Sjaj i beda istraživanja javnog mnjenja

Mađarski birači koji su pratili isključivo medije bliske vlasti (a takvi su donedavno bili skoro svi) i istraživanja javnog mnjenja provladinih agencija bili su prilično šokirani rezultatima aprilskih parlamentarnih izbora, na kojima je koalicija okupljena oko Petera Mađara zgazila Orbanov režim – kao “Špedicija” žabu. Videlo se to i po izrazima njihovih lica dok su ispred Fidesa – do tada vladajućeg – pratili rezultate koje je relativno brzo po zatvaranju biračkih mesta saopštavala i na zvaničnom sajtu kontinuirano “apdejtovala” državna izborna agencija.

ilustrator: vladimir stankovski

Uprkos deficitu demokratije i autokratskoj kleptokratiji, Mađarska je institucionalno ozbiljnija država od Srbije, pa se nije čekalo do kasno u noć da rezultate izbora saopšti “glavni šef”, čitajući iz blokčeta. Da ne govorimo o tome da Orbanovi crnokošuljaši-javnopreduzećaši nisu tukli opozicione građane i naoružani jurili džipovima oko biračkih mesta, a da im je u tome asistirala policija. Kao i da je Orban ipak priznao poraz, pa milioni ljudi nisu morali da džedže danima po ulicama da bi odbranili svoje glasove.

Tu se, međutim, razlike između Srbije i severnog suseda manje-više iscrpljuju. Građani Mađarske su takođe imali veoma težak, takoreći istorijski zadatak da sa vrata skinu političko čudovište ogrezlo u korupciji, kriminalu, zloupotrebi institucija, primitivizmu i medijskom mraku. Kao i u Srbiji, vlast je produkovala paralelnu stvarnost u kojoj su živeli mnogi: Mađarska je najbolji od svih svetova koji mnogi oko njih žele da unište – od Brisela preko Kijeva do unutrašnjih neprijatelja.

U tom paralelnom svetu, agencije za istraživanje političkih preferencija građana koje se nalaze na platnom spisku režima nedeljama pre izbora saopštavale da će Orban opet pobediti, laganice. Te projekcije su emitovane i reemitovane u režimskim medijima, dan i noć. Vernici su verovali i onda se emotivno rasturili. Završilo se kako se završilo: Mađarova Tisa je osvojila milion i nešto glasova više od Orbana. Po svemu sudeći, i Orban i te agencije završiće u ropotarnici istorije. A one nezavisne, koje su radile profesionalno i etički, i u dobroj meri anticipirale izborni sumarum – ostaće žive. Uzgred, te agencije su u kampanji proglašavane stranim plaćenicima i neprijateljima mađarstva.

Cilj Orbanovog režima bio je identičan cilju koji već dugo pred sebe stavlja pobratimska kamarila koja se nakačila građanima Srbije na kičmu i ne silazi deceniju i nešto. Istraživanja javnog mnjenja koja režimlije objavljuju nemaju svrhu da prezentuju kakva je stvarna atmosfera u društvu, već sasvim suprotno: da njime formiraju javno mnjenje, odnosno da “pumpaju”. Zašto? Razloga je mnogo, ali evo nekih od njih: želi se napraviti tzv. bandwagon efekat, koji se zasniva na psihološkom i sociološkom fenomenu po kojem deo neodlučnih birača glasa za one za koje veruje da će biti pobednici. Tu je još jedan važan razlog: želi se poslati poruka da je režim nepobediv, što vodi demobilizaciji građana koji su njegovi protivnici.

Za naprednjake je poslednjih meseci posebno važno da rezultatima anketa vrate samoupouzdanje među svoju klijentelu, koja se od novembra 2024. godine do danas prilično ustrašila; mnogi od njih čekaju krivinu da iskoče iz voza koji kani da se surva u provaliju ili u Zabelu. Nenadležna institucija i na ovaj način pokušava poslati poruku da stvari čvrsto drži pod kontrolom, iako se svima na oči država i društvo raspadaju u froncle.

Ona istraživanja koja mu ne idu naruku jednostavno prećutkuje.

U KOLIZIJI SA REALNOŠĆU

Faktor plus, agencija za koju se smatra da je bliska naprednjačkom režimu, pre neki dan je izašla za rezultatima istraživanja javnog mnjenja. Po njoj, vladajući SNS ima podršku čak 46,4 odsto građana. Studentsku listu su našli na 28,7 odsto, a cenzus bi, po njima, sigurno prešla i stranka na respiratoru, SPS (negde oko pet procentnih poena). Istraživanje se ne poklapa sa nekim drugim istraživanjima i onima koja su objavljena i onima do kojih dopru samo dobro upućeni, a koja pokazuju da ovako velika razlika između stranaka vlasti i ukupnog koalicionog bloka nikako nije realna.

