Srbija i anatomija jedne pobede

„Neću da budem kandidat za predsednika Srbije. Ne pada mi na pamet da budem kandidat za predsednika“, izjavio je upravo izabrani predsednik Srbije Aleksandar Vučić, 21. marta prošle godine, u emisiji „Ćirilica“. Isto je ponovio 28. aprila, na jednoj od konferencija za novinare nakon vanrednih parlamentarnih izbora, pa onda još jednom, u oktobru na Beogradskom bezbednosnom forumu, kada je rekao: „Kažu glupi Vučić želi da pobedi na predsedničkim izborima, a ja se neću ni kandidovati.“ I u novembru je za zagrebački „Globus“ rekao da se neće kandidovati. Na opasku da ankete pokazuju da bi on sigurno odneo pobedu u prvom krugu predsedničkih izbora, a da bi neki drugi SNS izgubio u drugom krugu i da stoga analitičari smatraju da će se ipak kandidovati, Vučić je odgovorio: „Možda oni znaju nešto što ja ne znam.“

Otkud znamo, ljudi, možda se on nije ni kandidovao. Ali ipak je pobedio, tako da mora biti da je lagao bar četiri puta u poslednjih godinu dana.

MOLITVA ZA GOSPODARA: Iskreno, svako ko prilježno i predano gleda informativni, a naročito jutarnji program Televizije Pink, još u novembru je znao da će predsednički kandidat Srpske napredne stranke na ovim izborima biti Aleksandar Vučić. Svi oni silni vučićevići, anđelkovići, dejani vukovi, i ostala sila političke analize defilovala je kroz Pinkov studio i mantrala kako nema drugog do Vučića. Tvrdili su, vaistinu, i da istraživanja javnog mnjenja pokazuju da on i samo on može da pobedi u prvom krugu, dok bi Tomislav Nikolić slavno propao. Vrhunac agitacije za Vučićevu kandidaturu stigao je u januaru. Prvo je potpredsednica Vlade Srbije Zorana Mihajlović u nekoliko navrata ponovila da je Vučić najbolji kandidat za predsednika, a onda joj se priključio i potpredsednik SNS-a Miloš Vučević. Ako je i bilo skeptika u vezi sa Vučićevom kandidaturom, ovo dvoje su rasterali svaku sumnju, sve kumeći i moleći gospodara da se kandiduje. Kao fol moleći ga, jer treba biti mnogo blesav pa misliti da nije bila reč o unapred dogovorenoj pripremi terena.

Uslišio im je molitvu na Svetog Trifuna, zaštitnika vina, koje Vučić inače iz hobija skuplja. Ništa nije slučajno. Tog dana održana je sednica predsedništva SNS-

-a, a pošto je Vučić bar četiri puta javno rekao da ne želi da se kandiduje, nisu imali drugog izbora, pa su ga jednoglasno izabrali za kandidata. I on, šta će, prihvati se toga. Izdali su i saopštenje u kom su ga svečano zakleli da očuva državno jedinstvo. „Predsednik Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić obavezuje se da u najboljoj veri nastavi razgovore sa sadašnjim predsednikom Republike, Tomislavom Nikolićem, i pokuša da obezbedi puno državno jedinstvo svih odgovornih faktora u Republici Srbiji, u nameri da se Srbija odbrani od snaga prošlosti i obezbedi njen dalji napredak“, navedeno je u saopštenju u kom je još stajalo i to da je predsednik SNS-a dužan da razgovara sa svim partnerima Srpske napredne stranke i pokuša da obezbedi široku narodnu podršku za pobedu na predstojećim izborima. To je bilo, dakle, 14. februara, a za 17. februar zakazan je Glavni odbor SNS-a. Narednih nekoliko dana bili su verovatno najzanimljiviji u celoj kampanji, iako izbori još nisu bili zvanično ni raspisani.

