Srbija ne sme da postane Pinočeov Čile

Slučaj “novosadske grupe”, kako je Aleksandar Vučić “konspirativno” nazvao skupinu članova Pokreta slobodnih građana i aktivista studentske organizacije “Stav”, od kojih neki više od dva meseca džedže u novosadskom pritvoru, u srednjovekovnim steničnim uslovima, a drugi se nalaze u prinudnom egzilu – verovatno je najveća političko-pravna svinjarija u novijoj istoriji zemlje. Bezmalo sve što su režim, tužilaštvo i sudstvo – kao neodvojiva, organska celina sa jednim šefom na čelu – učinili u postupku protiv “zaverenika” u sukobu je i sa zakonima, i sa pravdom, i sa elementarnom logikom, i sa elementarnom humanošću. O evropskim standardima, ljudskim pravima i vladavini zakona nećemo sada – svima je jasno gde je Srbija, a gde su demokratski uređene zemlje.

Jedna od pritvorenih “zaverenica”, profesorka gimnazije, antifašistkinja i članica PSG Marija Vasić, pre nekoliko dana he, u znak protesta zbog nezakonitosti i besmislenosti postupka – odlučila da uđe u štrajk glađu i žeđu. Vrlo brzo, zdravstveno stanje joj se dramatično pogoršalo i ona je iz klisanskog pritvora prebačena u bolničku jedinicu beogradskog Centralnog zatvora. Danima ni rodbina, ni advokati – pa ni nadležni sud – nisu imali informaciju kako je, ni da li je uopšte živa. Nadati je se da ovo pokazno političko-pravno iživljavanje režima neće rezultirati ljudskim žrtvama ili trajnim narušavanjem zdravlja, niti Marijinog niti drugih pritvorenika.

Nadati je se i da će pritisak iz Evrope (zbog Marije Vasić reagovala je i Evropska komisija) i svakodnevni protesti građana pred novosadskom pravosudnom zgradom ishodovati da se, što jedino ima pravnog smisla, postupak protiv “novosadske grupe” odmah obustavi i da aktivisti budu oslobođeni. Ili da se bar puste iz pritvora, da se brane sa slobode. Nikada nije ni bilo osnova da se strpaju među stenice, a još je manje bilo zakonskih razloga da im se pritvor produžava u dva navrata od po 30 dana. Ukoliko dođe do procesa i ukoliko se sud bar malo bude držao zakona, postupak mora biti završen jedino oslobađanjem, i pritvorenika i egzilanata kojima će se – bar po optužnom predlogu – suditi u odsustvu.

U medijima je već bilo napisa da je “dvanaestorku” prisluškivala BIA po nalogu direktora Vladimira Orlića. Naravno da je prisluškivanje bilo protivzakonito i sasvim je evidentna zloupotreba agencije u stranačke svrhe. Naravno i da se opozicione političke stranke prisluškuju samo u zemljama koje drže do demokratije koliko do lanjskog snega, i u čijim zatvorima umiru politički protivnici.

Ovi mladi ljudi, u pritvoru i izgnanstvu, nadrljali su samo zbog toga što su režimu bili potrebni da iskaže svoje represivne mogućnosti, da preko njih zastraši sve koji dižu glas. Oni su, navodno, želeli da nasilno sruše ustavno uređenje zemlje. Da nije tragično, bilo bi komično.

Kancelarija poznatog novosadskog advokata Vladimira Horovica brani dvojicu pritvorenika, Srđana Đurića i Ladu Jovovića. Horovic nema dilemu – u pitanju je politički progon neistomišljenika. Sa njim razgovaramo o slučaju i hronologiji nezakonitosti, te pravnim i političkim konsekvencama procesa.

Kao prvo, podseća Horovic, sama krivična prijava, na osnovu koje je pokrenut postupak, a koju je podnela Služba za borbu protiv terorizma Uprave kriminalističke policije u Beogradu, u suprotnosti je sa zakonom. Ne sadrži radnje izvršenja, niti citate šta je ko od okrivljenih izgovorio, već samo mišljenje i zaključivanje podnosioca prijave o tome kakve su bile namere okrivljenih. Više javno tužilaštvo u Novom Sadu je zbog toga moralo da odbaci prijavu, smatra on.

