Spaljivanje veštica

„Policajac pretukao ljubavnicu i njenog muža“, bio je naslov koji je, uz određene varijacije u kojima se još dodaje i da je „ljubavnica“ ujedno i koleginica policajca, krasio sve tabloide u Srbiji 20. marta ove godine. Koliko mediji ozbiljno shvataju problem nasilja nad ženama govori i nadnaslov u „Kuriru“: „Sapunica u Kruševcu“.

Gotovo je pa neverovatno da treba naglašavati kako prebijanje bilo koga nije smešno, te je karakterisanje ovog slučaja kao „sapunice“ u najmanju ruku neprimereno, a zapravo bezosećajno i degutantno. Nažalost, to nije jedini problem u ovom slučaju. Način na koji većina medija u Srbiji tretira žene žrtve porodičnog nasilja ukazuje na visok stepen neznanja ili pak na namerno kršenje pravila zarad senzacionalizma. Jer, šta ovde imamo? Imamo, a to je praksa, preispitivanje moralnosti žrtve. Molimo lepo, ona je „ljubavnica“, udata žena koja ima vezu sa još jednim muškarcem, te se to ima istaći u naslovu. Kao u onom groznom vicu koji kaže da ženu treba tući jednom godišnje, a na pitanje zašto, odgovor glasi: znaće ona zašto. Ako ne zna ona, ili ne zna celokupna domaća javnost, tu su tabloidi, pa i neki mediji koji se tabloidima ne smatraju, da nam kažu zašto je žena dobila batine.

Ovaj slučaj krivljenja žrtve za ono što joj se dogodilo samo je jedan od primera ustaljene prakse medija u Srbiji. Ima i gore od toga, kad se u naslovima implicira da je mrtva žena sama kriva što je ubijena. U aprilu prošle godine, Goran Milovanović (50) ubio je sa četiri metka Slavicu Rakulj (49) u kafiću u centru Beograda. Razlog: Slavica Rakulj odbijala je njegovo udvaranje. Dnevnik „Blic“ plasirao je ovu vest pod naslovom „Ubijena konobarica stradala zbog neuzvraćene ljubavi“. Ovaj naslov implicira sledeće: da je bila pametna i Goranu Milovanoviću „uzvratila ljubav“, Slavica Rakulj bi danas bila živa, dakle, sama je kriva, makar delimično.

Ima i onih koje su, sudeći po stavovima urednika i novinara tabloida, sasvim krive. Vladislava Červenko imala je 25 godina u novembru 2012. kada je tadašnji momak Darijan Musić pretukao na smrt, naravno, zbog ljubomore. U danima nakon ubistva, javnost je bila izložena (i aktivno učestvovala) u komentarima na račun izgleda pokojne Vladislave, koja je bila manekenka i imala tu nesreću da bude fizički atraktivna. Kažemo nesreću, jer je upravo zbog toga ova mrtva devojka proglašavana za sponzorušu, kurvu itd.

Ništa bolje nije prošla ni Stela Gudelj (25), studentkinja medicine, koju je u februaru 2013. zadavio Aleksandar Šundić (23) sa kojim je bila u vezi. Pravdali su mediji ovdašnji Šundićev zločin time što je Stela bila starija od njega, a i „davala mu je povoda da bude ljubomoran“. Dogodilo se i nešto do tada nezapamćeno čak i u srpskim medijima: portal nadlanu.com dao je ogroman prostor Šundićevim prijateljima koji nisu štedeli reči hvale za svog drugara, dečka za primer i izvrsnog studenta elektrotehnike. Tadašnji glavni i odgovorni urednik portala nadlanu.com, Milan Kamponeski, branio je svoj urednički postupak pravilom da treba da se čuje i „druga strana“. Ovakvo izvrtanje novinarskog pravila druge strane prevazilazi okvir namernog senzacionalizma i ukazuje na ogromno neznanje. Pravilo druge strane važi kada postoji izvestan sukob ili spor oko kog je moguće zauzeti stavove, te je obaveza novinara da sasluša i prenese obe strane. Kada je žena mrtva, ne možemo govoriti ni o prvoj, a kamoli o drugoj strani. Stvar je prosta: ona je ubijena, on je ubica. Za zlostavljanje ili ubistvo uvek je kriv zlostavljač ili ubica. Insinuiranje da je žrtva nečime izazvala njegov postupak, u medijskom izveštavanju je apsolutno nedopustivo.

Isto važi i za preispitivanje morala žrtve. Godine 2011. dogodilo se ubistvo koje je u medijskim naslovima progresiralo od „Ubio suprugu“, preko „Zadavio ženu pertlom“ do „Ubio prostitutku“. Reč je o istom događaju, ali u zavisnosti od medija i uređivačke politike, naslovi su određivani tako da je na kraju preispitivan moral žrtve.

Još 2011. godine Uprava za rodnu ravnopravnost izdala je „Priručnik za medijsko izveštavanje o nasilju u porodici i nasilju nad ženama“. Iako je dokument javno dostupan na internetu, vrlo pitak, čitljiv i svakom razumljiv i sa vrlo jasnim preporukama – izgleda da ga gotovo niko ne čita. U tom priručniku, među mnogim primerima pogrešnog izveštavanja, stoji jedan koji je najpogrešniji od svih, a na prvi pogled se teško primećuje šta je u njemu pogrešno: „Ubio ženu bez razloga“. Na prvi pogled čini se kao da je reč o nekom bezumniku koji je iznenada skočio i ubio svoju ženu. Ali to se samo čini, i to samo ako hoćemo da budemo krajnje, i bez razloga, dobronamerni. Jer ono što piše jeste da je ubio ženu bez razloga. A ubistvo žene sa razlogom – ne postoji.

Članak je objavljen u okviru projekta „Nasilje u porodici – Pogled uprt u evropsko pravo“ koji fi nansira Evropska unija (preko Delegacije EU u Srbiji) kroz medijski program. Objavljivanje ovog članka omogućeno je uz fi nansijsku pomoć Evropske unije. Sadržaj članka odgovornost je isključivo nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije.