Kad je javljeno da po novoj sistematizaciji programa RTS-a Redakcija dečjeg programa više nije samostalna, da je spojena sa Redakcijom školskog programa, na društvenim mrežama se pojavilo pismo Vladimira Manojlovića, nekadašnjeg urednika Redakcije programa za decu. Pismo je uputio piscima i autorima sadržaja za decu. Naslov pisma je “Za našu decu”: “Sa zaprepašćenjem i tugom sam primio vest da posle skoro sedamdeset godina Redakcija programa za decu RTS više ne postoji. Osetio sam se kao da mi je umrla neka draga osoba. Ni tumačenje predsednika Upravnog odbora RTS, gospodina Klanščeka, da je Redakcija samo pripojena Školskom programu i da će tako bolje funkcionisati, nije me utešilo. Ne, draga osoba nije mrtva – samo je paralizovana i vezana za kolica. Mnogo je otvoreniji bio član tog istog Upravnog odbora, gospodin Azdejković, koji je objavio da Redakcije programa za decu više nema. Nema Redakcije – nema ni problema”, piše na početku njegovog pisma kojim poziva “sve one koji su radili za ovu redakciju, sve one koji su gledali njene emisije da se založe da deca ponovo dobiju svoj program, duhovit, luckast, maštovit i nezavistan, program uz koji se lakše i lepše raste”.
SAMOSTALNOST
Za “Vreme” Vladimir Manojlović objašnjava da je želeo da ukaže koliko mnogo je dečji program RTS važan, da je često, a posebno deci u malim sredinama, jedini izvor šireg, vanškolskog znanja i kulture. Ukidanje samostalnosti Redakcije programa za decu je “gašenje jedne od najznačajnijih i najuspešnijih redakcija RTS”, tvrdi Vladimir Manojlović iz iskustva. Naime, priča: “Još kao dečačić od dvanaestak godina učestvovao sam u emisiji u kojoj sam, sa drugom decom, ispitivao svetskog putnika Alberta Abinuna o čudima dalekih zemalja koje je on posetio. Snimalo se, naravno, u tada jedinom studiju televizije, na Sajmu. I odmah sam se zaljubio u kamere, mikrofone, reflektore… Možda sam se zato opredelio za studije televizijske režije na ondašnjoj Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju”. Još kao studentu, Dečja redakcija je otkupila njegov dramski tekst, urednik je bio Dragan Babić. Po završetku studija radio je honorarno u različitim redakcijama, da bi se zadržao u dečjoj. “U Redakciji programa za decu ostao sam nekoliko decenija prateći sve njene uspone i padove i radeći na stotinama emisija i serija posao urednika, scenariste, reditelja, ponekad i snimatelja, čak i podvodnog. Posle dvehiljadite, u najnepovoljnijem trenutku izabran sam za odgovornog urednika Redakcije. Televizija je skupa igračka, a bez para se ne pravi program. A novca niotkuda. Trebalo je pokrenuti zamrle sadržaje i pronaći nestale autore, pa je, uz razna dovijanja, redakcija počela da se budi”. Spas je bila obnova saradnje sa Evrovizijom, kaže. “Redakcija programa za decu je prva, od cele RTS, probila led i posle godina izolacije ponovo se povezala sa Evrovizijom. Posle tri godine moga šefovanja prilično sam se umorio, a i pritisci i mešanje u program su postajali sve veći, pa sam rešio da se povučem. A i penzija je kucala na vrata.”
Sve navedeno, što je delić karijere Vladimira Manojlovića, razlog je zašto mu se, kaže, može poverovati koliko poznaje dečji program i zašto smatra “da je neophodno da taj program bude samostalan, a ne nekakav podlistak Školskog programa. Bez obzira što se tvrdi da će na taj način, gubljenjem individualnosti, program za decu postati bogatiji i kvalitetniji, pruženi argumenti ne govore u korist ove izjave”. Na pitanje da li postoje naznake na osnovu kojih bi trebalo očekivati da će se pomenuta najava obistiniti, Vladimir Manojlović podseća na prethodna vremena Dečjeg programa.
“Redakcija programa za decu postojala je kao samostalna redakcija od samog nastanka beogradske televizije i obeležila je mnoga detinjstva. Ta mala televizija u velikoj, proizvodila je sve vrste programa: igrane serije, drame, muzičke, dokumentarne, zabavne, informativne i lutkarske emisije. Danas to možda izgleda neverovatno, ali tih prvih godina u Redakciji su radile i dve lutkarke – Kora Ajher i Lepojka Jovanović. To je samo mala ilustracija koliko se pažnje pridavalo deci i programu njima namenjenom. A osnovna ideja Redakcije je bila da su deca isto što i odrasli, samo nešto manji, pa im se tako i obraćala, sa ljubavlju i uvažavanjem. ‘Poštovana deco’, bio je moto svih koji su radili u Redakciji ili za nju”. Zatim nastavlja: “Da li je neko detinjstvo moglo da prođe bez serija i emisija kao što su: Pozorište u šest i pet, Na slovo, na slovo, Hiljadu zašto, Dvogled, Priče o psima, Usijane glave, Priče iz Nepričave, Uroš blesavi, Sazvežđe belog duda, Daj mi krila jedan krug, Vanja s okeana, Deco, pevajte s nama, Neven, Poletarac, Dečji dnevnik, Mitovi i legende, Sijamci, Babino unuče, Šumske zavrzlame, Čika–Branin orfeum, Pustolov, Sivi dom, Zaboravljeni i još mnogih, mnogih minuta i sati posvećenih deci? Koja bi se još redakcija RTS mogla pohvaliti ovakvom produkcijom? Za tako raznovrstan i kvalitetan program stizale su mnoge domaće i međunarodne nagrade, čak i jedan ‘Prix jeunesse’, najveće svetsko priznanje za TV programe za decu”.
