foto: fonet
Srpski mediji i političari predvođeni Aleksandrom Vučićem postali su preko noći vrsni poznavaoci arapskog mentaliteta, sa tvrdnjom da je deo tog mentaliteta lično poverenje pri investiranju novca. Reklo bi se da je to nova činjenica o navikama u arapskom svetu, naročito poslovnom. Arapi jesu gostoljubivi, vole da se druže, pozivaju u kuću, reč brat ili prijatelj izgovara se gotovo odmah, ali kada dođe do pregovora o poslu, važe drugačija pravila
Priča o kapitalu iz Ujedinjenih Arapskih Emirata (UAE) koji će se uliti u Srbiju ne prestaje. Gostujući u „Kažiprstu“ RTV B92, Mlađan Dinkić, trenutno na funkciji zamenika predsednika Komiteta za saradnju sa UAE, najavio je da je „Srbija na dobrom putu da sa kompanijom Mubadala Development iz UAE, potpiše predugovor o izgradnji prve faze fabrike čipova“. Prva faza je izgradnja naučno-istraživačkog centra za poluprovodnike, u kome bi bilo zaposleno 50 naučnika, a ukoliko dođe do izgradnje fabrike, to bi bila investicija vredna četiri milijarde dolara, tvrdi se u vladi. Dinkić je rekao i da se očekuje da će ugovor o kreditu namenjenom za navodnjavanje biti potpisan „u narednim danima“. Taj kredit je deo dogovora o ulaganju u poljoprivredu (vidi okvir).
Priča o fabrici čipova, ulaganju u poljoprivredu i najava mnogih drugih investicija iz UAE, zakotrljala se u Srbiji još januara ove godine, tokom posete šeika Mohameda bin Zajeda al Nahjana, prestolonaslednika Abu Dabija. Licitiralo se milijardama dolara koje će se uložiti u Srbiju, govorilo se o kupovini Jata i interesovanju za Jat tehniku, o izgradnji fabrike delova za Erbas i Boing, ulaganju u zajednički razvoj i opremanje raketnog sistema, koji će se proizvoditi u Srbiji; uz priče o poljoprivredi, pominjalo se i interesovanje za izgradnju kargo terminala na Aerodromu „Nikola Tesla“, najavljivala se investicija u Luku Pančevo, dokapitalizacija Jugoslovenskog rečnog brodarstva; pominjana je i izgradnja turističke infrastrukture u zimskim turističkim centrima poput Kopaonika ili Stare planine, gradnja hotela na mestu gde se danas nalazi ruševina Generalštaba, a šeik je obišao i fudbalski klub Crvenu zvezdu.
Predstavnici srpske vlade utrkivali su se u najavi investicija, a najdalje je otišao ministar za građevinarstvo i urbanizam Velimir Ilić, koji je „ekskluzivno saopštio“ da predstavnici UAE žele da naprave veliki polo klub na mestu hipodroma u Preljini kod Čačka. „Ti tereni bili bi među najmodernijima u Evropi. Tu bi bili izgrađeni veliki hoteli, a mi smo im dali svu potrebnu dokumentaciju“, izjavio je Ilić.
Od početka priča o investicijama iz Emirata, lebdelo je pitanje otkud tako bogati investitori u Srbiji. Slavu je prigrabio Aleksandar Vučić, koji je sa Mlađanom Dinkićem bio na prvim razgovorima sa šeikom Al Nahjanom u Abu Dabiju krajem prošle godine. Vučić je tvrdio da je „kupio“ šeika svojom skromnošću, jer na prvom razgovoru nije od njega ništa tražio. Postali su, po Vučićevim rečima, veliki prijatelji, bio je gost u šeikovoj kući, što je, kako Vučić kaže, kod Arapa znak velike časti i uvažavanja. Da je deo tog uvažavanja pao i na Mlađana Dinkića, pokazala je priča njegove supruge, koja je bila gošća na svadbi šeikovog sina.