OCEUBICE: Verovatno nikada nećemo saznati šta se zaista desilo i kako je okončana kriza. Tek, 15. februara, na Dan državnosti Srbije, predsednik Tomislav Nikolić je slavio rođendan. Pojelo se i popilo, pa je Nikolić izjavio da će se kandidovati, a to preneli novinari „Sputnjika“ koji su se zatekli na žurci kod predsednika. Navodno, ima i snimak. Posle mesec dana kampanje, februarska gibanja unutar SNS-a čine se kao nešto što se dogodilo pre hiljadu godina, ali nije, nema od onda još ni dva meseca. Opet Pink i opet onaj veseli karavan analitičara, koji, izgleda, i ne izbija sa Dedinja, nego se mota oko Pinka i čeka da ih ovi doviknu kroz prozor da utrče u studio. Ni telefon na njih ne moraju da troše. Te Nikolić neodgovoran, te ugrožava stabilnost zemlje, pa je ovakav, pa onakav, pa mu vreme za penziju, nagrdiše ga na pasja kola kao da u tom trenutku već više nije predsednik. Uđosmo u istoriju kao jedina zemlja na svetu u kojoj je predsednik države optužen za državni udar.

Još je jedna stvar tih dana bila istorijska. Prvi put u istoriji novinarstva, jedna agencija je objavila vest o tome da neko nije rekao ništa. Naime, u ta dva-tri dana frke oko Nikolićeve kandidature, ućutali su se i on i Vučić. Ovaj potonji upitan je, na ulazu u prostorije SNS-a, da prokomentariše navode o Nikolićevoj želji da se kandiduje. Vučić je odmahnuo rukom, a Tanjug, agencija koja je ukinuta ali postoji, objavila je ekskluzivnu vest da Vučić nije rekao ništa. Ruku na srce, to i jeste svojevrsna ekskluziva – Vučić uvek hoće i može da priča mnogo i često.

Dočekali smo i taj Glavni odbor, sve se nadajući da ćemo uočiti nekakvu podelu na Alekove i Tomine u SNS-u. Ali tamo se dogodilo nešto u najmanju ruku čudno: Radomir Nikolić, sin predsednika Tome i gradonačelnik Kragujevca, digao je ruku za Vučića. Ovo je moglo da bude protumačeno kao znak da je priča o Nikolićevoj kandidaturi novinarska patka, ali Radomir je novinarima objasnio da, pazite sad: zna šta je stranačka disciplina. Nije rekao da njegov otac nema nameru da se kandiduje, nego da podržava Vučića zbog – discipline. Koliki je car taj Vučić kad je zbog njega sin okrenuo leđa ocu, nije ni čudo što je ovako ubedljivo pobedio na izborima. Šalu na stranu, cela ta stvar sa podrškom Radomira Nikolića je prilično degutantna.

Na kraju, usledio je susret Vučića i Nikolića, na kom je dogovoreno ili „dogovoreno“ da Tomislav ode u penziju. Da Nikolić nije imao želju za još jednim mandatom, ne bi bilo tog susreta. Da je iskreno podržao Vučića, više bi ga bilo u upravo završenoj kampanji. Ali nije ga bilo nigde, pa se ovo „oceubistvo“ može proglasiti uspešnim.

ON, ILI IZGIBOSMO: I pre nego što je Vučićeva kandidatura zvanično obnarodovana, na zvaničnoj Fejsbuk stranici Srpske napredne stranke pojavio se prvi predizborni spot, onaj u avionu. Za neupućene: pilot i kopilot se svađaju u kom pravcu avion treba da ide. Čelična ptica počinje da se cima levo-desno, putnici vrište u panici, a onda se ispostavlja da je sve to ružan san Aleksandra Vučića koji je zadremao tokom leta. Onda se on prene i ispriča nam kako je mnogo važno da predsednik države i premijer budu iz iste stranke, inače ćemo ko taj avion iz njegovog košmara da se survamo u provaliju i, sve u svemu, ili ćemo izabrati njega za predsednika, ili izgibosmo svi do jednog.

Sad kad su izbori završeni, možemo da kažemo kako je sve ovo „voda ispod mosta“ i da ništa od napisanog više nije važno. Pogrešno. I te kako je važno, jer: formalno gledano, ovi izbori su prošli fer i demokratski. Ali samo na dan izbora. Sve što je prethodilo 2. aprilu bilo je nimalo fer, prljavo i zastrašujuće. Sve pre toga vodilo je ka samo jednom cilju: zatvaranju prostora za sve druge kandidate i pobedi Vučića po svaku cenu. Ta operacija je uspela. Pitanje je samo koliko će efekti biti dugotrajni.

