Slučaj Stojana Župljanina

Cela operacija u Pančevu prošle nedelje prošla je sasvim glatko, brzo i diskretno – tačno kako treba, što je dokaz da kad se hoće, onda se i može. BIA je Stojana Župljanina imala u vidu već mesecima; u Nišu im je izmakao za malo, ali je ostala fotografija sa izvesne svadbe na koju se Župljanin prevario da ode. Njegov portret skeniran je, uvećan i propušten kroz odgovarajući kompjuterski program. Naime, protok vremena i učinak starenja, kao i promene ličnog opisa mogu da zavedu ljude. Zato postoje kompjuterski programi koji mogu da predstave kako će neko izgledati za dati broj godina: osnovni parametri fizionomije nepromenljivi su. Tako se BIA uverila da je sumnjivo lice zaista Stojan Župljanin, ali je on onda naglo nestao iz Niša.

Nije mu mnogo pomoglo: ubrzo je lociran u Pančevu, kod Nikole Tepića, svog prijatelja i – kako „Vreme“ saznaje u Pančevu – bivšeg poslovnog ortaka još od pre dvadesetak godina, kada su u Banjaluci imali zajedničku firmu koja se kasnije bavila i trgovinom između Srbije i BiH. Da je otišao nekom drugom, možda bi BIA i imala problem, ali samo do trenutka kad se Župljanin uhvati telefona. Ovako im nije bio neki problem da bace oko i na Tepićev stan u Pančevu, u naselju Sodara. Isplatilo se. Sama okolnost da je otišao iz Niša u Pančevo ukazuje da su mu logistički resursi, kako izgleda, presušili – ili ih je neko presušio; nagađajte ko bi to mogao biti…

Tu sada dolazimo i do političkog aspekta cele priče. Pre svega, postoji očigledna top-lista za izručivanje haških optuženika: na vrhu su oni čija predaja nanosi najmanju štetu državi Srbiji, dakle Stojan Župljanin; slede Radovan Karadžić, Goran Hadžić, pa je Ratko Mladić tek na kraju. Lako je s Radovanom: njega ionako duže u BiH, a ne u Srbiji. Goran Hadžić je već slučaj složeniji, jer bi imao šta da ispriča o ulozi države Srbije u ratu 1991–1995. Kakav je, taj bi mogao da ispriča i ko ga je upozorio da pre koju godinu pobegne iz Novoga Sada glavom bez obzira, a kamoli sve ostalo o poslovima Miloševićevog režima, Arkana, Jovice, Frenkija, Badže, Mikelića i ostalih umetnika. Sve se to, naravno, zna – ali će jako loše izgledati kod davanja iskaza na sudu.

Stojan Župljanin, slučaj je jednostavniji: on je operisao po Bosanskoj Krajini kao Karadžićev čovek, pa neka oni vide za šta ga duže. Međutim, sama okolnost da ga je trebalo uhapsiti ovde, a ne tamo, komplikovala je stvari za državu Srbiju: ovde se haški optuženici smatraju za heroje u nekim parlamentarnim strankama, čak i kad se zna kakve su gadosti radili. Okolnost da je Župljanina uhapsilo u Pančevu baš na dan konstituisanja novog saziva Narodne skupštine iz nekog razloga se javlja kao nejasna. Štaviše, vodilo se jako računa da se prvo konstituiše novi saziv parlamenta, pa da se tek onda digne Župljanin. Jasno je zašto: da neko ne uzbuni radikale, SPS i DSS da se, eto, „opet hapse srpski junaci dok mi ovde sedimo“ (setite se Radoslava Brđanina!), pa da to dotične stranke ne iskoriste kao izgovor da sa indignacijom napuste konstitutivnu sednicu Skupštine. Mora se priznati da je, ovoga puta, operativna bezbednost akcije hapšenja Župljanina bila wasserdicht: nije procurilo ništa; kako, to ćemo jednoga dana saznati, mada se može naslutiti. Bilo kako bilo, Rade Bulatović je postupao kao pravi direktor BIA, što je ohrabrujuće kako za državu tako i za njegovu buduću diplomatsku karijeru – kako čujemo.

Jednom lišen slobode, Stojan Župljanin insistirao je na svom lažnom identitetu „Branislava Vukadina“ i dok se ovi redovi pišu (utorak veče), a on čeka na sledeći avion za Shiphol, Amsterdam, on i dalje na njemu insistira. To je donekle razumljivo: Župljanin je stari i iskusni policijski lisac. Pa neće valjda da kaže odmah kako su mu to lažni papiri? On se drži „legende“ koju je sam sebi – dobro, uz pomoć prijatelja – godinama gradio. „Legenda“ je bila solidna, što treba imati u vidu i u budućim akcijama hvatanja ne samo haških nego i nekih drugih velikih zverki. Župljaninova lična karta (a za njom, logično i ostala dokumenta) izvađena je u Bačkom Petrovcu; ona je autentična, dakle nije falsifikat, nije „šara“ kupljena od lokalnog umetnika. Na evidencijskom kartonu te lične karte na ime Branislava Vukadina stoji ponosni otisak desnog kažiprsta Stojana Župljanina, kao i slika njegovog lika bez brade. Policiji i BIA nije bilo teško da na osnovu serijskog i registarskog broja lične karte stignu do onoga ko ju je izdao. Uzgred, sve i da je Župljanin imao ovu novu biometrijsku, najmoderniju i čipovanu ličnu kartu koju još čekamo, policija i BIA suočile bi se sa istim problemom. Dakle, ako neko zna i ume, to je problem.

Po svemu sudeći, Župljanin je dalekovido i na vreme sebi još u Banjaluci obezbedio rezervni identitet, barem jedan. Sa tim papirima odabrao je jedno malo Odeljenje unutrašnjih poslova u Vojvodini, gde izbeglica ionako ima onoliko; uz moguću pomoć prijatelja niko se nije pozabavio proverom njegovih podataka u Republici Srpskoj. Izdavanje takvih dokumenata izbeglicama je postupak rutinski, a OUP-u Bački Petrovac ionako ima izvesnu reputaciju.

Stojan Župljanin je, dakle, bio u posedu identifikacijskog dokumenta, lične karte koja je u svakoj rutinskoj, čak i dubljoj kontroli, nesporna: sve i da je neki policajac sa terena zatražio proveru identiteta lica od OUP-a Bački Petrovac, dobio bi odgovor da je reč o Branislavu Vukadinu, koji uredno prolazi kroz njihovu evidenciju izdatih ličnih karata. Čak bi i provera otiska desnog kažiprsta bila takva: Je l’ Vukadin? Jeste, Vukadin je.

Ono što je Župljaninu pokvarilo sreću kombinacija je više okolnosti: pre svega, dobrog obaveštajnog rada na terenu; zatim modernih tehnologija kakve su kompjutersko prepoznavanje lica i analiza DNK. Ali, sve tri veštine treba da upotrebi neko ko to hoće; i kada bude hteo. To je, naravno, stvar političke volje koja je očigledno došla do zaključka da je Župljanin otpisiv i u skladu s tim ga i otpisala. Hašku aždaju treba tu i tamo, doduše štedljivo i domaćinski, nahraniti: žrtvuj se, brate Srbine, nama je jako žao, ali, eto. Koliki su bili nagovoreni da odu „dobrovoljno“ (a od kuma: ‘škoda oktavija’!); neki su otišli i u papučama, a bez ‘škode oktavije’. Neke smo, kao Milu Martića, čuvali u našoj kući do datog trenutka, pa smo posle imali problem da tu istu kuću prodamo u korist trezora države Srbije. Isporučivanje haških optuženika, nažalost, političko je pitanje, kao što vidimo.

Hapšenje Župljanina izazvalo je uobičajene reakcije političkog podzemlja: tužilac Vukčević primio je jubilarnu 35. pretnju na svoj privatni broj telefona, a iz Haga – od svih mesta. Bilo je tu snimaka guslanja u slavu Ratka i Radovana i ostale zabave. Međutim, ozbiljne indicije da ozbiljni ljudi, bivši saborci Legije i JSO-a iz Republike Srpske, pripremaju nešto naišle su na ignorisanje policije: imena i nadimci nisu bili čak ni dostavljeni kolegama iz RS i BiH. Vlada u ostavci nije se potrudila da tužiocu Vukčeviću obezbedi ispravno službeno vozilo – uprkos obećanjima iz Kabineta, a niz kojekakvih birokrata iz kojekakvih stranaka vozi se u novim ‘audijima’.

Što se pretnji tiče, tu se može učiniti više: kako kažu stručni ljudi, ne postoji telefonski broj koji se ne dade otkriti. Teorijski izuzetak je internetski sistem Skajp, ali – uz saradnju provajdera – moguće je i preko Skajpa doći do izvora pretnji. Samo kad bi to nekoga zanimalo.

»Niko nije tražio vagon prve klase«

(Slika – BANJALUČKI DANI: Stojan Župljanin sa Radovanom i Ljiljanom Karadžić)

Prema navodima muslimanskih zvaničnika, prebacivanje stanovništva po severnoj Bosni odigravalo se gotovo isključivo u zapečaćenim teretnim vagonima.

Prema navodima svedoka, prva su dva voza, u kojim se nalazilo oko 4000 ljudi deportovanih iz mesta Kozarac, prošla kroz Banjaluku oko 12. juna 1992. Deo ljudi je transportovan u putničkim, no većina je putovala stočnim vagonima.

„Čak i oni ljudi koji su bili u putničkim vagonima izgledali su iscrpljeno i u užasnom stanju. Ali stražari nisu dopustili da iko s njima razgovara“, priča jedan saradnik Merhameta, muslimanske dobrotvorne organizacije u Banjaluci, koji je bio na licu mesta pri prolasku prvih vozova.

Nakon vozova koji su prošli oko 12. juna 1992, prema navodima muslimanskih zvaničnika, teretni vagoni natrpani deportovanim ljudima redovno su prolazili kroz Banjaluku, no to se događalo nakon što je nastupio noćni policijski sat, u vreme kada niko od građana nije smeo da se približi železničkoj stanici.

Šef policije u Banjaluci Stojan Župljanin, prikazao nam je deportacije u ružičastom svetlu, sugerišući nam da su starci, majke s decom i mala deca, u stvari, zatražili da budu deportovani na način koji krši međunarodne konvencije o zaštiti civila u ratu. Župljanin nam je izjavio da su vozovi bili organizovani zato što je „određen broj muslimanskih i hrvatskih građana izrazio želju da se iseli iz srednje Bosne“. On je implicirao da su izbeglice bile srećne zato što su prevožene u stočnim vagonima: „Niko od izbeglica nije tražio vagone prve klase, niko od njih nije rekao da ne želi ići ako im ne osiguramo putnički voz. Sve je bolje od hodanja.“ Naznačio je da je alternativa bio prisilni marš od 150 kilometra.

Na pitanje zašto policija nije dopustila muslimanskim volonterima da osiguraju hranu i vodu za izbeglice, Župljanin je samo rekao: „To je bila mera sigurnosti.“

Roj Gatman, Seška Stanojlović
(„Svedok genocida“ 1993)