Sporno je i to što branioci nisu imali uvid u sudske spise 14 dana, čime je onemogućeno pravo okrivljenih na odbranu. Osim toga, Visoko javno tužilaštvo je donelo naredbu da se audio-zapis koji je prethodno emitovan na brojnim režimskim kanalima – proglasi tajnom. Ako je već tajna, a u interesu javne bezbednosti, zašto VJT nije preduzeo odgovarajuće mere prema ovim medijima i onome ko im je dostavio zapis?

Tužilaštvo je, potom, podnelo optužni predlog iako nije okončalo dokazne radnje koje je samo predvidelo. Optužni predlog takođe predstavlja isključivo mišljenje, u njemu nema činjenica ni dokaza. Cilj žurenja očigledno je bio da se stvore uslovi za produženje pritvora, koji je bez optužnog predloga morao da bude ukinut. A razlozi za produženje pritvora ne samo da nisu pravno utemeljeni nego su i besmisleni.

Upitno je i da li je postupajući sudija izabran u skladu sa zakonom, po redosledu dodeljivanja, ili je i u ovom slučaju povređeno pravo okrivljenih.

VREME: S obzirom na ovako veliki broj kontradikcija, nezakonitosti i nepravilnosti – šta možemo reći, u čemu se krije poenta ovog procesa? Zbog čega zapravo šestoro ljudi više od dva meseca leži u pritvoru, a drugih šestoro su, isto toliko dugo, u političkom izgnanstvu?

VLADIMIR HOROVIC: Nema sumnje: suština procesa je politički progon neistomišljenika. A politički progon ima još jednu funkciju – zastrašivanje svih građana ove zemlje koji koriste pravo na slobodno mišljenje.

Postoji mnogo institucija koje su, da se blago izrazimo, zakazale u ovom procesu, od policije, BIA, tužilaštva, pa do sudstva. Može li se reći da je u pitanju koordinisana akcija koja razotkriva kako pravni sistem u Srbiji funkcioniše?

Sasvim je logično pretpostaviti da se ne radi ni o zakazivanju, ni o slučajnosti, niti o spontanom delovanju sistema. Radi se o planskom izigravanju zakona, sa ciljem, kako rekoh, ne samo da se progoni ovih dvanaest osoba već da se zastraše svi građani. Cilj je da se ograniči pravo na slobodno mišljenje, slobodno udruživanje i izražavanje.

Da li je realno očekivati reakciju nekih institucija na evidentne nezakonitosti, recimo tužilačkih i sudskih saveta, zaštitnika građana, udruženja sudija i tužilaca?

Što se tužilaštva tiče, morali bi reagovati Udruženje tužilaca Srbija, kao i Visoki savet tužilaštva, s obzirom na očigledne nezakonitosti u postupanju tužilaštva u ovom slučaju. Ono je prihvatilo krivičnu prijavu koja nije ništa drugo do mišljenje podnosioca prijave, bez ikakvih činjenica i dokaza koji potvrđuju to mišljenje. Takav je i optužni predlog. Bez dokaza, na osnovu nepoznatih činjenica zaključuje se šta su studenti ili okrivljeni mislili. Dakle, reč je o deliktu mišljenja koji nije dokazan.

Druga stvar je postupanje suda prilikom određivanja i produžavanja pritvora. Pred nama su i odluke sudije koji je zaprimio predmet. Visoki savet sudstva morao bi da reaguje, ako nikako drugačije ono kroz nadzor nad postupanjem suda. Trebalo bi da reaguje i Društvo sudija Srbije. To su sve institucije koje bi trebalo da se na različite načine uključe u ovaj proces, ali mi ne vidimo da to čine.

