Posle nekoliko uspešnih izbegavanja da sednem u klupe Narodne skupštine Srbije, 2016. postadoh narodni poslanik u 21. sazivu. Naime, čvrsto verujem da svaka partija u svojim redovima mora da ima četiri vrste političara: ljude koji znaju da se bave organizacijom, obrazovane i kvalitetne ljude za imenovana lica u državnoj upravi, ljude za izvršnu vlast i parlamentarce. Sebe nikada nisam prepoznao kao dobrog parlamentarca.
Iskustvo iz dva mandata poslanika u Skupštini Autonomne pokrajine Vojvodine bilo mi je samo opterećenje na novoj funkciji – osam godina i stotine sednica u Banovini prolazile su bez ružnih reči, vređanja, oduzimanja reči ili pozivanja na Poslovnik o radu.
NORMALNI RADNI DAN SKUPŠTINE: Ovaj 21. saziv je poseban po tome što su posle dugo godina u njemu svi oni koji su i otpočeli višepartijski život u Srbiji.
Početak rada obeležilo je slikanje fiskalnih računa iz restorana, užasnog nerazumevanja od strane ozbiljnih ljudi i skretanja teme oko izbora skandalozne Maje Gojković, na pitanje koliko košta mala kafa i kisela voda u skupštinskom restoranu. Samo pitanje cena u tom famoznom restoranu izgledalo je da koči Srbiju ka svetloj budućnosti. Inače, nigde u svetu ne postoji parlament u kome ne radi restoran za zaposlene koji koriste i poslanici.
Haos je nastavljen uvodnom sednicom gde je postalo sasvim jasno kakvo će nasilje većine da se odigrava u novom sazivu. Svi se sećamo drame kada je profesor Mićunović prekinuo sednicu posle desetak sati rada i zakazao je za prvi sledeći radni dan: u sali je nastao haos, Maja Gojković histerično psovala i vređala Mićunovića i, posle, čuvena konferencija za medije gde se sve to nazvalo „državnim udarom“ – ni manje ni više.
Prvih pola godine je bilo jasno da su meta polusveta sa liste Aleksandra Vučića bili neiskusni poslanici DJB. Vređanje, dobacivanje, oduzimanje reči, kršenje Poslovnika o radu, kažnjavanje poslanika opozicije je postalo „normalan“ radni dan u Skupštini. Izbor vlade pretvorio se u monolog mandatara, mikrofon je stalno zloupotrebljavan, a izmišljene uvrede interpretirane od strane Vučića i Gojkovićeve spadale su u onu vrstu pojava koje su odavno iščezle iz seoskih kafana. Kada se Vučić sa uključenim mikrofonom i u direktnom prenosu obratio Bojanu Pajtiću, sav izbezumljen „optužbom“ da mu je Pajtić opsovao decu, moj šok je dostigao vrhunac: sedeo sam pored Pajtića i on je sve vreme čitao svoj materijal i ćutao.
Izbegavanje poslednjeg četvrtka u mesecu – a to je dan kada cela vlada mora da odgovara na pitanje poslanika – pretvorilo se u izbegavanje zasedanja i zakazivanje sednica. Dva radna meseca u 2016. i pauza do okončanja predsedničkih izbora presedan su u evropskom parlamentarizmu. Nikada manje Skupština nije radila i nikada nevažniji zakoni nisu stizali na razmatranje.
RAZUMNI PREDUSLOVI: Sam izbor Vučićevih eksponenata i „glavnih“ ljudi koji u Skupštini govore u njegovo ime bio je od samog početka poruka građanima Srbije šta Vođa misli o demokratiji, parlamentu koji ga je decenijama hranio i opoziciji. Marijan Rističević, Marko Atlagić, Srbislav Filipović, Martinović i još poneki, za mene anonimni, oči su i uši Aleksandra Vučića u parlamentu. Vređanje porodice, dobacivanje, pretnje, sramna zloupotreba poslovnika, sve su samo ne ogledalo evropske Srbije o kojoj Vučić neprestano trabunja.
