Povod za ovo naše obraćanje jeste potreba da se uključimo u polemiku na temu ekologije, koju su na stranicama vašeg lista otvorili g. J. Raičević iz INN Vinča i g. Srđa Popović, savetnik premijera za pitanje životne sredine. Sa zadovoljstvom konstatujemo da je odnos Vlade prema ekološkoj politici ove zemlje krajnje konstruktivan.
Ono što nije najjasnije jeste odnos ove države prema sferi fizičkih agenasa u životnoj sredini, a pre svega prema jonizujućim i nejonizujućim zračenjima. Problemi vezani za jonizujuće zračenje imaju znatno širi karakter i obuhvataju ne samo ekološke probleme već i zaštitu stanovništva i profesionalaca pa se tretiraju nezavisno od ekologije, iako se problematika u mnogo čemu preklapa. U nameri da odgovorimo na pitanje „ima li ova zemlja pravilan stav prema zaštiti od zračenja“, želimo da otvorimo polemiku o stanju u ovoj oblasti za koje smatramo da nam je dobro poznato.
Oblast zaštite od zračenja neprekidno se razvijala u svetu. Postoji više značajnih međunarodnih institucija koje se bave ovom oblašću kao što su: Međunarodna komisija za radiološku zaštitu (ICRP), Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA), Naučni komitet ujedinjenih nacija za efekte atomskog zračenja (UNSCEAR) i Svetska zdravstvena organizacija (WHO). One su postavile savremeni koncept zaštite od zračenja koji je prihvaćen i u našoj zemlji. Sve to prati i regulativa čiju osnovu kod nas čini Zakon o zaštiti od jonizujućeg zračenja (Sl. list SRJ 46/96) i više pratećih podzakonskih akata.
U našoj zemlji se primenjuje zračenje u medicini, nauci i industriji. U odnosu na razvijene zemlje, nedostaje samo primena u nuklearnoj energetici. Problemima zaštite od zračenja bavi se više ustanova. To su pre svega INN Vinča i Institut za medicinu rada i radiološku zaštitu „Dr Dragomir Karajović“. Ovim problemom bave se i druge ustanove: Vojnomedicinska akademija, Vojnotehnički institut, Institut bezbednosti, Institut za primenu nuklearne energije u poljoprivredi, Institut za tehnologiju nuklearnih i drugih mineralnih sirovina, kao i više fakulteta.
Problemi vezani za zaštitu od zračenja nalaze se u nadležnosti većeg broja ministarstava na saveznom i republičkom nivou. To su resorna ministarstva za zdravstvo, industriju, poljoprivredu, zaštitu životne sredine i druga. Zakonska osnova nalazi se u saveznom Zakonu o zaštiti od jonizujućeg zračenja (sa više pravilnika koji iz njega proističu) i republičkom Zakonu o zaštiti životne sredine. Ovi zakoni pravljeni su na osnovu međunarodnih preporuka i po svojoj formi su savremeni. Međutim, nisu dovoljno usklađeni sa realnom situacijom pa su potrebne određene izmene i dopune, kao izrada novih aktuelnih akata.
Postavlja se osnovno pitanje: kako ovako razuđeni sistem zaštite od zračenja funkcioniše u praksi, odnosno da li su stanovništvo, profesionalno osoblje i životna sredina zaštićeni od mogućeg štetnog delovanja zračenja. Nažalost, veliki broj primera u bliskoj prošlosti pokazao je da sistem nije funkcionalan i da ga treba značajno izmeniti. Ovi primeri obrađeni su u tački Stanje zaštite od zračenja u našoj zemlji.
Od značaja je kako se ovi problemi rešavaju u drugim, razvijenijim zemljama. Pošto su od primene zračenja, pored profesionalaca koji tako ostvaruju dohodak, ugroženi i stanovništvo, lokalno ili u celini, i životna sredina, jasno je da se radi o nacionalnom problemu koji mora da se reši na nacionalnom nivou. Stoga u većini zemalja postoje nacionalni instituti ili agencije za zaštitu od zračenja koji imaju eksperte iz različitih oblasti potrebne za uspešan rad. Takvo rešenje je najbolje i za našu zemlju.
