Srdita nemoć

Počeću citatom Fransisa Bekona (1561–1626): „Ne čitajte da biste protivrečili, niti primili zdravo za gotovo ono što piše, već da bi merili i rasuđivali o onome što ste pročitali.“

Pre dve nedelje sam načeo osmu dekadu svog života. Lepo, i za radovanje! Priroda mi je poklonila veštinu da se snađem u dosadašnjem životu. Nisam birao optimalne puteve, ali kad bih se požalio gde sam stigao i umakao bio bih, najblaže rečeno, nezahvalan. Pre kratkog vremena me je dragi prijatelj, akademik prof. Predrag Peško, vrsni hirurg i tela i duha, oduševio kratkom konstatacijom: srdita nemoć. To je bio svakako kratak, ali jezgrovit opis stanja u koje smo stigli i o kojem smo razgovarali, a odvijao se pre nego što smo ušli u košmar zvan kovid-19. Dakle, ovaj iskaz nije nastao u vreme kad je normalnost zamenio virus kovid-19 i neopisana panika, već iz slika lokalnog i globalnog okruženja koja se razvijaju u periodu kad iskustva daleko prevaziđu perspektive.

OBEĆANJA I REALNOST

Inženjer sam po obrazovanju. U skorije vreme sam više puta držao predavanja na različitim manifestacijama u Akademiji nauka, ali i u svetu, čije teme su bile posvećene četvrtoj industrijskoj revoluciji, tj. vremenu u kojem caruju informacije, veštačka realnost, bogatstvo dobijeno obradom tzv. big data, robotizacija. U predavanjima sam bio kritičan i nagoveštavao da su obećanja daleko od realnosti. No, sada odjednom vidim da to nisu obećanja, nego u velikoj meri prodaja magle. Gde su sada roboti koji zamenjuju lekare u kontaktu sa nepoznatim i opasnim virusom, gde su podaci koje neko ume da tumači na način koji ima smisla i daje sliku izlaska iz krize, gde je komunikacija koja ima smisla, gde su ti fantastični rezultati proučavanju drugih epidemija i virusa na kojima je farmaceutska industrija ostvarila neviđene profite? Ovaj kratki period u kojem su, čvrsto verujem, mediji i oni koji njima upravljaju daleko preterali i uterali strah u nas, samo mi ukazuje da treba mnogo više da poštujemo ono što stvara priroda, i da ne pokušavamo da principe koji postoje zamenimo principima profita.

Srećom, u bliskom okruženju postoje ljudi koji mogu sve da reše, uključujući objektivne i subjektivne probleme. Ti izuzetni ljudi imaju odgovor na sva pitanja, najčešće trenutno, a nekada im je potrebno i da razmisle pre nego što daju odgovor. Pišući prethodnu rečenicu, pade mi na pamet prastari vic: Došao čovek kod frizera. „Dobar dan, može li jedno šišanje?“ „Može, kako želite?“ „Pa ovako, kume, s jedne strane mi ostavi rupu veličine šake, a s druge tri-četiri manje rupice. Pozadi repići da mi budu neravni, a šiške da mi idu ukoso i da budu retke…“ „Pa ne znam da li ću da znam da vas tako ošišam.“ „A prošli put si znao!“

Svaka sličnost sa sadašnjom situacijom je potpuno slučajna.

„VOĐA“ I „VLAST“

Mislim da je važno posmatrati budućnost i biti pozitivan. Reč pozitivan se ovde ne odnosi na test na kovid-19, već na način razmišljanja. U tom pravcu, mene posebno raduje osećaj početka ekonomskih promena, koje uvek prate društvene perturbacije izazvane ratom ili drugim oblicima vanrednog stanja. Taj proces, koji se može opisati kao sticanje prvog miliona, uvek vodi povećanju kapitala malog broja ljudi koji već imaju. Razlozi za radovanje su jednostavni: oni koji su stekli imetke su uvežbani i imaju tim koji ne dozvoljava iznenađenja, jer da nije tako ne bi bili tamo gde su! Oni drugi, koji sastavljaju kraj sa krajem, treba da uče!

Ovo se odnosi i na bogate, ali i na manje bogate, da ne kažem siromašne države, a naravno i na zemlje koje su u svemu bolje u odnosu na okruženje i šire, bar prema rečima onih koji ih vode. To vođenje u delu sveta koji možda bolje poznajem u mojim mislima ima stalni otisak priče Vođa, koju nam je darovao Radoje Domanović, i jednočinke Vlast, koju je u drugim istorijskim uslovima 1937. godine skoro završio Branislav Nušić.