Druga istraživanja, naprotiv, pokazuju da protivnici režima imaju veću podršku građana od svih stranaka vlasti na gomili, te da je samo pitanje da li će opozicioni faktori tu prednost iskoristiti ili proćerdati pogrešnim političkim potezima. Ali hajde da na trenutak stavimo istraživanja sa strane: mnogo čvršći dokaz da su rezultati FP upitni jesu ishodi nedavno sprovedenih lokalnih izbora u deset samouprava Srbije.

Doduše, šef ove agencije Vladimir Pejić u izjavi za medije dovodi u pitanje vlastite rezultate: otprilike kaže da stvari oko studentske liste još nisu potpuno jasne, pa je zato skor takav kakav je. Tu se naravno postavlja pitanje – ako stvari nisu baš skroz jasne, zašto se žurilo da se sa ovim istraživanjima izađe u javnost.

Cinici kažu da je Faktor plus, bez obzira na to što dokazuje da bi režimlije na parlamentarnim izborima osvojile otprilike isti procenat glasova kao 2023. godine (kao da se od 1. novembra 2024. godine do danas ama baš ništa nije desilo), ipak prilično optimističan za opoziciju. Studentska lista je u odnosu na njegovo istraživanje iz avgusta prošle godine porasla više od tri puta – tada su je našli na 8,7 odsto. IPSOS je u septembru prošle godine skontao da studenti imaju još manju podršku: oko 8,1 odsto. Razlog je metodološke prirode: tada studentsku listu nisu stavili na spisak ponuđenih opcija nego su je anketirani građani morali sami dodavati.

Metodološki “propusti” nisu nešto čime treba da se diče ozbiljne istraživačke agencije. Dušan Spasojević sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu kaže da je, kada je reč o agencijama za istraživanje javnog mnjenja, ključni problem to što u ovoj oblasti ne postoji tržište, odnosno što neke firme nisu na tržištu nego zavise od državnog novca.

“Njima je važnije da i dalje sarađuju sa vlastima, da zadrže svoje biznise, nego da budu tržišno verifikovani”, kaže Spasojević u razgovoru za “Vreme”.

Mnogo toga, naravno, zavisi od metodologije istraživanja. Neki istraživači nam kažu da metodološkim “zavrzlamama” možete dobiti rezultate koje želite da dobijete. Ali to nema veze sa etičnošću i profesionalnošću.

U tom smislu, politikolog Vujo Ilić za “Vreme” kaže da postoje istraživački i neistraživački razlozi za velika odstupanja istraživanja od realnog stanja na terenu.

“S jedne strane, rezultati zavise od načina na koji se dizajnira istraživanje, a posebno od toga kako se formulišu pitanja i da li i kakva je ponuda predstavljena ispitanicima. Ako ne ponudite studentsku listu, jer ona još nije formalno proglašena, manji broj ispitanika će je spontano navesti. Ako je pak uključite među opcije, zavisi kako je predstavljate, a problem je i što će ispitanici možda pre komunicirati svoj odnos prema studentskom pokretu ili studentskim zahtevima nego hipotetičkoj listi na izborima. Po mom mišljenju, ova druga opcija je ipak metodološki ispravnija, ali ima svoje posledice, i to su sve važna pitanja na koja svi istraživači moraju dati odgovore. Međutim, postoje i snažni neistraživački razlozi iz kojih se istraživanja rade na određeni način, dok se rezultati selektivno objavljuju i plasiraju bez dovoljno konteksta, što otežava javnosti da proceni njihovu validnost. Zbog toga se često stiče utisak da smo u šumi podataka u kojoj je teško pronaći smisao”, kaže on.

foto: dejan živančević / tanjug

MORALI DA UVAŽE REALNOST

Direktor Nove srpske političke misli (NSPM) Đorđe Vukadinović nešto je neposredniji. Kaže da su i IPSOS i Faktor plus agencije koje su “najblaže rečeno bliske vlasti”, i da od toga zavise i rezultati koje saopštavaju. Dodaje da je Faktor plus, uprkos tome, u poslednjem istraživanju morao ipak da uvaži realnost i da prizna da studentska lista postoji te da se više ne može ignorisati. Za razliku od prethodne ankete.

