Najduže je na čelu vlade bio Nikola Pašić: u 23 mandata, ukupno 17 godina 3 meseca i 20 dana. Nikola Pašić je bio i najstariji predsednik vlade; u trenutku kada je završavao svoj poslednji mandat (1926) imao je 81 godinu. Najmlađi predsednik srpske vlade bio je Ljubomir Kaljević, koji je na početku svog mandata (1875) imao samo 34 godine
Od Prote Mateje Nenadovića do dr Vojislava Koštunice na čelu srpske vlade bile su 83 ličnosti. Ako se pođe od stanovišta da je „naš državotvorni razvoj, osim srpske, imao još jednu nacionalnu komponentu – jugoslovensku„, i da su „jugoslovenske vlade bile u isto vreme i vlade srpskog naroda“ (Dr Radoš Ljušić), novovekovna srpska država imala je do sada 162 vlade.
Nekoliko reči o srpskoj državi. Od 1459. godine, kada je srpska despotovina dospela pod tursku vlast, Srbija je sve do Prvog srpskog ustanka 1804. godine (gotovo tri i po veka) bila u vidu nekoliko pašaluka u sastavu Turskog carstva. Jedino su za vreme pojedinih austrijsko-turskih ratova, vođenih od 1683. do 1699. i od 1719. do 1738. godine, delovi Srbije bivali pod austrijskom vlašću. Sa Prvim srpskim ustankom započinje proces oslobađanja i državnog osamostaljenja Srbije, koji će, tek nakon 74 godine, na Berlinskom kongresu 1878, rezultirati nezavisnošću.
Dakle, prva vlada „vaskrsle srpske države“ (termin Stojana Novakovića), odnosno izvršni organ tada ustaničke države, bio je Praviteljstvujušči sovjet srpski, osnovan na Veliku Gospojinu 1805. godine, na čijem je čelu bio znameniti Prota Mateja.
Kako se državnopravni status Srbije vremenom menjao, tako se menjao i naziv vlade. Posle Praviteljstvujuščeg sovjeta srpskog, koji je pod tim nazivom delovao do sloma Prvog srpskog ustanka 1813, dve naredne decenije Srbija nije imala svoju vladu. Tek 1834. godine, posle perioda u kome je Turska formalno priznavala Srbiji jedan po jedan stepen autonomije, Srbija ponovo dobija vladu, odnosno Razmotrilište popečiteljstva. U periodu od 1835. do 1839. najviša izvršna vlast u Srbiji nosi naziv Zakonoizvršitelna čast Državnog soveta, a u naredne 22 godine, tj. do 1861, Centralno pravlenije. Srpska vlada je najduže nosila naziv Ministarski savet, od 1861. do 1941, odnosno punih 80 godina. U socijalizmu je nosila naziv Izvršno veće, da bi od 1991. godine imala današnji naziv Vlada Republike Srbije.
Vremenski najduža vlada bila je Vlada Avrama Petronijevića, koja je trajala 7 godina 5 meseci i 11 dana (11. oktobar 1844 – 22. april 1852), a najkraća, dvodnevna vlada Koste Protića (6/7. mart 1889. godine). Ne želeći da kralj Milan Obrenović abdicira za vreme njegovog mandata, tadašnji predsednik Ministarskog saveta Nikola Hristić je podneo ostavku, a vladalac je, pod pretnjom abdikacije čitave dinastije, prisilio ostale ministre da ostanu na svojim mestima, a generala Kostu Protića da se prihvati mesta predsedništva. Ova dvodnevna vlada primila je akt abdikacije kralja Milana Obrenovića u korist maloletnog prestolonaslednika Aleksandra i akt o naimenovanju tročlanog Namesništva. Odmah po stupanju na dužnost, Namesništvo je prihvatilo ostavku vlade.
