Srbija do Zaječara

U politici i životu često – zapravo, najčešće – imamo posla sa situacijama u kojima nije baš najjasnije da li je čaša „polupuna“ ili „poluprazna“. To jest, u kojima nije sasvim načisto da li su stvari dobre ili loše, crne ili bele – a uglavnom nisu ni jedno ni drugo, nego upravo negde između ta dva pola.

No, ovoga puta, kada je reč o lokalnim izborima u Zaječaru, suočeni smo sa nešto drugačijom i gotovo obrnutom situacijom – stvar je jasna, ali se naknadnim interpretacijama i spinovima pokušava zamutiti. Naime, na zaječarskim lokalnim izborima lista SNS-a, pod vođstvom dugogodišnjeg gradonačelnika Boška Ničića, pretrpela je ozbiljan neuspeh, uprkos tome što je najveći deo opozicije bojkotovao ili pozvao na bojkot glasanja. I uprkos tome što je poslednjih nedelja kroz Zaječar, obećavajući kule i gradove, prodefilovala kompletna vladajuća garnitura na čelu sa premijerkom Anom Brnabić i Aleksandrom Vučićem lično. A o „običnim“ ministrima i ostaloj sitnijoj režimskoj boraniji da i ne govorimo.

ŠAMAR JE PUKAO

Da biste se uverili da je SNS pretrpeo neuspeh, ne treba vam komplikovana analiza (još uvek!) nekompletnih i nezvaničnih zaječarskih izbornih rezultata. Dovoljno je samo videti šta je to što, za razliku od desetina puta u sličnim prilikama, ovaj put nismo mogli videti u nedelju uveče na malim i velikim ekranima televizija sa nacionalnom frekvencijom. Nije bilo spektakularnih najava i objava rezultata, nije bilo kajrona i „brejking njuzova“, vanrednih konferencija za medije i direktnog obraćanja iz centrale SNS-a. Nije bilo specijalnog uključenja i čestitke Predsednika, niti žamora razdraganih SNS lica oko njega.

Samo je, takoreći, po službenoj dužnosti, predsednik Izvršnog odbora naprednjaka Darko Glišić u nedelju uveče saopštio da će SNS „imati apsolutnu većinu i u Zaječaru i u Kosjeriću“. Ali je, indikativno, po pitanju Kosjerića bio neuporedivo detaljniji i precizniji („glasalo 72,9 odsto upisanih, a SNS osvojio 67,23 glasa“), dok je za Zaječar samo šturo saopštio da je izlaznost 50 odsto, a da je SNS „negde na 47 odsto osvojenih glasova“.

Tek kasno tokom večeri – a i to nezvanično, iz izvora pojedinih učesnika – moglo se razabrati da je SNS u Zaječaru uzeo tek malo više od četrdeset odsto glasova (41,1) i 24 odbornička mandata, dok je lista „Pobeda za Zaječar“ koju predvodi dr Nenad Ristović osvojila neočekivanih 28 odsto i 16 mandata. Kada se na to doda i solidan rezultat grupe građana „Možemo bolje – Dragana Rašić“ (7,15 odsto i četiri mandata), kao i još dve liste koje su, kako stoje stvari, takođe prešle cenzus sa po oko tri odsto glasova, postaje očigledno da su SNS (plus SPS/JS) i opozicija na izborima u Zaječaru bili praktično izjednačeni – ako opozicija nije čak i u minimalnoj prednosti.

Kolika je bila pometnja u redovima zaječarskih „pobednika“ moglo se uočiti i po tome što je gradonačelnik Boško Ničić u svom prvom obraćanju izjavio: „Prezadovoljni smo postignutim rezultatom.“ Ali je – slučajno ili ne – propustio da kaže procenat glasova koji je njegova lista osvojila i rekao samo broj („blizu 11.000 glasova“). I nije tu samo problem što naprednjački zaječarski rezultat počinje sa brojem 4 – a što je daleko ispod junskim izborima i prorežimskim istraživanjima javnog mnjenja „zacrtanih“ 50 ili 60 odsto. (Mada, bez sumnje, jeste i to, budući da se naprednjaci bukvalno stide da kažu ili priznaju kako bilo gde – a pogotovo, ne daj bože, u Srbiji kao celini – imaju „samo“ npr. nekih 42–45 odsto.)