“Obe agencije su ranije objavljivale prilično komične rezultate, u kojima se studentska lista nalazila na oko osam odsto podrške”, kaže Vukadinović. “To je bio rezultat malog, ali metodološki veoma problematičnog ‘inženjeringa’. Studentska lista nije bila ponuđena među odgovorima. Drugim rečima, tretirana je potpuno neravnopravno, pogotovo ako se ima u vidu da su među ponuđenim opcijama bile i liste i stranke za koje su, čini se, i njihovi lideri zaboravili da postoje”, kaže on.

Iz ugla istraživanja koje redovno sprovodi NSPM, Vukadinović kaže da je ovo istraživanje problematičnije kada je reč o rejtingu vlasti nego opozicionih aktera. Nalazi NSPM studentskoj listi daju više od agencije Faktor plus, ona beleži kontinuirani rast još od leta prošle godine. Vukadinović veruje da je podrška sada već iznad 30 procenata, mada nisu još sravnjene brojke najnovijeg istraživanja.

“Kada pogledate rezultate opozicije u istraživanju Faktora plus, oni su uglavnom u okvirima koje i mi beležimo – kod nas su studenti i opozicija nešto jači, ali su to relativno prihvatljiva odstupanja. Pravi problem, odnosno potpuni ‘kurcšlus’ nastaje kada se saberu procenti koji se pripisuju vlasti. Nije problem samo rezultat od 46 odsto za SNS, iako je i on očigledno naduvan. Kod nas je maksimalni zbirni rezultat svih stranaka vlasti – uključujući SPS, radikale, Zavetnike i ostalu ‘boraniju’ – oko 43 odsto. U istraživanju Faktora plus tih 46 odsto otpada samo na SNS, a kada se tome dodaju SPS i ostali partneri, dolazi se do 54–55 odsto. Posebno je zanimljivo to što naši nalazi pokazuju da postoji između deset i 12 odsto građana koji jesu protiv vlasti, ali trenutno ne mogu da se opredele između studentske liste, proevropske opozicije i desne opozicije. U istraživanju Faktora plus tih 10–12 odsto kao da je volšebno nestalo – kao da su niotkuda završili na kontu SNS-a, odnosno režimskih stranaka”, ističe Vukadinović.

KRIZA POVERENJA DUGO VEĆ TRAJE

On podseća da je IPSOS u raznim svojim inkarnacijama pravio velike greške ili “greške” u projekciji izbornih rezultata. Najbolji primer je onaj iz 2012. godine, pre drugog kruga predsedničkih izbora. Tada je ova agencija izašla u javnost sa predviđanjem da će Tadić hladno pobediti sa oko 58 odsto glasova, dok je njegov protivkandidat Tomislav Nikolić “nađen” na 42 odsto. Na kraju je, međutim, Nikolić pobedio, osvojivši nešto više od 51 odsto. Vukadinović nam kaže da agencije znaju da “prepumpaju” i da naprave kontraefekat. I IPSOS se kasnije “vadio”. U ovom slučaju su građani koji su bili za Tadića verovali u sigurnu pobedu, pa su te majske nedelje otišli negde na teferič. Naime, mnogi poveruju u rezultate friziranih anketa, pa se počnu ponašati isuviše samouvereno. To se odnosi pre svega na političke aktere.

Neki drugi istraživači sa kojima smo razgovarali podsećaju da rezultati drugog kruga izbora iz 2012. godine nisu zavisili samo od preterane opuštenosti birača usled uverenja da Tadić sigurno pobeđuje nego i od sukoba u Demokratskoj stranci. Neki odbori stranke su se demobilisali pred drugi krug izbora, navodno namerno puštajući Tadića niz vodu. Bilo je o tome reči u javnosti. Neki su čak širili i teoriju zavere da je u svemu ovome učestvovao i sam IPSOS.

Vukadinović podseća da je Stratedžik marketing (kasnije je postao IPSOS) imao još jedan “veliki gaf”. Pred neuspešne izbore za predsednika Srbije 2002. godine, kada je navodno favorizovao Miroljuba Labusa u odnosu na Koštunicu.

Na tu godinu podseća i politikolog Vujo Ilić.