Krivična prijava je, kako kažete, samo mišljenje podnosioca, bez navođenja bilo kakvih dokaza. Takav je i optužni predlog. Ne samo da u njima nema citata šta je ko od pritvorenih ili prognanih govorio nego u njoj nema ni elemenata koji bi potvrdili da su uopšte postojali plan i sredstva da se ruši ustavni poredak?

Krivična prijava i optužni predlog moraju da sadrže činjenice, tačnije dokaze na osnovu kojih bi sud mogao da zaključi da postoji osnovana sumnja da je izvršeno neko krivično delo. Te činjenice moraju biti iznete u formi dokaza – bilo materijalnih predmeta, bilo citata. Ne može se samo nagađati šta je neko mislio. Osim snimka, nema nikakvih drugih materijalnih dokaza, nikakvih predmeta, niti bilo čega što bi ukazivalo na realnost pripreme za izvršenje bilo kakvog krivičnog dela, uključujući krivično delo koje im se stavlja na teret.

Zar ne bi u ovakvom postupku, i kada je reč o optužnom predlogu, i kada je reč o određivanju pritvora, bilo logično da se uzima u obzir činjenica da li su u pitanju osobe koje su poznate po svojim ranijim krivičnim delima ili osobe koje imaju besprekornu prošlost?

Čak i da su u pitanju osobe koje su ranije osuđivane za slična krivična dela, protiv njih se ne može voditi novi postupak bez činjeničnog stanja i dokaza. Bez obzira na krivični dosije – a posebno što se ovde radi o licima koja imaju besprekornu prošlost, koja nisu osuđivana – ne može se sudski proces voditi samo na osnovu toga što neko tvrdi da su oni nešto mislili, a ne poziva se na to šta se konkretno izgovoralo i na radnje koje su učinjene. Recimo, išao tamo i uradio to i to, pripremio ovo i ono… Ničega od toga nema ni u prijavi, ni u optužnom predlogu.

Advokati su čekali dve sedmice da ostvare uvid u sudske spise. Audio–snimak je po naredbi tužioca proglašen tajnom. Režimske televizije su međutim taj snimak emitovale, u prajm–tajmu, sve uz produkciju panike. Rečeno je tada da je medijima zapis dostavio neko od učesnika u razgovoru, što se kasnije ispostavilo kao propagandna laž. Kakve bi zakonske posledice zbog bespravnog emitovanja snimka trebalo da snose i oni koji su televizijama dostavili snimak i sami mediji?

Po naredbi tužioca, svi smo dužni da snimak i njegovu sadržinu tretiramo kao tajnu. Protiv toga u ovom delu postupka nemamo pravo žalbe kao branioci. Tužilac je bio dužan da pokrene postupak protiv onih koji su odali državnu tajnu, odnosno koji su državnu tajnu objavili bez njegove saglasnosti. Kao branilac, nemam pravo da komentarišem sadržaj snimka, a neki NN televizijski ili radio-emiter može sa njim da radi šta mu je volja! To je, najblaže rečeno, nonsens.

Da li advokati imaju uvid u integralni snimak? Znamo da postoji mogućnost različitih manipulacija ako snimak nije celovit, kao što je recimo vađenje iz konteksta. Televizije su, uzgred, odabrale da emituju samo ono što im se svidelo.

Šta god da je na tom snimku, nije uključeno u optužni predlog. Dakle, nije bitno da li je celovit ili delimičan kada ga ne navodiš u optužnom predlogu. Dakle, u predlogu se ne navodi sadržaj snimka, a izvode se zaključci na osnovu njega. Ali, u pravu ste, ako se snimak bude koristio na suđenju, ako dođe do rasprave o njemu, izvesno je da će odbrana tražiti emitovanje i pregled celog zapisa. Ali to je pitanje za budućnost, do koje ne bi smelo uopšte da dođe, s obzirom na to da optužni predlog uopšte ne sadrži detalje snimljenog razgovora.

Šta bi, po vašem mišljenju, postupajući sudija morao da uradi ako bi želeo da stvari vrati u zakonske okvire?

