foto: zoran žestić / tanjug
Kako je moguće da državne institucije tvrde da nisu znale koliki je dug JAT-a? Da Komisija za kontrolu državne pomoći poništava sopstvena rešenja? Da se ponovo ne zna kada bi to Er Srbija mogla da posluje sa dobitkom i na osnovu kojih zakona se netransparentno ponovo na desetina miliona evra srpskih poreskih obveznika upumpava u Er Srbiju
Država Srbija će nastaviti da sipa pare u svog nacionalnog avio-prevoznika Er Srbiju, može se zaključiti iz „novog“ rešenja Komisije za kontrolu državne pomoći (KKDP). Građani, kao i do sada, neće znati o kolikom iznosu državne pomoći je reč, niti kako i na šta će ta pomoć biti upotrebljena. Ovim rešenjem se priznaje da ni stotine miliona evra „ulupane“ u Er Srbiju u poslednjih nekoliko godina nisu dovoljne da počne tržišno da posluje.
Osim ove spoznaje, „novo“ rešenje KKDP pokreće čitav niz pitanja i problema u vezi sa poremećajima na tržištu koje ovakva državna pomoć proizvodi. Najpre, povod za novu državnu pomoć je prilično neverovatan. Naime, KKDP je poništila sopstveno rešenje (iz februara 2014) na predlog Ministarstva privrede iz februara 2016, zato što Ministarstvo u februaru 2014, kada je doneto prethodno rešenje, nije znalo koliki je istorijski dug JAT Ervejza. Prema Ministarstvu privrede, ove šokantne vesti – da je dug, očito, bio veći no što su mislili – država je saznala nakon izveštaja revizorske kuće KPMG o finansijskim izveštajima Er Srbije iz maja 2014. Zašto je ovo duboko problematično i praktično predstavlja pokušaj izvrdavanja pravila, videćemo kasnije.
Punih šest godina nakon početka strateškog partnerstva između Etihada i Vlade Republike Srbije i dve i po godine nakon završetka prvobitnog plana restrukturisanja, ponovo smo dobili kreativno rešenje za ubacivanje novca u ovaj bunar bez dna. Podsetimo, prvobitni plan restrukturisanja – koji je ostao tajna, kao i ovaj novi, izmenjeni plan restrukturisanja – okončan je krajem 2016. U februaru 2014. rečeno je da se „očekuje da će Er Srbija ponovo uspostaviti održivo poslovanje i konkurentnost u periodu od tri godine“, kao i da „subvencije za finansiranje poslovanja nisu potrebne u periodu nakon 2016. godine, kada se očekuje ostvarivanje dobiti“.
Iz ovog skandaloznog objašnjenja za ponovno pokretanje postupka sledi logično pitanje: šta je Ministarstvo privrede radilo od maja 2014. do februara 2016? Zašto odmah nisu uputili dopis Komisiji, nego su čekali skoro dve godine? I kako je uopšte moguće da su sklapali partnerstvo sa Etihadom a da pojma nisu imali kakvu kompaniju imaju, kolike su joj obaveze, i slične sitnice? Jer, iz „novog“ rešenja KKDP vidi se da je Vlada Srbije na raspolaganju imala barem petnaestak izveštaja revizorskih i konsultantskih kuća o stanju tadašnjeg JAT Ervejza pre 2013. godine, kada je JAT prestao da postoji. Šta je to tada gledao „podnosilac prijave“ Aleksandar Vučić? Da li će iko snositi posledice za sklapanje ugovora sa Etihadom – mnogo puta dokazano štetnog po državu Srbiju – jer je sada očigledno da tadašnja vlada pojma nije imala o čemu se tu radi?
Druga opcija jeste da je vlada iz februara 2016. uvidela da na kraju 2016. godine. Er Srbija neće ni izbliza imati održivo poslovanje, pa je našla ovakvo rešenje za nastavak finansiranja kompanije. Novinar „Vremena“ poslao je molbu Ministarstvu privrede da mu dostavi Izmenjeni plan restrukturisanja koji se pominje u rešenju KKDP, kao i pitanja: zašto je Ministarstvo čekalo skoro dve godine i kako je moguće da, uz sve silne izveštaje iz perioda 2007–2012. (navedene u novom Rešenju KKDP) Ministarstvu ne bude poznat koliki je bio dug JAT-a? Odgovori nisu stigli, Izmenjeni plan restrukturisanja ostao je tajna.