Stanje zaštite od zračenja u našoj zemlji
Za vreme udesa u Černobilu videle su se sve mane sistema zaštite od zračenja još u okviru SFRJ. Prvo se kasnilo u reagovanju, što je veoma važno sa stanovišta uspešnosti delovanja, nisu se znale nadležnosti i obaveze pojedinih institucija, rezultati merenja su bili neusaglašeni, informisanost je bila pogrešna. Posle toga pristupilo se dogradnji sistema zaštite. Međutim, događaji tokom 1999. godine i NATO bombardovanja pokazali su trajne slabosti ovog sistema. To se odnosi, prvo, na mogućnost bombardovanja reaktora RA u INN Vinča i korišćenje municije sa osiromašenim uranijumom na našoj teritoriji. U prvom slučaju sistem zaštite nije mogao da profunkcioniše, koordinacija između institucija nije bila dobra, nadležnost saveznih, republičkih, opštinskih i gradskih organa nije bila jasna i predstavljala je smetnju. Tek pred prestanak opasnosti od bombardovanja sistem zaštite se oformio na takav način da je mogao efikasno da deluje. Međutim, vać sada je ovaj sistem ponovo nedelotvoran.
Drugi slučaj odnosi se na osiromašeni uranijum. Po prestanku bombardovanja Jugoslavije problem osiromašenog uranijuma trebalo je da se reši. Za to je postojala čak i zakonska obaveza. Međutim, zbog neorganizovanosti, problem je rešavan na više mesta i to najčešće nekompetentno. Samo u situacijama kada se svet zainteresuje za taj problem, kod nas se pristupalo nekom poslu. Posle toga, kao i sada, nema ozbiljnog rada.
Postojanje istraživačkog reaktora RA u INN Vinča koji već preko 15 godina ne radi dalje pokazuje hronične probleme u ovoj oblasti. Sve to vreme isluženo nuklearno gorivo nalazi se u bazenu pored reaktora, što predstavlja najveću opasnost pri eventualnom akcidentu. To je direktno u vezi sa gradnjom odlagališta za ovakvu vrstu otpada. Ni ovaj problem se neće rešiti dok se jasno ne definišu obaveze i odgovornosti svih činilaca u državi. Nacionalni institut za zaštitu od zračenja sa jasno definisanim statusom, obavezana i pravima, uz rešeno finansiranje, može najefikasnije da rešava i da reši ovakve probleme.
Radioaktivni gromobrani, iako je sadašnjim i prethodnim zakonom o zaštiti od zračenja naloženo njihovo skidanje, još uvek su prisutni. Dobrom organizacijom ovaj problem se može rešiti u kratkom roku, a ne kao do sada namernim odugovlačenjem. Na primer, radnici koji rade na pomenutom reaktoru RA, a koji imaju stalan problem finansiranja, imaju potrebne alate i drugu potrebnu opremu za skidanje radioaktivnih gromobrana i mogli bi se angažovati na tom poslu. Od ostvarenih prihoda mogu da se pokriju njihove plate i time nadležno ministarstvo oslobodi novoprihvaćenih obaveza.
Nerešenih primera iz oblasti zaštite od zračenja ima još. Jedan od takvih je i postojanje veće količine radijumskih igala u Institutu za onkologiju. Ne postoje nikakvi opravdani razlozi da se ove igle ne prebace u INN Vinča na sigurnije mesto. Stanje opreme za rendgen dijagnostiku i nuklearnu medicinu, kako sa stanovišta kvaliteta dijagnostike, tako i sa stanovišta zaštite od zračenja, znatno je ispod nivoa razvijenih zemalja. Na tim pitanjima se nedovoljno radi.
Još od udesa u Černobilu pristupilo se izradi sistema rane najave nuklearnih udesa u našoj, a pogotovo susednim zemljama koji mogu da ugroze našu zemlju. Većina zemalja je taj problem rešila i samostalno i u okviru evropske mreže. Kod nas je problem ostao na nivou diskontinualnog merenja jačine doze od strane saveznog hidrometeorološkog zavoda na njegovim mernim tačkama. Danas se ovo može i mora lako rešiti u okviru interneta i mobilne telefonije.
Radon je poslednjih desetak godina veoma aktuelan u svetu. Njegov doprinos ukupnoj godišnjoj dozi koju prima stanovništvo je čak oko 50 odsto. Za razliku od drugih faktora, ovako visok procenat može se znatno sniziti konkretnim merama zaštite i regulativom. U našoj zemlji ovaj problem nikada nije rešavan organizovano, iako postoji kadar i oprema, doduše raspodeljeni u više institucija.
Regulativa iz oblasti zaštite od jonizujućeg zračenja u našoj zemlji postoji i bazira se na međunarodnim preporukama. Ova regulativa nije sasvim uvažila realnu situaciju u našoj zemlji pa često ne obezbeđuje potrebnu zaštitu, a pogotovu ne vodi njenom poboljšanju. Zato je potrebno njeno inoviranje zbog uvažavanja stanja u državi i približavanja zakonodavstvu Evropske unije.
Zaštiti od nejonizujućeg zračenja pažnja se poklanja tek poslednjih godina. Regulative u ovoj oblasti ima malo. U pitanju su lasersko, radarsko, elektromagnetsko i UV zračenje. Naročito je značajno pitanje zaštite od zračenja kojem je izložen velika deo populacije ili celo stanovništvo. Svedoci smo razvoja mobilne telefonije. Taj razvoj mora da prati i odgovarajuća zaštita. Ništa manje aktuelna nisu ni pitanja zaštite od UV zračenja (koje potiče od sunca).
Zaštita od zračenja vezana za vojsku dobro je organizovana. Međutim, zbog finansijske situacije i eventualne potrebe transformacije VJ-a, veliki deo ove problematike, uz uvažavanje nekih specifičnosti, opravdano je uključiti u delatnost buduće agencije.
Ova kratka analiza pokazuje da u oblasti zaštite od zračenja, bez obzira na postojanje obrazovanog kadra i dela opreme, postoji određen broj nerešenih problema. Njihovo rešavanje je od interesa za celu zemlju. Te probleme može uspešno da reši samo ustanova koja će odgovorno učestvovati u postavljanju regulative, sprovođenju mera zaštite i nadzoru. Takva ustanova je Agencija za zaštitu od zračenja, čije se formiranje ispostavlja kao neminovnost.
Uloga Agencije za zaštitu od zračenja
Agencija bi bila institucija vlade od nacionalnog značaja, sa osnovnim zadatkom zaštite stanovništva, profesionalaca i životne sredine od efekata zračenja (jonizujućeg i nejonizujućeg).
Da bi se ovaj zadatak ostvario, agencija mora biti garant da su rizici i korist od primene zračenja utvrđeni i da se mogu porediti. Mora biti osposobljena da postavlja granice doza za stanovništvo i profesionalce, donosi propise (preko vlade), osigurava njihovo poštovanje (preko inspekcija) i minimizira rizik za ljude koji rade sa zračenjem. Agencija bi morala da obezbeđuje informisanost, obuku, savete i da vodi istraživačke projekte vezane za svoju delatnost.
Agencija bi morala da učestvuje u međunarodnim projektima iz ove oblasti, da bude odgovorna za koordinaciju delovanja u slučaju udesa vezanih za zračenje (udesi na nuklearnim postrojenjima, posledice vojne primene, izgubljeni izvori i sl.). U okviru toga uspostavila bi i koristila sistem rane najave udesa preko mreže stanica u našoj zemlji i inostranstvu.
Delatnost agencije
Agencija treba da objedini sledeće poslove: dozimetriju; ličnu dozimetriju sa TLD laboratorijom; nejonizujuća zračenja sa laboratorijom za nejonizujuća zračenja; monitoring životne sredine sa laboratorijama za gama spektrometriju, niske aktivnosti i radon.
Dalje, bavila bi se nadzorom, problemima radioaktivnog otpada, kontrolom uređaja koji generišu h zračenje, meteorologijom.
U njenoj nadležnosti bile bi i nuklearne instalacije (reaktori, akceleratori) i istraživanja vezana za njih. Agencija bi bila nadležna za delovanje u vanrednim događajima pri čemu bi koristila automatski sistem monitoringa okoline. Neki elementi vojne dozimetrije mogli bi takođe preći u nadležnost ove agencije.
Tu bi svoje mesto našla i medicinska zaštita uključujući i biodozimetriju, hromozomske aberacije, radiotoksikologiju i whole body counter (brojač celog tela).
Agencija bi se bavila konsaltingom, obukom, zakonodavstvom i standardizacijom i konačno objedinila bi bazu podataka vezanih za ovu tematiku.
I na kraju, ovakva agencija smanjila bi ulaganja države u ovu oblast, a uz povećanje efikasnosti zaštite stanovništva, profesionalaca i životne sredine.
Ne manje značajna je činjenica da je formiranje agencije neophodan preduslov za prihvatanje normi Evropske zajednice u oblasti zaštite od zračenja.
