo pismo o namerama, uz ogradu premijera Đinđića da će slično pismo biti potpisano sa svakom IT firmom koja se pojavi na domaćem tržištu, mada i dalje postoji velika želja (verovatno obostrana) da se projekat izvede upravo sa Majkrosoftom.
Razlog za ovoliki oprez potiče od prilično burnih reakcija u domaćoj javnosti po pitanju izbora partnera. Majkrosoft nije omiljena firma velikog broja lokalnih kompjuteraša (bez obzira što isti nemilice piratišu MS softver). Reklo bi se da je softverski gigant pizmu na sebe navukao najviše zbog opipljivog (materijalnog) uspeha i agresivnog, monopolističkog ponašanja na tržištu. Kvalitet softvera sve i da hoćemo ne možemo da dovedemo u pitanje budući da se kod nas koriste uglavnom nezvanične verzije (na računarima sumnjivog kvaliteta) za koje Majkrosoft ne snosi nikakvu odgovornost niti pruža bilo kakvu tehničku podršku, što je otprilike kao da optužite firmu Levi Štraus za kvalitet farmerki s buvljaka.
Najglasniji protivnici ulaska Majkrosofta u srpsku administraciju jesu zagovornici operativnog sistema Linuks, iza kojeg ne stoji nikakva kompanija već veliki broj entuzijasta (i neki profesionalci) koji ga kreiraju za sopstvene potrebe. Linuks je sistem „otvorenog koda“, što znači da ga je moguće „otvoriti“, pogledati šta je u njemu i menjati ono što vam ne odgovara, za razliku od Vindouza koji se isporučuje zatvoren, i čiji se fajlovi ne mogu analizirati niti menjati. Za prosečnog korisnika razlika je nebitna budući da se ionako ne bi usudio da otvara „haubu“ svog operativnog sistema, ali pojedini stučnjaci tvrde (dosta neosnovano) da Vindouz u sebi krije velike misterije te da može poslužiti kao sredstvo za špijunažu, jer su ga navodno pod pritiskom američkih špijunskih službi tako koncipirali u Majkrosoftu. Kad istroše sve paranormalne argumente, pobornici Linuksa vrate se na onaj pravi, to jest da Vindouz mora da se kupi (200-300 dolara po računaru), dok je Linuks besplatan.
S druge strane, nemali broj IT stručnjaka koristi Vindouz i strahuje od Linuksa upravo zbog njegove otvorenosti, odnosno mogućnosti da korisnik svojim neznanjem napravi štetu u sistemu. Debata je tek počela i potrošiće se još mnogo reči, papira i struje na nju, ali nesumnjivo je da će naklonost većine biti na strani neomiljenog monopoliste. Vindouz ionako svi umeju da koriste, iza operativnog sistema stoji snažna firma koja garantuje kvalitet programa i, konačno, Majkrosoft ima već razvijenu i isprobanu koncepciju elektronske administracije (pogledajte www.microsoft.com/government).
TRIVIJALNI PRIMERI: U toj koncepciji, koju je predstavio Dejan Cvetković iz kanadskog ogranka Majkrosofta, postoje tri nivoa odnosa: vlada-građani, vlada-privreda i vlada-druge vlade. Cilj nije da se krene od nule, već da se sistemi koji su već u upotrebi (u opštinama, policiji i drugim državnim organima) povežu kako bi se administrativni poslovi ubrzali. Dodatna prednost ovog koncepta (nikako najvažnija stvar, kako to doživljava premijer Đinđić) jeste to da bi tako objedinjenim sistemima građani mogli da pristupaju i izvan zgrada državnih institucija, na primer internetom od kuće ili iz nekog sajber kafea, što bi možda smanjilo redove i ubrzalo neke administrativne procedure.
Biće da priču niko ne shvata preterano ozbiljno jer se do sada nigde nisu pojavile stručne analize ovog značajnog projekta. Sva objašnjenja zvaničnika (uglavnom premijera Đinđića) svode se na trivijalne primere kao što je registracija automobila ili promena prebivališta, što doduše ima efekta budući da većina građana ove zemlje pomenuto doživljava kao čistu birokratsku torturu. Ako bismo se izražavali jezikom novih tehnologija, nama je umesto elektronske potrebna „smart“ administracija. Da bi se poslovanje administracije ubrzalo nije potrebno prebaciti ga na struju, već ukinuti gomilu nepotrebnih i nelogičnih propisa i postupaka koji će gušiti servere na internetu jednako kao što sada stvaraju gužve na šalterima. Kad bi se problem administracije mogao rešiti samo unapređenjem infrastrukture i razvojem adekvatnog softvera, odmah bismo predložili da se one Labusove pare prebace Kompaku i Majkrosoftu („Ako se zna cilj, onda se može ići i kraćim putem“, rekao je na Sinergiji premijer Đinđić, uostalom).
Uvođenje elektronskog poslovanja u državnu administraciju jeste neminovnost, ali od tog posla ne treba očekivati čuda niti se nekom velikom napretku treba nadati u skorije vreme. Posao koji bi trebalo obaviti je ogroman, a paradoks je da će elektronska administracija iziskivati znatno veći broj zaposlenih u državnoj službi nego što ih ima sada. Broj šalterskih službenika neće se smanjiti, ali će nam biti potrebni novi ljudi da opsluže sistem i uredno ga hrane potrebnim informacijama. Takva administracija biće efikasnija od ove sadašnje, ali pre toga treba stvoriti efikasnu privredu da je finansira.
Postojanje elektronske administracije potpuno bi obesmislilo potrebu za izdavanjem raznih uverenja poput izvoda iz matične knjige rođenih ili državljanstva, pa čak i obrazaca vozačkih i saobraćajnih dozvola, budući da ona služe samo da bi se dala na uvid službenim licima koja će njihovu urednost moći da provere direktno u sistemu.
Međutim, ovakva povezanost ima i svoju negativnu stranu, a to je narušavanje privatnosti građana čiji bi se kompletan život (lični podaci, podaci o imovini, bračnom stanju i sl.) pojavio pred šalterskim službenikom pri svakoj administrativnoj proceduri. Zbog toga je neophodno najpre definisati koji je neophodni minimum informacija koje država treba da ima o svojim građanima, i ograničiti da se na ekranu pojavljuju samo one koje su potrebne za obavljanje konkretnog posla.
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
