Ruski opozicionar Aleksej Navalni, iz kućnog pritvora, poslao je nedavno „Njujork tajmsu“ listu imena ruske biznis i političke elite kojima bi trebalo uvesti sankcije. Nekoliko sati po objavljivanju članka, Amerika i Evropska unija su uvele sankcije većini onih koji su bili na toj listi, a odnose se na ograničavanje slobode kretanja i zamrzavanje imovine.
Da bi se razumeo kontekst pisma upućenog najtiražnijim američkim novinama, neophodno je razumeti političku ulogu njegovog autora. Aleksej Navalni, koji se smatra pretečom ruske opozicije novog političkog tipa, na poslednjim lokalnim izborima za gradonačelnika Moskve, održanim u septembru 2013. godine, osvojio je 27 odsto glasova birača. Trenutno se nalazi u kućnom pritvoru, koji mu je određen do 28. aprila 2014. godine, a tereti se za pranje novca i zloupotrebe položaja zajedno sa svojim bratom Olegom. Ono što je izuzetno zanimljivo ogleda se u činjenici da su Sjedinjene Američke Države, praćene partnerima iz Evropske unije, postupile vrlo brzo u odnosu na listu imena iz pisma, ali je nekoliko imena mudro izostavljeno. Sankcije, recimo, nisu uvedene pojedincima sa liste poput poznatog biznismena Romana Abramoviča, Alekseja Milera (upravnika Gazproma) kao i Igora Secina (izvršnog direktora Rosnjefta). Stoga se postavlja interesantno pitanje, kolika bi bila cena postupka kojom bi se uvele sankcije prema ovim trenutno izostavljenim pojedincima?
Oktobra 2012. godine, Rosnjeft je kupio 50 odsto akcija u TNK-British Petroleum za 28 miliona dolara. Po automatizmu, Secin je zauzeo važnu poziciju u upravnom odboru britanskog giganta. Takođe, činjenica da je Rosnjeft jedna od najvećih energetskih kompanija na svetu znači da njeni predstavnici sede u mnogim upravnim odborima širom sveta, sa kojima imaju uspostavljena partnerstva. Kada je reč o sankcijama ka Gazpromu, one mogu imati širok opseg i neizmerne i dalekosežne negativne posledice.
Neizbežno je postaviti i sledeće pitanje: Kako se odnosi između velikih sila reflektuju na Srbiju ili Balkan u celini? Kada je reč o energetici, pre samo dva meseca Rosnjeft je objavio plan da kupi hrvatsku kompaniju za naftu i gas INA. Hrvatska, kao punopravna članica Evropske unije, mora zastupati odluke donete u Briselu u odnosu na događaje u Rusiji i Ukrajini i uvođenje sankcija. Međutim, bilo kakve sankcije prema pojedincima iz Rosnjefta mogle bi imati negativne posledice za razvoj hrvatske privrede, pogotovo imajući u vidu navedeni projekat. Srbija je u za nijansu boljoj situaciji, s obzirom na to da je još daleko od punopravnog članstva u EU. Ne bi bilo za očekivati da Evropska unija zahteva od zemlje, koja zasigurno neće postati punopravni član ove organizacije pre 2020. godine, da u punoj meri mora ispratiti rešenja postignuta u okviru institucija evropskog bloka. Međutim, nova vlada Srbije mora da bude svesna svih negativnih posledica koje može imati potencijalno uspostavljanje sankcija prema Rusiji, bilo ka pojedincima, bilo ka institucijama. U Srbiji malo ko nije obavešten o izgradnji Južnog toka i važnosti tog projekta za domaću i regionalnu privredu. Južni tok prolazi kroz sedam zemalja, od kojih su sve, osim Srbije, članice Evropske unije (Bugarska, Mađarska, Grčka, Slovenija, Hrvatska i Austrija). Evropska unija ne mora čak ni da uvodi sankcije kao ultimativnu meru za projekat Južnog toka, ali može otežati rad na projektu uspostavljanjem strožijih pravnih regulativa koje ruska strana mora da izvrši. Rezultat bi bila sporija realizacija projekta na regionalnom nivou, što bi imalo negativne posledice za srpsku privredu. Dolazeća vlada Republike Srbije mora ostati informisana, iz časa u čas, o razvoju situacije i pažljivo analizirati moguće posledice svake potencijalne odluke u vezi sa redefinisanjem trenutnih ekonomskih odnosa sa Ruskom Federacijom. Na kraju krajeva, ukoliko situacija izmakne kontroli i Evropska unija uvede sankcije ka Rusiji kao zemlji (poslednji stepen sankcija), na mikro nivou stagnacija bi mogla da pogodi čak i Kragujevac. Naime, iako je Srbija kao država vlasnik 33 odsto kompanije Fijat automobili Srbija, bilo bi teško zaobići većinskog vlasnika italijanskog porekla koji bi po odredbama Evropske unije morao zamrznuti izvoz u Rusiju.
Jedno je sigurno, trenutna situacija i zaoštravanje odnosa na ekonomskom nivou nikome ne idu u prilog. Brzinom svetlosti situacija na globalnoj sceni se može preslikati i na malu zemlju poput Srbije, koja je trenutno u najnezavidnijem položaju: kandidat za članstvo u EU, a istovremeno specijalni trgovinski partner sa Ruskom Federacijom.
Autor je doktorand na Univerzitetu Sent Galen u Švajcarskoj i potpredsednik za Rusiju i tržišta u razvoju u Investicionoj banci Barklejs u Londonu