Morao bi da vrati optužni predlog tužiocu, kako bi se on izmenio u skladu sa zakonom. Tužilac mora da utvrdi odlučne činjenice i da ih precizno prezentira, kako bi na osnovu njih sudija mogao da zaključi šta su okrivljeni stvarno učinili, šta su mislilili, da li se uopšte radi o krivičnom delu ili ne, odnosno da li ima ili nema odlike krivičnog dela zbog kojeg su oni optuženi. Sudija bi mogao i da obustavi postupak, jer se iz optužnog predloga ne vidi niti jedna činjenica ili dokaz na osnovu kojih bi to što piše u optužnom predlogu – moglo biti istinito.

Činjenica da BIA ili bilo koja druga državna institucija prisluškuje opozicionu stranku sama po sebi zvuči zastrašujuće. Imate li komentar na to?

To se odnosi na zaštitu integriteta stranaka – ne samo konkretne stranke već svakog političkog udruženja. Šta će biti ako ovo postane praksa? Šta će biti ako se pojave snimci šta se u SNS ili u drugim strankama govori na sastancima zatvorenog tipa? Setimo se čuvenog slučaja “Votergejt”. Država je prisluškivala kancelariju demokrata. Kada se to otkrilo, odmah su preduzete mere za sankcionisanje ne samo onih koji su prisluškivali nego i onih koji su izdali naredbu. Na kraju, to je dovelo i do ostavke predsednika Niksona. Da nije podneo ostavku, bio bi opozvan.

Sve ovo o čemu smo govorili jeste zastrašujuće, ali je još jezivija činjenica da nevini ljudi već sedamdesetak dana sede u pritvoru ili se nalaze u političkom egzilu. Gde je tu problem sa stanovišta zakonitosti?

Pritvor je prvobitno određen iz dva razloga. Prvi razlog je mogućnost da se utiče na navodne saučesnike koji su u inostranstvu, a čija se imena nisu ni navodila jer se protiv njih postupak nije ni vodio do sada. Taj razlog je u drugostepenom postupku već otklonjen po žalbi advokata, ocenjeno je da nema dovoljno osnova za njega. Ali je trajno, od prvog dana, bio i ostao sledeći razlog: mogućnost da okrivljeni koji su lišeni slobode ponove krivično delo ako se puste na slobodu. A zbog čega postoji ta mogućnost? Sud tvrdi da društvene okolnosti – protesti građana i studenata – još uvek traju i da se ne zna kada će prestati. Pa zbog toga određuju i produžavaju pritvor okrivljenima.

Društvene okolnosti su nešto što je prisutno svuda i uvek se na osnovu njih može produžavati pritvor. No, to nije po zakonu. Navedimo primer. Recimo, kada bi to bilo zakonito, mogao bi se beskrajno produžavati pritvor kradljivcu koji je opljačkao jednu prodavnicu, a sve pod izlikom da u državi postoji još mnogo prodavnica koje bi on mogao potencijalno da obije. Da li se može iz toga razloga produžavati pritvor? Bilo bi to potpuno apsurdno, kao što je apsurdno i produženje pritvora aktivistima.

foto: milan miškov

Dakle, može se reći da sud uslovljava ukidanje pritvora – prestankom protesta?

Tako ispada. Sud zahteva da protesti građana i studenata prestanu – tek tada će ljude pustiti iz pritvora. Isto tako bi mogao da kaže: “Pustićemo kradljivca tek kad više ne bude prodavnica u zemlji.” To je protivno zdravom razumu.

Pritvor može da traje maksimalno 60 dana ukoliko se ne podigne optužni predlog. Tužilac je podigao predlog 59. dana, očigledno sa isključivom namerom da se pritvor produži?

Tako je. Da je to učinio 61. dana, optuženi bi morali biti pušteni na slobodu 60. dana. Ako bi ovaj pritvor ostao, on može da se produžava bez ograničenja, da se oni u pritvoru drže unedogled – sve dok traju protesti studenata i građana.