Ipak, prevashodni problem sa ovim – po SNS – neočekivano skromnim zaječarskim rezultatom jeste u tome što je pre samo devet meseci na junskim parlamentarnim izborima lista „Aleksandar Vučić – Za našu decu“ u Zaječaru osvojila čak 61,72 odsto glasova – odnosno čak dvadesetak procenata i par hiljada glasova više nego u nedelju. I tu je sada gvint. Naime, SNS sada ili mora priznati da su za svega nekoliko meseci izgubili više od dvadeset procenata i nekoliko hiljada glasova – ili pak reći da ti junski „izbori“ (hmm) baš i nisu bili neki izbori i ne mogu se uzimati kao neki naročit i pouzdan reper.

Neće to, razume se, omesti naprednjake u formiranju vlasti – kako pokazuje, pored ostalog, upravo i zaječarski primer od pre četiri godine – oni većinu uvek mogu da namaknu na ovaj ili onaj, više ili manje „suptilan“ način. Ali je šamar pukao. I zvoni.

A činilo se da će to biti samo još jedan u nizu rutinskih SNS trijumfa i „praznika demokratije“ u naprednjačkom stilu, kakve, uostalom, već godinama gledamo širom Srbije, nezavisno od toga o kakvim izborima i kom rangu takmičenja se radi. Od mesne zajednice do opštine, grada, Pokrajine i Republike, SNS-ova mašinerija gazi i satire sve što joj se nađe na putu. A ono što joj se baš ispreči – ili naknadno kupi i apsorbuje, ili uništi, skloni i ukloni na neki drugi način.

OTUŽNI PRILOZI ZA JEDNU POLITIČKU BIOGRAFIJU

Tako je, uostalom, i Boško Ničić, višedecenijski kontroverzni politički faktor u Zaječaru i čitavoj istočnoj Srbiji nakon poslednjih lokalnih izbora na kojima je uspešno predvodio široku opozicionu (antinaprednjačku) listu, preko noći obrnuo ćurak – i prešao u SNS. A pre toga je godinama odolevao i bio jedan od najglasnijih i najžešćih kritičara Aleksandra Vučića, otprilike u rangu Aleksandra Martinovića ili Nebojše Bakareca – neposredno pre nego što su naprednjački preumili i progledali.

Vrhunac tog Ničićevog otpora bio je upravo te 2017. kada je na ponovljenim lokalnim izborima uzeo 31,9 odsto glasova – jedan procenat više od liste „Aleksandar Vučić – Brže, jače bolje“. U Zaječaru je organizovano veliko narodno veselje. Slavilo se i u Beogradu (i po Tviteru). Po opozicionim političkim salonima bilo je i uzdaha u stilu „takav nam treba“. Skoro svi opozicioni lideri i poslanici učestvovali su u Ničićevoj kampanji, a neki prisutvovali i pomenutoj proslavi. A onda je – samo par dana kasnije – Boško Ničić objavio da „zarad stabilnosti vlasti i prosperiteta Zaječara“ ulazi u koaliciju sa naprednjacima. A kasnije je „kolektivno“ ušao i u SNS. Ostalo je istorija. Odnosno, otužni prilozi za jednu političku biografiju koja je – čini se – u nedelju uveče neslavno završila svoju dugu političku odiseju.