Srpski mediji i političari predvođeni Vučićem postali su preko noći vrsni poznavaoci arapskog mentaliteta, sa tvrdnjom da je deo tog mentaliteta lično poverenje pri investiranju novca. Reklo bi se da je to nova činjenica o navikama u arapskom svetu, naročito poslovnom. Arapi jesu gostoljubivi, vole da se druže, pozivaju u kuću, reč brat ili prijatelj izgovara se gotovo odmah, ali kada dođe do pregovora o poslu, važe drugačija pravila. Onaj ko je bilo kada poslovao u nekoj arapskoj zemlji zna da su pregovori dugi i tvrdi. Poslovična ljubaznost i blagoglagoljivost su prisutne, ali nema mesta emocijama, kesa se teško otvara, utoliko teže što je slabija pozicija pregovarača. Osim toga, u arapskom svetu vreme sporije teče nego na Zapadu, od početka pregovora do realizacije eventualnog dogovora uvek protekne mnogo vode.
Tako je i od silnih ugovora čije potpisivanje je u januaru najavljivano „za nekoliko dana“ ili „za sledeći mesec“ dosad ostvaren samo jedan. Međudržavni ugovor o saradnji između Srbije i UAE parafiran je 17. februara, a sporazum o partnerstvu Srbije i avionske kompanije Etihad iz Abu Dabija 1. avgusta. Tim sporazumom je Srbija dobila novu kompaniju, „Er Srbija“, u kojoj su partneri iz Abu Dabija vlasnici 49 odsto kapitala. Ugovor predviđa da obe strane u novu kompaniju, koju će voditi menadžment Etihada, ulože po 100 miliona dolara. Dugovi Jata u iznosu oko 170 miliona evra pretvoriće se u javni dug, odnosno preliće se na sve građane Srbije, što je bio jedan od uslova da bi do posla uopšte došlo, a Srbija preuzima i obaveze po socijalnom programu za višak zaposlenih. Procenjuje se da će država za to morati da izdvoji još oko 30 miliona evra. Svi detalji ugovora nisu objavljeni, ali se tvrdi da će „Er Srbija“ do kraja godine dobiti 10 novih erbas aviona na lizing. Rečeno je i da će „Er Srbija“ od gubitaša postati profitabilna kompanija za najduže dve godine, ali nije objašnjeno kako Srbija planira da namakne novac za preuzete finansijske obaveze.
Od ostalih investicija, objavljeno je i da je šeik Al Nahjan početkom jula kupio hotel Jugobanke na Kopaoniku. Sve ostalo je još uvek na čekanju, mada su investitori iz Emirata česti gosti u Srbiji u poslednje vreme. U avgustu su Velimir Ilić i prvi čovek kompanije Global Capital Advisors Management (GCAM) iz UAE, Arun Ramsvarupdži Pančarija, potpisali memorandum o saradnji, koji predviđa investiranje te firme u srpsku infrastrukturu i građevinarstvo. Pomenuti su izgradnja kargo centra Lađevci, stanogradnja, turizam, auto-putevi i agrobiznis. Prema Ilićevim rečima, najpre će biti izrađene kvalitetne studije i projektna dokumentacija, nakon čega će početi i realizacija projekata. Najavljuje se i da će Rojal banka iz Abu Dabija otpočeti sa radom u Srbiji sledeće godine.
KREDIT I VRAĆANJE: Prošle nedelje, javnost je opet ustalasana pričama o arapskim parama. Prvo je najavljeno da će partnerima iz Abu Dabija biti ponuđeno da kupe Crvenu zvezdu, da bi potom vicepremijer rekao da je zamolio šeika Mohameda bin Zajeda da Ujedinjeni Arapski Emirati Srbiji daju kredit od dve ili tri milijarde dolara po najnižoj kamatnoj stopi, na 20 ili 30 godina, dodajući da bi kredit pod tim uslovima bio „gotovo poklon za ovu zemlju“. Milijarda od kredita bi, kako je najavio Vučić, bila iskorišćena da se otplate ranije uzeti skupi krediti, a ostatak zajma bi se ubrizgao u privredu.