Pozabavimo se i slučajem Marije Vasić. Ona je zbog nezakonitosti i političkog progona otpočela štrajk glađu i žeđu. Stanje joj se naglo pogoršalo i prebačena je u zatvorsku bolnicu. Nekoliko dana niko nije imao informaciju o njenom zdravstvenom stanju, čak ni da li je živa.

Kada se neko odluči na štrajk glađu i žeđu, treba odmah razmotriti njegovu celokupnu životnu i pravnu poziciju. Recimo, da li ona, ukoliko joj je zdravlje narušeno, može da ponovi krivično delo ako se pusti na slobodu? Sud, odnosno predsednik suda nije ostvario svoje pravo da izvrši nadzor nad zdravstvenim stanjem lica koja se nalaze u pritvoru, u smislu da li je njihovo stanje adekvatno da uopšte mogu biti u njemu. To je veliki propust.

Pored suda, morao je da reaguje i zaštitnik građana. On je takođe dužan da sagleda šta se i zašto dešava sa građaninom koji se odlučio na štrajk glađu i žeđu, tako riskantan potez po zdravlje i život. I u kakvom je stanju i šta se može učiniti. Niko o Mariji ne misli osim rodbine, prijatelja i advokata. Institucije moraju da reaguju, da spreče da joj štrajk ozbiljno ugrozi zdravlje ili čak, ne daj bože, sam život.

Osim ovih institucija, i institucija u kojoj se ona nalazila ili nalazi, a sada se nalazi u CZ, ima obavezu da blagovremeno i promptno izveštava zastupnike, bližu rodbinu, kao i sud, o zdravstvenom stanju onoga ko štrajkuje glađu i žeđu, bilo da se stanje pogoršava ili poboljšava. I šta se preduzima po tom pitanju, da se otklone opasnosti da trajno ošteti zdravlje ili ugrozi život.

Čini li se da sud, tužilaštvo, režim – teško ih je razdvojiti – žele da “izađu iz ove situacije” tako što će okrivljeni priznati krivicu i nagoditi se sa tužilaštvom?

Apsolutno. To je ono što nazivam ucenom. Naime, optuženi se ucenjuju i usmeravaju da priznaju nešto što nisu učinili, kako bi eventualno bili oslobođeni ili se nagodili sa tužilaštvom oko visine kazne. Pritvor, dakle, u ovom slučaju služi kao sredstvo uslovljavanja i ucene. Priznanje krivice, međutim, mora da bude izraz slobodne volje. Ono mora biti jasan, dobrovoljan čin osobe koja priznaje da je učinila krivično delo, a to priznanje mora potvrditi i sud. U ovom slučaju nema slobodne volje. Ako vam se nudi izlaz iz pritvora kroz priznanje — to nije slobodna volja. I to je pravno nedopustivo.

Učestale su reakcije evropskih institucija, koje traže da se postupak vrati u zakonske okvire, da se zaštite ljudska prava okrivljenih. Tu su i protesti građana. Da li sve to može rezultirati odustajanjem vlasti od ovog besmislenog sudskog procesa?

Važno je što postoji snažan društveni stav koji se protivi bezakonju, koji se protivi nezakonitom pritvoru. Osuda drugih država i evropskih insitucija važna je jer ovaj slučaj govori o stanju ljudskih prava u Srbiji. Govori da se u Srbiji krše ljudska prava na slobodu, slobodu misli i izražavanja.

Na neki način, ovaj slučaj je, čini se, postao i neka vrsta vododelnice, da li će Srbija krenuti putem Belorusije ili će nastaviti kakav–takav, makar potpuno kilav i nemoguć evropski put. Da li delite ovaj utisak?

Ovaj postupak za sada svedoči da idemo u suprotnom pravcu od Evrope i onoga što zovemo evropskim vrednostima. Nije daleko bio Pinočeov režim u Čileu. Nije daleko bilo to da rodbina mesecima, godinama, nije znala da li su im živi sinovi, kćerke, braća i sestre, očevi i majke, i gde se nalaze. Moguće je da se naše društvo zaputilo u pravcu Čilea, ali to ne smemo dopustiti.