DA LI SU ZAJEČARSKI REZULTATI REPREZENTATIVNI ZA SRBIJU

U najkraćem: nisu reprezentativni, ali jesu indikativni. Možda i zato što su, geografski i istorijski, rodno mesto srpskih radikala i radikalizma, Zaječar i istočna Srbija, tradicionalno, tj. od početka obnove višestranačja nisu bili previše skoni radikalskom surogatu zvanom SRS, pa ni njegovom naprednjačkom derivatu. A geografska, politička i saobraćajna skrajnutost poslednjih decenija rezultirala je da Zaječar i u političkom smislu predstavlja neku vrstu „ostrva“, sa dosta autohtonih i „endemskih“ političkih vrsta, rukavaca i izdanaka. Zato se zaječarski slučaj ipak ne može automatski prepisivati i ekstrapolirati.

foto: aleksandar canić / timočka

Iako je većina Srbije za njega čula tek neki dan, doktor Nenad Ristović je već godinama prisutan u zaječarskoj javnosti. Ugledni lekar, godinama visoki funkcioner LDP-a, na prošlim lokalnim izborima (2017) bio je nosilac zajedničke liste DS-a, SDS-a, LDP-a i Nove stranke

(„Dr Nenad Ristović – Pobeda za naš grad“) koja je na tim izborima bila trećeplasirana, sa osvojenih 16,78 odsto glasova i 9 odborničkih mandata. Tako da ovaj vitalni pedesetogodišnjak nipošto nije „novo lice“ na zaječarskoj političkoj sceni, niti je njegova grupacija baš sasvim novo, spontano i samoniklo građansko udruženje. A nešto slično se može reći i za čelnike liste „Možemo bolje“, koji su takođe mahom višegodišnji politički radnici – uglavnom u strankama demokratsko-građanske provenijencije.

Drugim rečima, Zaječar nije baš dobar primer niti potvrda za one koji spas iz aktuelnog političkog karakazana očekuju od političkih „anonimusa“ koji se pojavljuju niotkuda i rešavaju stvari. Ali jeste dokaz da je mit o „apsolutnoj i decenijama neugrozivoj snazi SNS-a“ ipak samo iluzija – i brižljivo negovan mit. Koji se, između ostalog (zapravo, najviše) hrani i održava na nemoći i neslozi opozicionih političkih faktora.

DA LI I KAKVU POUKU OPOZICIJA MOŽE DA IZVUČE

I da li je možda Zaječar primer i dokaz kako je bojkot izbora (bio) greška? Ne. Zapravo, nezavisno od ovog pomalo neočekivanog rezultata, i ovi zaječarski izbori – sa svim nepravilnostima, pritiscima, funkcionerskom kampanjom, džipovima i „sigurnim“ SNS glasovima – samo su još jedna potvrda ispravnosti odluke najvećeg dela opozicije da na takvim izborima ne treba učestvovati. Ne zbog toga što se čekaju neki „idealni“ uslovi – kakvih pod SNS-om, znamo, nikada biti neće – već zato što bi učešće na ovakvim izborima samo dali privid legitimnosti jednoj evidentno nelegitimnoj i autoritarnoj političkoj garnituri i praksi.

Da li se može reći da je Zaječar „početak kraja“ SNS? Ne. Ne može se reći – pored ostalog i zbog pomenute specifičnosti i osobenosti zaječarske političke scene. Ali se može zaključiti najmanje toliko da rezultati prošlogodišnjih parlamentarnih („korona“) izbora nisu i ne mogu biti nikakav politički reper. I da mahanje brojkama od „šezdeset plus“ kada je reč o naprednjačkom rejtingu i snazi (izuzev u nekim relativno malim i socioekonomski i demografski deklasiranim sredinama) nije ništa drugo do politička i analitička manipulacija – na samoj granici bezobrazluka i laži.

Zato, u jednom smislu – i najvažnijem – Zaječar zaista jeste i treba da bude primer, pouka i uzor. Pre svega, kao „živi“ dokaz da SNS nije nepobediv, niti toliko jak koliko nam se, ponekad, usled naše sopstvene slabosti, to čini i izgleda.