BLOKADA SKUPŠTINE: Kolika je bila tenzija u vladajućoj kliki i koliko su rešili da zapuše i poslednju rupicu kroz koju bi mogli da se vide i čuju stavovi suprotni njihovim, videlo se dan pred raspisivanje izbora. Tog 1. marta počelo je redovno prolećno zasedanje Skupštine Srbije. Odmah nakon utvrđivanja dnevnog reda prve sednice, predsednica parlamenta Maja Gojković proglasila je pauzu da bi otišla na konsultacije u Vladu Srbije. Onda se vratila i pauzu u radu parlamenta produžila do završetka predsedničkih izbora koje je nameravala da raspiše sutradan. Odluku je objasnila „ponašanjem poslanika opozicije“, mogućnošću da zloupotrebe skupštinsku govornicu za kampanju, jer „kad se sad ponašaju ovako, zamislite šta će raditi tokom kampanje“. Sve opozicione stranke složile su se u oceni da ovde nije bila reč o pauzi, već o namernoj blokadi rada Skupštine. U krajnjoj liniji, i Gojković je posredno priznala da je proglasila pauzu kako se opozicija ne bi čula u javnosti. Važno je ugušiti sve kritičke tonove, a ako postoji neko uputstvo „Kako biti član SNS-a“, ova rečenica je verovatno negde među deset zapovesti.

Prekid u radu parlamenta imao je još jednu svrhu: da prepadne predsedničkog kandidata Sašu Jankovića. On je, naime, podneo ostavku na funkciju Zaštitnika građana, a na ovoj nikad održanoj sednici parlament je trebalo da potvrdi njegovu ostavku. Cilj je bio zaplašiti Jankovića, naizgled ga zadržati kao taoca na funkciji zaštitnika, jer dok je tu, ne može aktivno da učestvuje u političkom životu. „Na to je trebalo da misli pre nego što se kandidovao“, bubnula je Maja Gojković. Uz ogromnu želju da budemo štedljivi sa pridevima i epitetima, ipak, ovako bahato i besprizorno ponašanje vlasti prema opoziciji odavno nismo videli. Na kraju, ispostavilo se da nema zakonskih smetnji za Jankovićevu kandidaturu, ali u istoriji ostaje zabeležen ovaj bedni pokušaj odvraćanja jednog čoveka od kandidature. To je ujedno i dokaz da ova vlast, bez obzira na to što uporno maše ogromnom podrškom birača, nema preča posla nego da neistomišljenike sapliće, zastrašuje i ućutkuje kad god i gde god može. Zabrinjavajuće je što ljudi na najvišim državnim funkcijama u Srbiji nemaju preča posla. A puna im usta reda, rada i nezadrživog napretka.

LOV NA GLAVE: Još i pre zvaničnog početka, znali smo da će kampanja biti kratka, a samim tim i prljava. Ali koliko će biti mahnita mogli smo samo da nagađamo. Prvo je nesretni Vlado Georgiev podržao Sašu Jankovića na Tviteru, a onda i nastupio na njegovoj prvoj konvenciji u Hali sportova na Novom Beogradu. Kako je lanuo na Tviteru, tako mu je iz Hale Smederevo javljeno da mu je otkazan koncert. Posle su to demantovali, tvrdeći da je koncert samo odložen za 4. mart, ali nakon što se pojavio u Hali sportova, otkazan mu je i taj nastup. Onda je 15.000 ljudi na Fejsbuku tražilo da Georgiev nastupi na gradskom trgu u Smederevu, što se na kraju i desilo. Okupljanje je bilo mnogo više političko nego muzičko, sa nekoliko hiljada prisutnih, ali, mediji sa nacionalnom pokrivenošću vrlo su precizno izvestili da je bilo 970 građana. Ni 900 ni 1000, nego tačno u glavu 970. Posle je reditelj Jagoš Marković „hakovao“ Pink, tako što je u živom uključenju pričao o svojoj novoj predstavi, pa na kraju zapevao pesmu Vlade Georgieva. Tviter ga je u šali proglasio 971. Smederevcem.

Sledeća žrtva bio je bend „Dža ili bu“, kom je otkazan koncert u Užicu, po rečima članova benda, zato što imaju pesmu Diktatore. Pre toga je od njih u Studentskom gradu u Beogradu traženo da ne sviraju tu pesmu, zbog čega su sami otkazali nastup. Slučaj „Dža ili bu“ je verovatno najočigledniji primer pomenute mahnitosti, jer na njihove nastupe obično dolazi 50 do 100 ljudi. Ali, bolje je valjda seći u korenu, nego čekati da i oni okupe 970.

Legendarni košarkaški trener Dušan Duda Ivković podržao je Sašu Jankovića da bi mogao da legalizuje vilu kad ovaj dođe na vlast. To jest, tako nam je javio „Informer“. Prava istina je da je Ivković sve što ima zaradio zahvaljujući radu i talentu, a da je njegov zahtev za legalizaciju kuće neko uklonio iz procedure. Upućeni kažu da je Duda Ivković imao nameru da se pojavi samo na prvom Jankovićevom skupu. Posle suludih napada tabloida došao je u Jankovićev štab i rekao: „Idem sa vama u svako selo.“ Još jedan primer režimsko-medijske mahnitosti jeste pitanje koje je Ivkoviću, u noći kada je došao u Republičku izbornu komisiju da preda potpise za kandidaturu Saše Jankovića, postavila novinarka Studija B. Žena ga je mrtva hladna pitala šta će postići uključivanjem u politiku, a što do sad u životu nije postigao. Pošto, valjda, ima nešto što Ivković u životu nije postigao…

Ako je do tada još i bilo nečeg smešnog u napadima na Vučićeve neistomišljenike, svaki smeh, pa i tihi kikot utihnuli su kada se oglasio Milenko Jovanov, potpredsednik Glavnog odbora SNS-a. Taj je odvalio kako Nataša Jeremić, novinarka i supruga kandidata Vuka Jeremića, „upravlja celokupnim narko-tržištem u Srbiji“. Napadi na Natašu Jeremić počeli su dan ranije, kad je Dragan J. Vučićević tražio da Jeremić objasni neke pare koje je uplatio na račun svoje žene, „za neko navodno lečenje u Njujorku“. Lečenje nije navodno, štaviše, Nataša Jeremić je u intervjuima za razne „šarene“ magazine govorila o svojoj mukotrpnoj borbi da dobije dete. Konferencija za novinare koju je održala nakon što se Jovanov detonirao ostaće upamćena kao jedan od najmučnijih momenata, ne u ovoj kampanji, nego u svim izbornim kampanjama otkad je višestranačja u Srbiji. Žena je izašla pred kamere da se pravda kako deset godina nije popila ni čašu vina, a da nikad u životu nije bila u kontaktu sa narkoticima. I da, plakala je. Isto kao što je plakao i njen muž. Jer svako bi plakao kad ga dirnu u najbolniju tačku u životu i priteraju ga uza zid da se pred mikrofonima i kamerama brani od sumanutih laži Vučićevih jurišnika.

Da Nataša Jeremić nema nikakve veze sa tržištem narkotika, objasnio nam je kasnije Aleksandar Vučić, u izjavi koju je pokušao da plasira kao izvinjenje, a zapravo je bila odbrana tog Jovanova. Vučić je rekao da je „taj dečko samo hteo da uzvrati istom merom“, dojadili mu napadi na Vučićevu porodicu. Istina, koji dan pre toga Vuk Jeremić je govorio o navodnim kriminalnim radnjama Andreja Vučića, ali razlika između premijerovog brata i Jeremićeve žene je u tome što ime ovog prvog svako malo izroni u nekom incidentu ili čudnoj radnji, još od 2008. godine, dok Natašu Jeremić nikad niko nije doveo u vezu ni sa, kako sama reče, čašom vina, a kamoli sa „celokupnim tržištem narkotika“. Opšta empatija koja je zavladala prema Nataši Jeremić morala je nekako da bude zatučena. Zato je Dragan J. Vučićević zapucao na njenu konferenciju za novinare, na koju, a sa tim je i računao, nisu hteli da ga puste – njega, ekipu Studija B, te novinare Srpskog Telegrafa i Medijske mreže Antidot (šta god to bilo, jer po Zakonu o informisanju mora da ima impresum na sajtu, a nema). Kamere Studija B, a potom i Pinka, čija je novinarka bila na konferenciji i svesrdno maltretirala Natašu Jeremić, snimile su oko 45 minuta Vučićevićevog divljanja jer mu ne dozvoljavaju da uđe. Naravno da su najgledanije televizije u Srbiji veću pažnju posvetile ovoj „nepravdi“ nego suzama Nataše Jeremić. Tri dana je vileneo siroti DJV o nekom gušenju medijskih sloboda i mnogo je puta ponovio da je novinar (valjda da bi i sam nekako poverovao da stvarno jeste).