“Iako se ta interpretacija istraživanja iz 2012. često pominje, ono nikako nije bilo izolovan slučaj. Na stranicama ‘Vremena’ vodila se ozbiljna debata i deset godina ranije, u vezi sa mogućnošću pobede kandidata već u prvom krugu predsedničkih izbora. Još tada je upozoravano da bi nastavak politički motivisanih interpretacija istraživanja, koje ne proizlaze iz samih rezultata, mogao dovesti do krize poverenja u celu profesiju istraživača. Odavno živimo u toj krizi poverenja. Dobar deo polarizovane političke javnosti veruje ‘svojim’ istraživačima dok sumnja u ‘druge’, a jedan deo ne veruje nikome. Ipak, postoji i krajnji test, a to su izbori. Pred izbore u Mađarskoj situacija je bila slična kao u Srbiji, postojale su velike razlike u procentima i ispostavilo se da su istraživačke agencije bliske Fidesu u kontinuitetu, više od godinu dana, objavljivale rezultate koji su precenjivali podršku Orbanu i potcenjivali Tisu Petera Mađara. To nije pomoglo Orbanu, ali je možda doprinelo da se, makar delimično, raščisti istraživačko polje i povrati poverenje u nezavisne agencije, one koje su objavljivale pouzdanije rezultate”, kaže on.

Ostaje pitanje da li će u slučaju pada vlasti u Srbiji zaživeti ozbiljno tržište na kojem će se istraživačke agencije takmičiti u tome da istinito i etički informišu javnost, a ne da njome manipulišu. I da li će politički faktori napokon razumeti da istraživanja ne služe za “pumpanje” nego da bi se nešto naučilo iz njih.

foto: jelena mrđa

ISTRAŽIVANJA KOJA KREIRAJU STVARNOST

Profesor Jovo Bakić (pogledaj okvir) kaže za “Vreme” da “ne daje ni pet para” za istraživanja javnog mnjenja i političkih preferencija građana u Srbiji. Smatra da u uslovima autoritarnosti, straha i nepostojanja političkih sloboda nije moguće sprovesti istraživanje koje će odista dati kvalitetne rezultate i odslikati stvarnu atmosferu u društvu. Veliki broj objavljenih istraživanja, po njegovom mišljenju, služi isključivo u propagandne svrhe.

Pitali smo Dušana Spasojevića da li se slaže sa ovom tvrdnjom. On kaže da je tačno da se Srbija nalazi u uslovima autokratije i ograničenih političkih sloboda, zbog čega se ljudi često plaše da iskreno odgovaraju na pitanja istraživača.

“Zato je rezultate istraživanja uvek potrebno upoređivati sa objektivnim pokazateljima, poput rezultata prethodnih izbora. Dodatni problem je to što se gotovo sva istraživanja rade telefonski. Kada razgovarate sa nepoznatom osobom preko telefona, vi ne znate ko je sa druge strane. Što je društvo više izloženo pritiscima i strahu, manja je verovatnoća da će ljudi otvoreno iznositi opozicione stavove ukoliko misle da bi im to moglo napraviti problem. Upravo zato su izborna iznenađenja moguća, a lokalni izbori postaju važni kao svojevrsna verifikacija stvarnog političkog raspoloženja na terenu”, kaže Spasojević, dodajući da to nije samo problem Srbije već svih zemalja u kojima postoje politička nestabilnost i neravnopravnost, i u kojima se politička atmosfera ubrzano menja.

“Upravo je takva situacija danas u Srbiji. Do lokalnih izbora nismo imali jasnu potvrdu da studentska lista zaista funkcioniše kao ozbiljan politički faktor ili deo šireg opozicionog bloka. Zato su neka istraživanja bila važna – ne samo kao merenje raspoloženja već i kao signal građanima da studenti imaju realne šanse na izborima”, kaže Spasojević.

Osim toga, važno je istraživanja čitati pažljivo, u celini, uzimajući u obzir metodologiju, uzorak i druge faktore, a ne samo njihovu medijsku prezentaciju, dodaje on. Problem nekada nije u istraživanju nego u načinu na koji ga mediji prezentuju, šta stavljaju u prvi plan, šta u drugi, a šta prećutkuju.

“Teško je precizno izdvojiti sve oblike manipulacije rezultatima, jer je u našem medijskom prostoru pitanje objavljivanja istraživanja postalo nerazdvojno od političke propagande. Postoje profesionalni standardi odgovornog izveštavanja, ali se oni gotovo univerzalno krše. Protiv austrijskog kancelara je 2021. podignuta optužnica zbog zloupotrebe javnih resursa u finansiranju medijskog izveštavanja o istraživanjima koja su mu bila naklonjena. Mene ne bi iznenadilo da se slične stvari kod nas dešavaju na mesečnom nivou. Da pojednostavim, kakvo nam je stanje u medijima uopšte, takvo je i u objavljivanju rezultata istraživanja”, kaže nam Vujo Ilić.