Najduže je na čelu vlade bio Nikola Pašić: u 23 mandata, ukupno 17 godina 3 meseca i 20 dana. Nikola Pašić je bio i najstariji predsednik vlade; u trenutku kada je završavao svoj poslednji mandat (1926) imao je 81 godinu. Najmlađi predsednik srpske vlade bio je Ljubomir Kaljević, koji je na početku svog mandata (1875) imao samo 34 godine.
Najbrojnija je bila vlada Desimira Jevtića (6. maj 1986 – 5. decembar 1989), koja je u svom sastavu imala čak 42 člana (predsednik, 4 potpredsednika, 16 članova koje je delegirala Skupština i 21 član po položaju – resoru). Najmanja vlada imala je samo dva člana; bila je to prva vlada Avrama Petronijevića (predsedatelj), dok je drugi član bio Toma Vučić Perišić (predvoditelj naroda), a delovala je od 8. septembra do 7. novembra 1842. godine.
Ako izuzmemo period od 1813. do 1834. godine, kada je Srbija bila bez vlade, njeno prosečno trajanje je bilo 13 meseci i 10 dana.
Predsednik srpske vlade nikada nije bila žena.
Pečat prve srpske vlade
Zašto je svako ko se bavio upotrebom neutvrđenog tipa akustičnog oružja na studentskom protestu 15. marta postao neprijatelj države, terorista i atentator na Vučića? Zbog čega bi i Berija pozavidio Biji na ovoj operaciji? Kako režim u Beogradu 2026. nastoji stvoriti atmosferu nalik na onu iz Moskve 1937
Podaci Vrhovnog javnog tužilaštva pokazuju da poslednjih godina raste broj zahteva koje tužioci upućuju policiji radi prikupljanja potrebnih obaveštenja, ali da odgovori na te zahteve sve češće izostaju. Reč je o prvoj i jednoj od najvažnijih radnji u predistražnom postupku, bez koje tužilaštvo u mnogim slučajevima ne može da nastavi istragu
Zašto su se na meti režima, pored studenata, našli verbalni delinkventi – analitičari, stručnjaci i novinari? Kako je Više javno tužilaštvo u svom saopštenju donelo presudu da su studenti sami sebe streljali zvučnim topom? I kako je Vučić tvrdio da Srbija uopšte nema zvučne topove, a ispostavilo se da ih ima, kao što je odmah posle pada novosadske nadstrešnice tvrdio da “jedino ona nije renovirana”, pa se brzinom svetlosti na društvenim mrežama utvrdilo da to nije istina? Na koji je način aktivirana medijska bomba u režimskim medijima sa unapred spremljenim spiskovima ljudi koji su učestvovali u “zaveri” i koje treba utući? I da li je reč o pokušaju zabrane studentskog pokreta
Pošto tužilac u Srbiji ne može da optuži osobu koja se kolima zaleće u građane, gledaoci RTS-a mogu videti kako se pred kamerama obesmišljava ta pravna institucija
Srbija će sačuvati mir, lokalni funkcioneri moraju da razgovaraju sa narodom ili će biti smenjeni, ekonomija raste brzo, žele da nas sruše jer Srbija grabi napred, nema više straha od “blokadera”, predsednik je žrtva, biće veće plate i penzije. Na osnovu iskustva, po svoj prilici ovako će izgledati Vučićeve poruke na predstojećem mitingu
Ljudi iz autobusa plaše se svega, a naročito da ne razljute glavu porodice. On im onoliko ponavlja da jedino zahvaljujući njemu imaju posao, zarade i penzije. Njihovo je samo da stoje, aplaudiraju i ostanu poslušni
Zašto je Aleksandra Radića, najistaknutijeg vojno-političkog komentatora u Srbiji, režim pretvorio u pokretnu metu
Manje je važno šta će pisati u službenim beleškama sa saslušanja Aleksandra Radića. Mnogo je važnije šta će večeras prolaziti kroz glave hiljada ljudi koji su o „zvučnom topu" govorili, pisali, svedočili ili tražili pomoć. Ako je odgovor: „Bože, samo da ne dođu i po mene", onda je cilj postignut
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