Iznenađujuće, ali Saša Janković je prošao manje-više neokrnjen u ovom lovu na glave. S jedne strane, lovci i strvinari su se nad njim toliko iživljavali u poslednje dve godine da više nemaju šta da mu urade, a sa druge, i on je oguglao na zverske napade, pa ga verovatno nisu mnogo doticali. Ali, ne smemo da zaboravimo da smo u ovoj kampanji imali nešto što nismo doživeli još od istorijskih izbora 2000 – hapšenje opozicionih aktivista. Trojica aktivista kraljevačkog Lokalnog fronta privedeni su zbog cepanja i šaranja Vučićevih plakata noć pred dolazak premijera u ovaj grad. Plakate i bilborde je te noći čuvala policija!

ŠREDER, SMRT I APEL STO HILJADA MILIJARDI: Podsetimo, Saša Janković je ušao u predsedničku trku nakon takozvanog Apela 100, u kom je 100 javnih ličnosti tražilo od njega da se kandiduje. Ničim izazvani, i opet valjda od puste dokonosti, naprednjaci su u samom finišu kampanje morali i na to da uzvrate, pa je na četiri strane u dnevnom listu „Politika“ izašlo pismo podrške Aleksandru Vučiću koje je potpisalo „650 intelektualaca i javnih ličnosti“. Desetak se javilo da demantuje da su potpisali to pismo, apel ili šta je već. Ali mediji ni to nisu preneli. Ništa što bi moglo da otvori oči biračima koji nisu prikačeni na društvene mreže 24 sata dnevno većina medija nije objavljivala.

Pred kraj svoje predsedničke kampanje, američki predsednik Donald Tramp izjavio je: „Mogao bih danas da ubijem čoveka nasred Pete avenije i opet bih dobio izbore.“ Nešto od te bahate samouverenosti pokazao nam je i Aleksandar Vučić. Na primer, mogao je da dovede Gerharda Šredera na svoju završnu konvenciju, 24. marta, na godišnjicu NATO bombardovanja Srbije i da opet dobije izbore. Šreder je bio nemački kancelar u vreme bombardovanja, ali Vučić ga je doveo jer mu je Angela (Merkel, kancelarka Nemačke, prim. aut.) rekla da je on čovek koji je digao nemačku privredu. Sve u svemu, 24. marta pre podne Vučić je u Grdelici tulio nad nevinim žrtvama i proklinjao dušmane što nas bombardovaše, a popodne se veselio sa jednim od nalogodavaca vazdušnih napada od kojih su te nevine žrtve stradale.

Tramp nikog nije upucao na Petoj aveniji, pa nećemo saznati šta bi se desilo da jeste. Vučić je doveo Šredera u Beograd na godišnjicu bombardovanja i dokazao nam da može šta god hoće i da će opet dobiti izbore. Doduše… Jedina stranka ondašnjeg vladajućeg režima koja se protivila Kumanovskom sporazumu (kojim je okončano bombardovanje), bila je Srpska radikalna stranka, u kojoj je Vučić tada bio treći u hijerarhiji. Možda je njemu još tad bilo u redu da mi čučimo u podrumima i pogađamo da li je pukla bomba ili je probijen zvučni zid. U tom slučaju, ništa u vezi sa Šrederovim gostovanjem na Vučićevoj završnoj konvenciji nije sporno, sve je sasvim logično.