“LJUDI ĆE IZAĆI NA IZBORE DA ISKAŽU SVOJ STAV, BEZ OBZIRA NA ANKETE”

Neki analitičari kažu da je režim svakodnevnim najavama izbora uspeo da skrene pažnju javnosti sa ključnih problema društva. Svi su prihvatili tezu da će se stvari rešiti na izborima, a mnogi da se do tada treba i malo primiriti. Neka istraživanja koja govore da su studenti blagi favorit idu tome u prilog. Da li, kao 2012. godine, dobri rezultati istraživanja mogu biti demobilišući faktor?

“U situaciji kakva je danas nema mnogo prostora za demobilizaciju birača. Izbori će biti ekstremno kompetitivni i svi akteri će pokušati da izvuku maksimum svojih kapaciteta. Demobilizacija je moguća u relativno stabilnim političkim okolnostima, kakve su 2012. godine makar izgledale na prvi pogled. Danas, u Srbiji, kao i nedavno u Mađarskoj, politička atmosfera je previše napeta da bi istraživanja mogla znatnije da utiču na izlaznost. Ljudi će izaći na izbore da iskažu svoj stav, bez obzira na ankete”, kaže Spasojević.

On smatra da je, međutim, moguće da je sama najava izbora i percepcija da je studentska lista favorit donekle smirila deo opozicione javnosti kada je reč o uličnim protestima.

“Ali to je verovatno i prirodan proces, jer protesti ne mogu beskonačno da traju istim intenzitetom. U svakom slučaju, u konačnom političkom obračunu teško je očekivati ozbiljniji pad mobilizacije birača”, kaže Spasojević.

Za sami kraj, podsetimo da su devedesetih istraživači javnog mnjenja teško pogađali izborni rezultat Srpske radikalne stranke. Šešeljeva partija je osvajala mnogo više glasova nego što su govorile ankete jer su se ljudi sramili da kažu da će glasati za njih. Od tada, došli smo do toga da se sada mnogi plaše da kažu da neće glasati za radikale promenjenog imena.

foto: marija janković

Bojan Pajtić: Suština problema

Istraživanja javnog mnjenja u demokratskim društvima treba da budu instrument informisanja javnosti i korektiv političkih procesa. U Srbiji su, međutim, već godinama pretvorena u sredstvo političkog inženjeringa i psihološkog pritiska na građane. U autokratskim sistemima, kakav je Vučićev režim izgradio, istraživanja više ne služe da mere raspoloženje građana nego da ga proizvode.

U tome je suština problema.

Kada vlast kontroliše najveći deo medijskog prostora, kada kreira atmosferu straha, kada monopolizuje nacionalne frekvencije i potom preko “istraživanja” građanima svakodnevno saopštava da je nepobediva, tada istraživanja postaju deo propagandnog aparata, a ne naučne metodologije. Cilj nije da se utvrdi istina, nego da se kod građana proizvede osećaj političke uzaludnosti – da je otpor besmislen, da su izbori unapred rešeni i da je režim večan.

To je dobro poznat fenomen u političkoj teoriji: bandwagon effect – efekat priklanjanja navodnom pobedniku. Ljudi deo svojih političkih odluka donose i na osnovu percepcije snage. Autoritarni režimi zato ne žele samo vlast; oni žele monopol nad utiskom da vlast nikada ne može biti ugrožena.

Vučić je taj mehanizam doveo do perfekcije. Godinama smo gledali istraživanja po kojima SNS navodno osvaja gotovo plebiscitarnu podršku, dok se opozicija prikazuje kao statistička greška. A onda dođu izbori u Beogradu, Novom Sadu ili Nišu i pokaže se da je stvarnost znatno drugačija od propagandne slike koja je mesecima kreirana. Setimo se samo perioda pred beogradske izbore 2023. godine, kada su režimski mediji danima plasirali “istraživanja” o ogromnoj prednosti SNS-a, da bi se na kraju pokazalo da vlast jedva pokušava da sačuva većinu uz ozbiljne optužbe za izborne manipulacije i uvoz birača.

Još je opasnija praksa selektivnog objavljivanja istraživanja. Naručioci objavljuju samo ona istraživanja koja im politički odgovaraju, dok se nepovoljni rezultati skrivaju. Time se javnost sistematski dovodi u zabludu. U ozbiljnim demokratijama postoji jasna profesionalna i etička distanca između istraživača i političkih centara moći. U Srbiji često imate situaciju da istraživačke agencije faktički postaju produžena ruka propagandnog aparata vlasti.