SARADNICI
Manojlović nastavlja: “Da li je potrebno nabrajati sve one koji su stvarali i borili se za Dečju redakciju? Od odgovornih urednika/ca Duška Radovića, zatim Lole Vlatković i Donke Špiček i urednika u redakciji i autora Ljubivoja Ršumovića, Ace Antića, Milana Brujića, Mile Stanojević-Byford, Vlade Andrića, Dragana Babića, Dragane Abramović, Dragana Aleksića, Ljilje Stojković, Jasenke Bajić… Za ovu redakciju su pisali Aleksandar Popović, Bora Ćosić, Gordan Mihić, Ljubiša Kozomara, Slobodan Stojanović, Vlada Stojiljković, Zoran Stanojević… komponovali su Beli Ilić i Dragan Ilić (otac i sin), Vojkan Borisavljević, Vartkes Baronijan… režirali su Vera Bjelogrlić, Zdravko Šotra, Timothy John Byford, Dragan Marinković, Darko Bajić, Radivoje Andrić… ilustrovao je i animirao špice Dušan Petričić, lutke je kreirala Gordana Popović, a svoj trag je ostavilo još bezbroj autora i saradnika”.
I dalje: “Ne smemo zaboraviti ni producenta Srbu Čuturila koji je uspevao da organizaciono i finansijski pokrije ovoliki program, kao ni sekretaricu redakcije Lolu Ognjanović bez koje bi se ‘razbarušeni umetnici’ pogubili u administraciji i dokumentaciji. A ona je sve potrebne podatke držala u glavi i u svojim sveskama i registratorima”.
Vladimir Manojlović napominje da upravo stižu podaci “od određenih televizijskih službi da će se ubuduće, u okviru te nove ‘Školdečje’ redakcije, mahom emitovati reprize serija i emisija čija je aktuelnost večna i animirani filmovi korejske i japanske produkcije sumnjivog kvaliteta, uz možda jednu do dve emisije domaće proizvodnje. To zaista vodi ka nestajanju autentičnog programa za decu i sklon sam da poverujem članu Upravnog odbora RTS, doktoru Azdejkoviću, da Redakcije programa za decu više nema”.
Školski i dečji program nikada nisu bili isto, kaže, mada su se obraćali sličnoj gledalačkoj grupi. “Dečji program se nije bavio školskim predmetima, egzaktnim podacima i nastavnim programom iako je na indirektan način obuhvatao sve to. Njegov prevashodni cilj je bio da decu tretira kao ravnopravne građane, da im ne nameće zadatke, već budi maštu i radoznalost, da ih uči iskrenosti, prijateljstvu, ljubavi i životu, kao i da misle svojom glavom. Školovanje je samo jedan, manji deo detinjstva, a onaj veći posvećen je odrastanju, slobodnom vremenu i igri, bez zadataka i ocenjivanja. Zašto onda ne bi postojala i televizija za decu kojom bi se bavila jedna samostalna reakcija kao kroz sve ove decenije? Mešanje školskog i dečjeg programa ne čini uslugu ni jednima ni drugima”.
Nekad je, kaže, Redakcija programa za decu mogla da se bavi slobodnim stvaralaštvom, šarmantnim i duhovitim, a svojim programima privlačila je pažnju i odraslih. “Znalo se, već polovinom godine, šta će se sledeće godine emitovati – koje vrste emisija, za koji novac i u kojim terminima.”
Sada, međutim, “uprkos tome što je RTS javni, a ne komercijalni servis, pa zato i naplaćuje pretplatu, sve manje sredstava se upućuje za emisije koje su posvećene deci i ne ohrabruju se stvaraoci koji bi se deci obraćali”. Manojlović navodi da je ovih dana Ljubivoje Ršumović dobio nagradu “Dositej Obradović” za životno delo, koje je nekada prikazivano na televiziji, kao poklon deci, i pita se gde će novi Ršumovići da prikažu svoje ideje i stihove ako ne opet u dečjem programu. “Samo ako bi taj program i dalje postojao. Ali stižu nove vesti koje me uveravaju u suprotno. Jedan stručnjak za medije i savetnik svih vlasti (Nebojša Krstić) nazvao je Redakciju programa za decu ‘pedagoško-pedofilskom’. Mislim da je to kraj. U svakom pogledu.”