Mada je javnost uglavnom pozdravila najavu „prijateljskog kredita“, opet je ostalo otvoreno nekoliko pitanja. Najpre, uslovi se još ne znaju, po štampi se nagađa da li će kamata biti pola procenta, jedan, dva ili više procenata, kao da se radi o pijačnoj prodaji. Izjava u kojoj je kredit milijardu manje ili više zvuči neozbiljno u zemlji u kojoj je otvaranje fabričice sa desetak radnika državni događaj. Šta je garancija sa naše strane u slučaju da Srbija ne bude mogla da otplaćuje kredit kada za to dođe vreme, takođe ne znamo. U najavi „ubrizgavanja“ u privredu para koje preteknu od sanacije dugova nedostaje samo jedan detalj, kome će i za šta te pare biti ubrizgane.
Što se tiče bajkovitih priča o šeiku koji će na molbu svog prijatelja Vučića dati koju milijardu da spase posrnuli srpski budžet, o ličnom poverenju kao glavnom uslovu investicija i kredita, valjda investitori iz Emirata ne prate sve izjave ovdašnjih političara, jer bi mogli pomisliti da im se neko podsmeva. U januaru je Vučić rekao da je šeik Mohamed potvrdio spremnost da u Srbiji investira i u poslove koji mu neće doneti zaradu, ali će pomoći oporavku Srbije. Zvuči lepo, možda je šeik to i rekao u formalnom izlivu ljubaznosti, čestom kod Arapa, ali šeik pomaže ljude po svetu kroz svoje dobrotvorne fondacije, a u poslu valjda gleda da lični, porodični i državni kapital što povoljnije plasira. Predstava o dobrom i naivnom princu koji rasipa milijarde na osnovu tek sklopljenog prijateljstva zvuči infantilno, i po princa i po slušaoce. Šta tek reći o Dinkićevim i Vučićevim izjavama da nam se Nemci i Švajcarci dive i pitaju kako smo uspeli u Srbiju da dovedemo najmoćnijeg investitora u svetu?
Srpska politika tako se ponovo manifestuje kao mešavina horora i lakrdije. Sa jedne strane, priča se da je domaća ekonomija u stanju „odmaklog kancera“, sa druge se najavljuju milijarde koje će se po Srbiji prosuti kao kiša, bez obzira na očajan poslovni ambijent, još goru infrastrukturu, manjak stručnjaka, samo na osnovu bratstva šeika i Vučića. Ako se povoljnim kreditom vrate nepovoljni, to svakako dobro zvuči, naročito kada je državna kasa prazna, ali predstavljanje kredita kao poklona je tragikomično, a nema povoljne kamate za onoga koji ništa ne radi.
U svakom slučaju, arapskih milijardi nema još u Srbiji, mada se svakodnevno najavljuju. Ako ih bude, sve i da cifre budu manje od gromoglasno najavljenih, ne bi trebalo biti razočaran. Siromahu je svaka para dragocena, pod uslovom da nije dobijena pod nekim nezgodnim uslovima o kojima ćemo čuti tek u budućnosti, a Srbija nije jedina u regionu koja se trka za naklonost bogatih (vidi okvir „Arapi u susedstvu“). Ono što brine je tajanstvenost koja prati sve pomenute poslove. Ako je ugovor kojim se nesrećni Jat konačno udomio tako povoljan kako tvrdi vlada, zašto mu ne objave sve detalje?
