Spasavanje redova Vulina

Prošle sedmice pokazalo se da je Srbija zemlja junaka stripa „Alan Ford“. Sve je počelo 9. aprila besmislenim, ako ne i prilično sumanutim saopštenjem sa zajedničke sednice kolegijuma ministra odbrane i načelnika Generalštaba gde je pomenuta opasnost od nepostojećeg državnog udara. Pretnje „državnim udarom“ dosad su bile rezervisane za vlasnika „Informera“ Dragana J. Vučićevića, koje je potom prenosila televizija Pink i dovodila u studio takozvane analitičare, penzionisane udbaše (civilne i vojne) i urednike tabloida; oni su te izmišljotine uzimali zdravo za gotovo i upozoravali na nazoviopasnost.

Pošto već dugo nije bilo sličnih pretnji, ovog puta se, umesto lupetanja Vučićevića, istaklo Ministarstvo odbrane. U saopštenju – a sudeći po stilu, sigurno ga je ministar pisao lično – doslovno stoji: „Vojska Srbije poručuje svima, i u zemlji i u inostranstvu, da nije i neće biti sredstvo za obaranje legalne i legitimne vlasti u Republici Srbiji i nasilno rušenje ustavnog poretka. Vojska Srbije, kao čuvar mira i stabilnosti, neće dozvoliti nikakve pokušaje državnog udara i upozorava da bi svi koji ga najavljuju i traže trebalo da odgovaraju u skladu sa zakonom. Vojska Srbije je opremljena i spremna da izvrši svako naređenje svog vrhovnog komandanta i da sačuva mir i stabilnost naše zemlje i našeg naroda“.

Interesantno je da je zajednička sednica dva kolegijuma bila zvanično najavljena jutarnjim saopštenjem Ministarstva odbrane, čak i mesto njenog održavanja, što se nikad dosad nije desilo. Obično se samo posle sednice izda saopštenje i to ne svaki put, a tog utorka ide najava.

Na društvenim mrežama krenuli su odmah komentari raznih vrsta i sprdnja sa vojskom. Aleksandar Vulin je zbog toga najverovatnije“dobio po ušima“ od svog „vrhovnog komandanta“, pa se novopečeni vojnik u rezervi sa 13 dana odslužene vojske odlučio na novi korak, koji ga je „proslavio“ ne samo u regionu, nego i u svetu. Njegova najava štrajka glađu nezabeležen je slučaj u istoriji da neko iz vlasti to uradi nezadovoljan opozicijom.

TRI GLADNA DRUGA

Umesto putem televizije svog kuma Željka Mitrovića, na kojoj je gostovao dan posle sednice kolegijuma, vest o svom „istorijskom“ postupku Vulin je pustio preko „Informera“ 11. aprila. Tu stoji da će dan kasnije u 11.55 sati početi štrajk glađu sve dok lideri opozicionog bloka Savez za Srbiju „ne prestanu da sprovode nasilje nad većinskom Srbijom“, kao i da još „tridesetak poslanika vladajuće većine“ planira da se pridruži Vulinu u štrajku glađu u Skupštini Srbije. Vest je izazvala pometnju, ali ne na političkoj sceni, nego na društvenim mrežama: dominirali su komentari u kojim su mu poručivali da izdrži do kraja i ne prekida štrajk ni po koju cenu. Bilo je i nedoumica tipa koji je od Vulina doneo odluku – onaj u crnoj parauniformi, onaj u maskirnoj ili boje peska, ili pak u zelenoj, koja mu je sad zaštitni znak.

Pored Vulina, za štrajk su se odmah javila i dva „dobrovoljca“, jednako neomiljena u javnosti, ali i u SNS-a kao i on – zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić i šef poslaničke grupe SNS Aleksandar Martinović. Za Vesića, nekadašnjeg čoveka Demokratske stranke, za razne poslove iz političke sive zone i sam Vučić je na sednici Glavnog odbora SNS održanoj u septembru rekao da ga 70 odsto ljudi ne podnosi. A Martinović, radikal koji je kasno „preumio“ da je bolje da pređe u SNS, ostao je upamćen po najgorim rečima izgovorenim o Vučiću i Tomislavu Nikoliću kad su otišli iz SRS. Sva trojica, po svoj prilici bi se dodvorila.

Vulinov štrajk glađu bio je najavljen u Skupštini Srbije, pa su se mnogi zapitali kako tamo kad u nju može da uđe samo po pozivu kao gost i da boravi tokom radnog vremena. Uglavnom, novinari su željno iščekivali taj događaj, prisećajući se stiropora i štrajka glađu Nikolića 2011, ali i Nikolićevog prebacivanja u privatnu bolnicu na Novom Beogradu kada su svaki dan po dva-tri puta išli tamo da saslušaju zdravstveni bilten. To je trajalo osam dana, da bi na Uskrs, na molbu patrijarha Irineja, Nikolić prekinuo štrajk, uzevši da se „pričesti“ i pojede ofarbano jaje.

I u slučaju Vulina bilo je nagađanja hoće li izdržati do Uskrsa, hoće li i njemu patrijarh ponuditi uskršnje jaje, da li će ležati na VMA ili u nekoj drugoj bolnici, koliko će pripadnika obezbeđenja iz „Kobri“ biti uz njega, hoće li se i oni morati priključiti štrajku, a nisu izostale nedoumice da li će ga Vučić uspeti, zbog silnih obaveza koje ima, posećivati svakog dana, ili da li će mu njegova formalna šefica premijerka Ana Brnabić dati otkaz kad se neopravdano pet dana ne pojavi na poslu… Što se tiče funkcije ministra odbrane, pokazalo se da sistem može da funkcioniše i bez njega, jer je bio 13 dana u vojsci. „Kao što su neki ranije na tom mestu pokazali da ministar odbrane može biti svako – Vulin je dokaz da ministar nije ni potreban“, ironično je konstatovao jedan vojni penzioner.

KAD SABORAC KAŽE

A onda, u petak režimski mediji puštaju vest da je Vulin, umesto najavljenog štrajka, otišao na razgovor ne kod Brnabić – koja mu je, vojničkim žargonom rečeno, formacijski nadređena – nego kod Vučića. Vulin se potom u 15 sati obratio i medijima u zgradi SIV (Palata Srbija, kako se sad zove) da bi saopštio ono što je bilo očekivano – odustaje od najavljenog štrajka glađu, do sledeće prilike. Objašnjenje je zanimljivo pa ga valja doslovno citirati: „Jutros sam imao dug i ne uvek prilično tih razgovor s predsednikom Vučićem, nas dvojica smo saborci, iz decenija ozbiljne i uporne opozicione borbe protiv DOS-ovog režima. Mi smo saborci. Kao i svi saborci, umemo i da se ne slažemo, umemo i da mislimo drugačije. Ja mu verujem jer je čovek kome Srbija apsolutno veruje, verujem i u njegove procene, zato što je čovek koji bez svake sumnje dobije sve izbore svojim imenom i prezimenom. Zato sam jutros prihvatio sugestiju svog saborca, svog koalicionog partnera i čoveka koji je prvi u lancu komandovanja Vojskom Srbije, da odložim svoj štrajk, ili dok to ne počnu da rade drugi. Ja sam, kao što znate, spreman. Uvek, uvek sam spreman za to. Ovo je procena vrhovnog komandanta Vojske Srbije – da kao ministar treba da budem tu gde jesam. Poslušaću, ne lako, ne sa velikim entuzijazmom, ali poslušaću. Kad je to čovek kome verujem i čovek kome Srbija veruje, što je, naravno, i daleko važnije“.

Vulin je objasnio kako je želeo da pokaže da opozicija vidi „da i sa ove strane Srbije ima neko da im se suprotstavi, istim sredstvima, da ne dozvoli da oni ispadnu žrtve, da im ne dam da prave od bilo koga, pa i od Aleksandra Vučića, nekoga ko ne brine o tuđim životima. Kada čujete da hoće da siluju premijerku Brnabić, onda treba neko da se suprostavi tome… Ovo je moj politički gest, moj politički stav, imam pravo da se za njega borim svim sredstvima koja su zakonom dozvoljena. Samo nisam hteo da dozvolim da oni (opozicija) od sebe naprave žrtvu, jer oni to nisu.“

Vulin se obratio i ljudima koji su na društvenim mrežama zbijali šale s njegovom odlukom o štrajku glađu, izvinio im se što su „potrošili jučerašnji dan nadajući se mojoj skoroj i bolnoj smrti. Želim da se izvinim što im to nisam omogućio, više sreće drugi put. Hvala vam na velikom entuzijazmu, na mržnji koju ste pokazali. Moraću da vas razočaram, žao mi je što niste dobili što ste tražili“, rekao je on.