Problem je i u tome što građani najčešće nemaju uvid u metodologiju: ko je naručilac, koliki je uzorak, kako su formulisana pitanja, na kojim teritorijama je istraživanje sprovedeno, koliki je procenat odbijanja odgovora i kako su tretirani neopredeljeni. A upravo se u tim detaljima često krije prostor za manipulaciju. Dovoljno je da pitanje bude sugestivno postavljeno ili da se određeni slojevi stanovništva sistematski izostave iz uzorka i dobijate politički poželjan rezultat pod maskom “nauke”.

Srbija, nažalost, ima dugu tradiciju zloupotrebe istraživanja javnog mnjenja. Devedesetih su Miloševićevi mediji plasirali istraživanja kojima se stvarao utisak apsolutne dominacije režima i marginalnosti opozicije. Vučić je taj model modernizovao i tehnološki unapredio. Danas više nije potrebno samo falsifikovati brojke; dovoljno je neprestano proizvoditi utisak političke nadmoći kroz koordinisano delovanje televizija, tabloida, bot mreža i “analitičara”.

U pravnom smislu, posebno je problematično kada se istraživanja koriste u funkciji prikrivene političke propagande tokom izbornih kampanja, bez jasnog označavanja naručilaca i interesa koji iza njih stoje. Time se direktno narušava ravnopravnost učesnika u političkom procesu i obesmišljava ideja slobodnog formiranja biračke volje, što bi u demokratskom poretku moralo da bude zaštićeno javno dobro.

Najveća posledica takvih manipulacija nije čak ni izborni rezultat. Najveća posledica je proizvodnja društvene apatije. Kada građane mesecima bombardujete porukom da je vlast svemoćna, deo ljudi prestane da veruje da promene uopšte jesu moguće. Autoritarni režimi ne opstaju samo na sili. Oni opstaju na organizovanom osećaju nemoći građana.

A upravo je taj osećaj nemoći osnovni politički proizvod Vučićeve propagandne mašinerije.

foto: marija janković

Jovo Bakić: Ne dajem ni pet para za istraživanja javnog mnjenja u Srbiji

U razgovoru za “Vreme”, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu Jovo Bakić kaže da ne daje ni pet para za istraživanja javnog mnjenja u Srbiji. On smatra da u autoritarnim sistemima postoji strah da se ljudi otvoreno opredele za koga ćete glasati. Oni ponekad čak kažu da podržavaju režim i kada to nije slučaj. Zato takva istraživanja ne treba uzimati zdravo za gotovo.

“Dovoljno je podsetiti se istraživanja Ipsosa iz 2012. godine, prema kojem je Boris Tadić imao ogromnu prednost u odnosu na Tomislava Nikolića, a svi znamo kako su izbori završeni. Istraživanja često imaju propagandnu svrhu i neretko se koriste za oblikovanje javnog mnjenja, a ne za njegovo realno prikazivanje. Vlast trenutno ne izlazi sa istraživanjima verovatno zato što joj rezultati ne idu u prilog. Mada, kakvi god da su, ja im generalno ne verujem. Posebno kada su u pitanju telefonske ankete. U našim uslovima one su potpuno bespredmetne. Čak su i terenska istraživanja, koja su inače ozbiljnija, jer podrazumevaju veliki i dobro konstruisan uzorak, kod nas problematična. U normalnim okolnostima takva istraživanja trebalo bi da budu relativno pouzdana, ali u Srbiji ih i tada treba uzimati sa velikom rezervom”, kaže Bakić.

On dodaje da u pojedinim zemljama postoje veoma pouzdana istraživanja javnog mnjenja i izborne ankete, ali da je Srbija daleko od toga.

“Bilo je slučajeva i kod nas da su ankete bile vrlo precizne, ali generalno gledano, tokom poslednjih tridesetak godina one nisu bile naročito pouzdane. Sve zavisi od prirode političkog sistema. Što je sistem demokratičniji i što postoji više političkih sloboda, to je lakše profesionalno istraživati javno mnjenje i dobiti relativno tačne rezultate. Ljudi često daju društveno poželjne odgovore – odnosno ono što misle da bi trebalo da kažu ili ono što veruju da anketar očekuje da čuje. To je svojevrsno vrzino kolo iz kojeg je teško izaći”, kaže Bakić.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!