Razlog za brigu je i nonšalantnost kojom se Vučić, Dinkić, Dačić gađaju milijardama evra i dolara. Moglo bi se to objasniti neiskustvom ljudi koji se oduvek bave samo politikom i od toga dobro žive, pa sa realnim životom nisu imali mnogo dodira i možda zaista veruju da tolike pare padaju s neba. Mada je mnogo verovatnije da znaju da takve priče dobro zvuče kod osirotelog naroda, pa ih vrte do besvesti. Sva trojica bi, međutim, morali da budu svesni da takve priče imaju ograničen rok. Snova o velikim ulaganjima smo se naslušali, smenjivali su se i smenjuju se auto-putevi, brze pruge, fabrike, rafinerije, najveći solarni park na svetu, kanal do Egejskog mora, procvat poljoprivrede. Sve to u državi koja i danas troši nezarađene pare, računajući da će je spasti čudo, u kojoj se i dosadašnji krediti ne mogu povući jer gomila projekata nije kompletirana, poput onih za puteve. Niko iz vlasti da kaže da je Srbija neuređena zemlja jeftine radne snage, sa nešto malo resursa i nekoliko firmi koje se mogu prodati, u kojoj svaki investitor zna da može da diktira uslove. A tu realnost bajke o čudesnom prijateljstvu neće promeniti.
Mlađan Dinkić je krajem marta u Abu Dabiju potpisao ugovor o zajedničkom ulaganju u poljoprivredu Srbije vredan 400 miliona dolara sa poljoprivrednom kompanijom Al Dahra. Rečeno je da će 200 miliona dolara biti iskorišćeno za izgradnju sistema za navodnjavanje na teritoriji čitave Srbije, uključujući i izgradnju i obnovu kanalske mreže, dok će drugih 200 miliona dolara biti namenjeno za povoljne dugoročne kredite za nabavku opreme, da će Al Dahra proizvoditi hranu u Srbiji, ali će je i kupovati od ostalih proizvođača i zatim izvoziti u Emirate i na druga tržišta.
Predsednica Kosova Atifete Jahjaga bila je u poseti Ujedinjenim Arapskim Emiratima u januaru ove godine, odmah nakon posete šeika Mohameda bin Zajeda al Nahjana Beogradu. Jahjaga je zahvalila šeiku na pomoći za obnovu i ekonomski razvoj, veliku podršku koju su Emirati pružali Kosovu tokom i posle rata, a razgovaralo se i o saradnji u oblasti poljoprivrede, energetici i o mogućnostima investiranja na Kosovu.
Vladarska porodica Abu Dabija pominjala se u Crnoj Gori pre nekoliko godina kao potencijalni investitor na Velikoj plaži i Adi Bojani, pričalo se i o ulaganju u Prvu banku, ali ništa od toga nije realizovano. Predstavnici vlada Crne Gore i UAE potpisali su 2011. godine više sporazuma o ekonomskoj saradnji dve države. Crnogorska vlada prihvatila je u januaru ove godine predlog podgoričkog gradonačelnika da se osnivaču UAE, šeiku Zaidu bin Sultanu al Nahjanu, podigne spomenik u glavnom gradu, i da se jedna ulica nazove po njemu. To se desilo odmah po povratku premijera Mila Đukanovića iz UAE (ko se ovde tome zlobno nasmejao, valjalo bi da se seti obnove parka Tašmajdan plaćenog od strane Azerbejdžana, pod uslovom da se u parku podigne bista bivšeg predsednika te zemlje Hejdara Alijeva).
U avgustu su crnogorski mediji javili da šeik Hamed bin Ahmed al Hamed, rođak vladajuće kraljevske porodice iz Abu Dabija, pregovara o kupovini velikog zemljišnog kompleksa u uvali plaže Lučice. Predstavnici budvanske i barske opštine objavili su u septembru da se vode završni pregovori sa kompanijom Rojal grup iz Abu Dabija, koja je za prostor na području Kraljičine plaže ponudila 21,2 miliona evra, sa namerom da tu sagradi veliki turistički kompleks. Na raspisani tender za prodaju javila se jedino ta kompanija.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