Koliko je Vučiću stalo čak i do najodanijih pristalica videlo se iz načina na koji je javnosti saopštio vest o pogibiji jednog od svojih aktivista. „Noćas je jedan od naših aktivista poginuo lepeći plakate, Milivoje Gajić. Neka mu je laka srpska zemlja“, rekao je Vučić na mitingu u Novom Sadu. I to je bilo sve, više se do kraja kampanje nije osvrnuo na smrt nesrećnog čoveka. A šta se zapravo desilo? Neko je izdao nalog aktivistima SNS-a da lepe plakate po bankinama auto-puta Beograd – Novi Sad, kao i po nadvožnjacima. To je uvek opasno, a pogotovo ako se radi noću. Milivoje Gajić je oblepio jednu stranu auto-puta, nekoliko kilometara posle naplatne rampe kod Stare Pazove, a onda, po mrklom mraku, pokušao da pretrči na drugu stranu. Na njega je naletela „opel astra“ i čovek je poginuo na licu mesta. Vozač „astre“ je izašao iz kola da vidi šta se desilo. Kasnije je na Fejsbuku objavio da se Gajić stvorio niotkud, a da je samo koji minut kasnije na njegovo vozilo naleteo kamion koji mu je potpuno uništio auto. Dodao je da je i Gajićev sin bio na auto-putu, takođe je lepio plakate, a otac mu je poginuo pred očima. Inače, prema Zakonu o bezbednosti u saobraćaju, kretanje pešaka auto-putem je strogo zabranjeno. S obzirom na Vučićevu pobedu na ovim izborima, verovatno nikada nećemo saznati ko je aktivistima dao lepak i plakate i naredio da ih lepe po auto-putu.

Kao i ranijih godina, aktivisti SNS-a išli su od vrata do vrata i vredno popisivali Vučićeve glasače, a još vrednije one koji za njega neće glasati. Hakeri su se čak dokopali i baze koju su pametnjakovići okačili na javno dostupan server. U njoj se nalaze imena i matični brojevi stanovnika nekoliko stotina opština u Srbiji. Upućeni kažu da je bazu verovatno napravila Demokratska stranka dok je još bila na vlasti, ali su naprednjaci dodavali beleške tipa: „Psuje Vučića, ne ubeđivati ga“ ili „Romkinja, glasaće ako donesemo ulje i brašno“. Ni ova vest, iako su ljudi koji su hakovali bazu bili spremni da javno govore, nije dobacila dalje od TV N1, koja se u Srbiji vidi na internetu i na mreži jednog kablovskog distributera.

Štabu Saše Jankovića javilo se troje radnika saobraćajnog preduzeća „Lasta“ koji su pred kamerama ispričali kakve pritiske trpe da, ne samo glasaju za Aleksandra Vučića, nego i da obezbede još tridesetak sigurnih glasova. Ljudi koji su to odbili sada žive u strahu jer se u firmi radi nova sistematizacija kojom će, sigurni su, njihova radna mesta biti ukinuta. Iz Industrije mesa „Matijević“ iscurio je papir kojim se radnici obaveštavaju da treba da glasaju za Vučića, jer je on pomogao njihovoj kompaniji. Ovo su samo slučajevi za koje postoje konkretne tvrdnje i dokazi. One o kojima kruže glasine ne vredi ni nabrajati, s obzirom na to koliko ih je. Obrazac je svuda isti – potpiši da ćeš glasati, dovuci još trideset „kapilarnih glasova“, inače…

MAMA, TATA I JA: Zvanično, Vučić je kampanju završio 24. marta, konvencijom u Areni. Ujutru su ga direktno iz Pinkovog studija ispratili u Kremlj odakle je trebalo da se vrati sa migovima. Vratio se praznih ruku, ali to je druga priča. Uglavnom, tada je rekao da se do kraja kampanje više neće pojavljivati u medijima. Održao je reč baš kao i onomad kad je rekao da nije glup pa da se kandiduje za predsednika. Kao što je pravo s Pinka odleteo u Kremlj, tako se Vučić nacrtao u njihovom studiju čim se vratio. Nije bogzna šta rekao, ali je scenografija u studiju bila fantastična. Tri ogromne slike dominirale su prostorom: Angela Merkel i Vladimir Putin levo i desno, a u sredini – Vučić.