Ne bih pisao ovaj tekst da nemam previše stresnog razmišljanja, ili već pomenutu Srditu Nemoć. Izolovan sam, srećom nisam još i uzemljen. Zašto? Pa ne veruju mi da sam u stanju da slušam uputstvo da treba da vodim računa o svom zdravlju i da smanjim verovatnoću prenosa virusa, koristim masku, rukavice i minimiziram kontakte sa dragim i nedragim. Muči me činjenica da su mnogi eksperti u ovoj krizi u istoj starosnoj grupi kao i ja, grupi koja zbog rizika ne sme da izlazi iz kuća 24 časa u toku svakog dana. Interesuje me da li me činjenica da nisam epidemiolog ili infektolog direktno svrstava u grupu neodgovornih i neposlušnih, na koju moraju da se primenjuju policijski časovi? Srećom, u prethodnim periodima su direktori i v.d. direktori značajnih medicinskih ustanova i klinika odabrani iz reda mlađih i perspektivnih eksperata, a to je slučaj i sa političarima, pa je ekipa kojoj verujemo i koja nas vodi u napredak oslobođena opasnosti od tragičnih posledica koje bi sprečile da pobedimo kovid-19.

PREŽIVETI ILI ŽIVETI

Moja trenutna nedoumica, generisana stresom, je jednostavna: da li treba da preživim ili živim? Ja spadam u one koji imaju potrebu i navike da aktivno, pa čak i preaktivno žive. Naravno, uslov je da preživim, ali to je samo potreban, ali nije i dovoljan uslov. I osoba koja je u komi je živa, ali je pitanje koji je to život? Verujem da su mnoge mere u ovoj kovid-19 krizi prave i potrebne, i da moraju da se sprovedu. Nemam ni najmanju dilemu da se sprečavanjem kontakata verovatnoća prenosa virusa i bakterija bilo koje vrste smanjuje na minimalnu meru. Ja u potpunosti poštujem tu meru, i to svakako ne iz straha za sebe.

Poređenje koje mi dominira je u merama koje su, po mom shvatanju, u domenu zatvorskog tretmana. Izolacija osoba koje su opasne za okolinu (mislim na prestupnike) je i uvedena da bi se eliminisao uticaj pojedinca na sredinu i vice versa. U najgorim slučajevima se izolacija pretvara u represiju „samicom“. Mislim da je to jedan od najgorih oblika kažnjavanja. Još jedan citat koji mi se čini prikladnim za ovaj tekst: „Kada bismo ljudima oduzeli njihove iluzije, koje bi im zadovljstvo ostalo?“, a koji je napisao Fransoa Mari Volter (1694–1778). Dakle, pustite me da poštujem i volim život!

Pre kraja moram da se vratim inženjerskom razmišljanju. Čvrsto verujem da sve pojave u prirodi nose u sebi „talasno ponašanje“. To bi moglo da se posmatra i koristeći kvantno-mehaničke pristupe. Posle nevremena sa ogromnim talasima, nastaje bonaca, posle olujnog snega ostaju divni proplanci i padine za uživanje. Nije kovid-19 prvi, a sigurno ni poslednji neprijatelj koji nas je napao. Ne poznajemo mi neprijatelja ni kada je on rezultat ljudskog mozga! Nije Hitler sa okruženjem koje je odabrao bio prepoznat u trenucima u kojima je podizao kvalitet života u Nemačkoj i prijateljskim zemljama koje su mu se pridružile. Nismo na vreme prepoznali kvalitet života koji nam je donela misija NATO pre dvadesetak godina. Ne prepoznajemo i ne dajemo potreban značaj događanjima u Severnoj Africi, osim što u manjoj i većoj meri negodujemo zbog migrantskih kretanja. Koliko ima onih koji su nepravedno i nepotrebno nestali iz sveta nas živih u ovim ratnim previranjima. Koliko smo daleko došli kada dobijamo samo mikro-informacije o realnosti i dobrom, umešane u značajne informacije šta se događa u Zadruzi, koji umetnik (čitaj pevač ili pevačica) je kupio novu kućicu i kakav mu je kvalitet seksualnog života.

Umesto epiloga još jedan citat (Pjer Salet, 1875–1936): „Posmatrajte drvo u šumi. Videćete kako njegovi listovi, njegove grane i njegovi koreni rade harmonično, da bi razvili njegov život. Nijedan od njegovih cvetova ne teži da zaseni druge, jer oni znaju da su lepi samo u jedinstvu sa svojim drugovima. I, ako ih istrgnete sa grane, oni će uvenuti i umreti.

Gledajte kako plod misli sam na to da nam se preda, kako bi sa ljubavlju ispunio delo, koje mu je namenilo drvo koje ga nosi.

Posmatrajte delove svog tela, prsti sa prstima, ruka koja pomaže ruku, gornji zubi koji sarađuju sa donjim. Svaki deo radi za dobro celog tela.

Posmatrajte kapljicu vode izgubljenu u okeanu, čiji glas doprinosi velikoj pesmi talasa, a koja, takođe, ima svoj udeo u laganom i neprekidnom radu, koji čini da se jednog dana odrone gromade stena sa obala.“