SEZONA DRŽAVNIH UDARA

Od najavljenog štrajka su, i bez konsultacija sa Vučićem, odustali i Vesić, Martinović i ostali. Tako se ispostavilo da je po sredi bio još jedan marketinški trik, doduše neuspeo. Sad je samo pitanje šta će propagandna mašinerija Vučićevog štaba sledeće da smisli – da, na primer, Zoran Babić zapreti kako će položiti vozački ispit za koji tvrdi da ga nema (iako je imao dva registrovana vozila na svoje ime, a sad samo jedno); da Zorana Mihajlović zapreti samospaljivanjem ukoliko ne prihvate njenu ostavku zbog kašnjenja radova na Koridoru 10 i stalnih iskakanja vozova iz šina; da Marijan Rističević i Marko Atlagić upozore da će, ukoliko opozicija bude i dalje u protestima subotom, početi da se u skupštini ponašaju pristojno i govore normalnim rečnikom…

Što se pokušaja državnih udara tiče, njih će tek biti jer je mašta Vučićevića beskrajna. Praktično, njihova sezona tek dolazi. A bivši bezbednjaci Boža Spasić (izbačen iz Službe, ne iz političkih razloga), kao i nova zvezda Pinka i „Informera“ Ljuban Kara, koji se predstavlja kao potpukovnik KOS u penziji (zanimljivo, niko mu nije rekao da je vojna kontraobaveštajna služba KOS prestala da postoji 1953, u vreme kad se on rodio ili bar pravio prve korake), uvek su tu da objasne ko stoji iza tih navodnih pokušaja, bilo stranci ili „domaći izdajnici“.

Jedini koji pazi da se ističe u tim „državnim udarima“ jeste doktor Nebojša Stefanović; on se opekao. Kada je narečeni Vučićević krajem novembra 2015, gostujući na Pinku, upozoravao kako je u toku državni udar i poručio Vučiću da je lud ako ode u Kinu, nekoliko dana kasnije Stefanović je održao konferenciju za novinare sa, iza sebe postrojenih, više od 20 policajaca naoružanih dugim cevima, pripadnika svih jedinica, od kojih su neki bili sa „fantomkama“ na glavama. A tema, zanimljiva, navodni pokušaj atentata na tadašnjeg premijera Vučića i hapšenje osumnjičenog za posmatranje kuće njegovih roditelja u Jajincima. Šta se desilo – ništa. Šta je bilo sa uhapšenim – pušten na slobodu. Dr Stefanoviću se posle godinu dana desio još jedan kiks sa navodnim pokušajem atentata na Vučića, takođe u Jajincima, kada je pronađeno oružje, ali ne i atentatori. Amaterska režija koje bi se svaki časni policajac postideo. I nikad ni istražnog ni sudskog epiloga. Zato Stefanović više ne izleće sa tim stvarima.

Zavisnost od kamere

BAR TRI PUTA DNEVNO NA TELEVIZIJI: Goran Vesić

Pošto su Vesić i Vulin, posle Vučića, apsolutni rekorderi u pojavljivanju u medijima, to je bila potvrda da neće štrajkovati glađu i da se radi o triku. Vesić da propusti po 3-4 događaja dnevno na kojima ga prate najmanje kamere Studija B, Pinka i Tanjuga, ili redovna nedeljna gostovanja na Pinku, Studiju B i Hepiju, plus ponekad na RTS-u i O2 – nezamislivo je.

Identična situacija je i sa Vulinom. Svaki njegov korak prate kamere ličnog snimatelja iz kabineta kojeg je angažovao (pored respektabilnih potencijala Zastava filma), kao i saopštenja iz Ministarstva, gde god šta izgovori. Zanimljivo je, međutim, da s njegove konferencije za novinare posvećene odustajanju od štrajka nije bilo saopštenja.

Da su obojica štrajkovali glađu, to bi Pink i Studio B dovelo u komplikovanu situaciju; em nemaju gosta koji će im, kad on oseti kao potrebno, ispuniti sat jutarnjeg (ili večernjeg) programa, em treba da pošalju najmanje dve kamere za uživo praćenje toka njihovog štrajka glađu. Najlakše bi u toj situaciji bilo Milomiru Mariću – on na Hepiju uvek nedostatak gostiju može pokriti Vojislavom Šešeljem, u poslednje vreme i njegovim sinom, plus svojim stalnim „pacijentima“.

foto: tanjug / dimitrije goll