Od ostalih bizarnosti koje su sve od reda imale za cilj nametanje Vučićeve dominacije javnim prostorom, navedimo i to da je on jedini kandidat tokom čijeg predstavljanja na RTS-u nije stajala oznaka da ova medijska kuća ne odgovara za istinitost izrečenih tvrdnji.

No, ubedljivo najintrigantniji momenat bio je najava TV Hepija da će se čovek koji je rekao da se neće pojavljivati do kraja kampanje, ukazati u emisiji Milomira Marića sa – porodicom. I to kad? U četvrtak, u 21 sat, samo tri sata pre početka izborne tišine. S obzirom na to da je javnosti potpuna nepoznanica da li je, kime i koliko dugo oženjen čovek koji samo što ne iskače iz frižidera, odmah su krenula nagađanja na koju se porodicu misli i ko će od članova doći. Mnogi su tipovali na brata Andreja, Vučićevu slabu tačku i čoveka za kog on živi, po sopstvenim rečima. Bilo je prostora i za nagoveštaje da će se pojaviti i ćerka Milica (14), jer je dnevni list „Blic“ dan ranije objavio kratak intervju sa njom. Osim toga, Vučić je prošle godine upravo sa ćerkom došao da glasa na vanrednim parlamentarnim izborima. Kad ono… Kao kakav dečkić koji tek počinje da se bavi politikom, čovek koji je ovog marta napunio 47 godina, a u politici je intenzivno prisutan već 25 godina, došao je kod Milomira Marića sa mamom i tatom. Čuli smo mnoge priče o tome kakav je bio mali Alek, kako je on bio dobar đak, a Andrej zabušant, malo se sporečkao sa majkom Angelinom oko toga da li je na rođenju imao kilo i sedamsto grama ili dva kila i šesto… Videli smo da majci voli da upada u reč i da je prekida, dok oca pomno sluša, naročito kad priča o ustaškim zločinima nad Vučićima u Bugojnu, kojima doduše nije svedočio jer je rođen u Beogradu. Čuli smo razne anegdote koje i nisu bogzna kako zabavne i simpatične, osim, eventualno, za krug najbližih prijatelja. Utoliko pre je ova emisija bila neprijatna za gledanje, jer je ličila na upad u tuđu intimu. Svaki gledalac sa koliko-toliko elementarnog kućnog vaspitanja osetio se, u najmanju ruku, kao uljez u nečijoj dnevnoj sobi. Naročito kad je Vučić, otac dvoje dece, rekao: „Ja živim za svog brata.“ Sreća pa upadoše Milorad Dodik i Lazar Ristovski kao gosti iznenađenja, pa je nekako ta intimna atmosfera razbijena.

Ah, da. Premijer je u toj emisiji spasao i jedan mladi život. Momak iz publike, koji je sedeo tik iza Vučića, pao je u nesvest baš dok ga je kamera snimila u krupnom planu, na šta je ovaj odmah skočio, naložio „položite ga“, „prekidaj prenos“ i „dajte lekara“. Dečko se brzo povratio, a emisija je nastavljena u veselom maniru.

Kad se podvuče crta, Aleksandar Vučić je na putu ka predsedničkom tronu prvo rekao da neće da se kandiduje, onda neutralisao konkurente u sopstvenim redovima, zatim onemogućio protivkandidate da se pojave bilo gde, osim po katakombama i lagumima interneta. Potrošio je silne novce da snimi otužne spotove i da celu Srbiju, uključujući i auto-puteve, oblepi plakatima sa svojim likom. Upregao je svu silinu spoljne podrške koju je mogao da dobije, pustio jurišnike na porodice i saradnike svojih protivnika, isprepadao radnike i javnih i privatnih preduzeća da moraju da glasaju za njega, a onda se na pragu 48. godine života pojavio na televiziji sa mamom i tatom da glumi dobrog sina i odanog brata. Kad sve to uzmemo u obzir, nije bilo šanse da ne pobedi na ovim izborima. Fer i pošteno? Teško.

foto: fonet