Svaka sednica se svesno vodi da bi bila na ivici incidenta, a nije da nije bilo incidenata. Naravno, „žuta“ štampa ima zadatak da sve strpa u isti koš, svesno izbegavajući da donese jedan prost zaključak o tome da bez želje većine do toga ne bi dolazilo. Cilj je naravno kristalno jasan: srozati ionako kilav ugled najvažnije institucije u jednoj demokratskoj državi, banalizujući teme, vređajući poslanike opozicije, i poslati poruku da jedini koji nešto radi u ovoj zemlji je Aleksandar Vučić. Niko do On i samo On. Zli jezici bi sada dodali i Andrej…
Građani Srbije, svakako, ne baštine demokratiju u punom kapacitetu. Ovde je uvek bila važnija „sloga“ od debate, dijaloga i kompromisnog dolaska do najboljih rešenja. Nije teško urušavati demokratiju u Srbiji, čak štaviše, nema lakšeg posla u ovoj zemlji. Kada banalizujete pitanje rada na fiskalni račun restorana ili kada pustite u Skupštinu ljude koji ne samo da nemaju političkog već i moralnog kredibiliteta – i još ih predstavite kao najbolji deo svoje organizacije – onda ta institucija stvarno počinje da liči na rijalitije i razne Farme. Isti su akteri na kraju krajeva.
Dugo sam verovao da je razlog svemu tome bila ona neugledna sala u kojoj je decenijama zasedao srpski parlament. Podrum, neugledan ambijent, loša karma, šta znam, ali onda se, zahvaljujući Milu Đukanoviću i proglašenoj nezavisnosti Crne Gore, konačno uselismo u jedan divan i human prostor za rad. Ali, stvari su postale još gore. Strašno je kada sedite u klupama i pored vas na zidu stoji pločica da je u tim istim klupama sedeo i Ivo Andrić, a onda okrenete glavu i ugledate Rističevića i Atlagića koji ispušta čudne zvukove tokom čitave sednice.
Naravno da problem sa srpskim parlamentarizmom ne počinje sa ovim sazivom. Oduvek je Skupština bila instrument najuticajnijeg pojedinca u državi u tom trenutku, ali ovim sazivom dostiže vrhunac svog obesmišljavanja. Sramota me je načina i tretiranja te institucije i u periodu 2008. do 2012. kada je moja stranka imala odgovornost za vođenje države, ali u tom periodu nisam primetio da je neko bio ponižavan, vređan, omalovažavan od strane tadašnje većine.
To je valjda stvar domaćeg vaspitanja.
Ono što mi je i danas nejasno jeste kako ti pojedinci koji su godinama bili moje kolege u Skupštini APV i ponašali se civilizovano i pristojno, u ovom parlamentu izgledaju kao potpuno drugi ljudi. Pretpostavljam da ima nešto i u tome da se dok su u manjini ponašaju ponizno i beskrajno su tihi, ali mislim da je ipak pre svega stvar u tome ko i na koji način predsedava samoj skupštini. Nenad Čanak, Bojan Kostreš, Šandor Egereši i Ištvan Pastor, kao predsednici vojvođanskog parlamenta nikada nisu dozvoljavali predstavnicima većine da ugrožavaju manjinska mišljenja. Ne samo poslanicima nego i članovima Vlade APV kada su prisutni u sali. To je ta razlika u razumevanju uloge parlamenta u demokratskom društvu.
Kada sve ovo čovek sagleda sa strane, zapita se: vredi li se, zapravo, na taj način boriti ili treba poslušati nemali broj ljudi koji tvrde da je napuštanje ovakvog skarednog parlamenta jedino normalno i politički ispravno rešenje? Čvrsto verujem da je to pitanje svih pitanja u ovom trenutku, i podržavam takve ideje. Međutim, svakome mora da bude jasno da za takav, najradikalniji i poslednji potez u politici moraju da se stvore razumni preduslovi. Pre svega je čvrst dogovor proevropskih političkih partija o tome, a zatim i definisanje jasnih ciljeva zbog kojih donosimo takvu odluku. Jedini jasan i konkretan cilj jeste pre svega sloboda medija. Obezbeđivanje opoziciji pristupa na Javnom servisu i to u tačno definisanim terminima, i nakon toga reforma izbornog procesa. Tek u tom slučaju, kao poslednji vid protesta mi nemamo šta da tražimo na zasedanjima. Verujem, iako postoje suprotna mišljenja, da bi takav potez makar na nekoliko trenutaka skrenuo pažnju međunarodne zajednice i ugrozio Vučićevu autokratiju, opoziciji omogućio koliko-toliko fer i poštene izbore.
Posle skoro tri decenije višepartijskog parlamentarizma u Srbiji nisam ni slutio da će mi oni pristojni nerazumni referati iz vremena SK toliko nedostajati. Šta god mislili, pristojnost i uljudnost u javnom obraćanju imamo odakle da baštinimo.
Autor je narodni poslanik