CENZURA
U „novom“ rešenju KKDP, u već poznatom maniru cenzurisanog teksta primenjenog i u rešenju iz 2014, gde maltene nijedna brojka nije objavljena (jer je reč o poslovnoj tajni – novac javan, troškovi tajni), javnost „saznaje“ sledeće: „Na osnovu predmetnog mišljenja i izveštaja revizora, Air Serbia je saznala da je […]. Budući da je Air Serbia saznala za postojanje […] iz KPMG izveštaji […], odnosno nakon što je Rešenje iz 2014. godine Komisije postalo konačno, Podnosilac prijave ističe da Air Serbia nije bila u mogućnosti, bez svoje krivice, da ove činjenice i dokaze iznese u prethodnom postupku.“
Godinu dana nakon predloga Ministarstva privrede za ponavljanje postupka, u februaru 2017, Komisija pokreće ponovljeni postupak i „novo“ rešenje donosi u decembru 2018. godine.
Zašto „novo“, sa navodnicima? Zato što ga je Komisija krila od javnosti sve do druge polovine juna 2019. godine. Na sajtu KKDP ono se nalazi ušuškano između dva rešenja doneta 14. i 28. juna, što upućuje na zaključak da je rešenje o ponovnom odobravanju državne pomoći Er Srbiji postalo javno tek pola godine nakon što je doneto. Na pitanje novinara „Vremena“ Komisiji zašto su tek pre mesec dana objavili ovo rešenje, nije bilo odgovora.
Sasvim je moguće da KKDP ne bi ni objavljivala ovo rešenje da 13. juna portal „Insajder“ nije objavio vest da je Adrija ervejz pokrenuo postupak pred institucijama Evropske unije (EU) „zbog toga što Srbija dodeljuje državnu pomoć nacionalnoj avio-kompaniji Er Srbija“.
Zastupnik Adrija ervejza advokat Dragan Gajin je tada za Insajder izjavio da je „Adrija ervejs zabrinut zbog pomoći koju je Republika Srbija nezakonito dodelila Er Srbiji i takvo postupanje smatra nepravičnim, jer dovodi do narušavanja slobodne konkurencije na tržištu“, da se ova kompanija iz Slovenije još u aprilu 2018. obratila KKDP iz kojeg nije bilo odgovora, kao i da je pomoć Er Srbiji „protivna domaćim propisima o državnoj pomoći“ i predstavlja „kršenje međunarodnih obaveza koje je Republika Srbija preuzela Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju (SSP)“.
Dragan Gajin nije želeo da za „Vreme“ komentariše ovaj postupak pred EU.
SHVATITI NESHVATLJIVO
Vratimo se rešenju KKDP dostupnom javnosti. Ono je gotovo beskorisno zbog toga što su skoro svi konkretni podaci i brojke sakriveni, ali je i takvo znatno ozbiljnije od onog iz 2014. godine. Napisano je na tridesetak strana više nego ono iz 2014. (ukupno 57 strana) i obiluje silnim pozivanjima na praksu Evropske komisije, na Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, Sud pravde EU, Ugovor o funkcionisanju EU, detaljno (i komplikovano) opisuje metodologiju rada.
Tako Komisija kaže da je „Izmenjeni plan restrukturisanja zasnovan na prethodnim merama restrukturisanja, odnosno merama koje su predviđene Prvim planom restrukturisanja (Rešenje iz 2014. godine), a koje su nastavljene i proširene“.
Neke rečenice su zbilja spektakularne. Tako Ministarstvo privrede u svojoj prijavi kaže da je „analiza izvršena isključivo na osnovu informacija, podataka i dokumentacije koja je bila dostupna u trenutku, odnosno iz perioda pre zaključenja transakcije između društava Air Serbia i Etihad“. Zašto to isto nije urađeno i 2013, kada je Vučić podneo prijavu za prvo rešenje KKDP?
Ili, „Komisija ocenjuje da je državna pomoć za restrukturisanje društva Air Serbia potrebna radi unapređenja delatnosti vazdušnog saobraćaja u RS, u skladu sa članom 5. stav 1. tačka 3) Zakona i neophodna je radi ostvarivanja cilja od opšteg interesa, s obzirom na to da smanjuje rizik od poremećaja na tržištu i društvenih teškoća do kojih bi došlo u slučaju stečaja društva Air Serbia, odnosno sprečava izolaciju RS i doprinosi ekonomskoj, socijalnoj i teritorijalnoj koheziji“. (!)
Još je zanimljivije da Komisija dokazuje da je Er Srbija bila privredni subjekt u teškoćama „pre početka realizacije Plana restrukturisanja, odnosno Izmenjenog plana restrukturisanja“, ali se potom opredeljuje da ocenjuje teškoće Er Srbije samo za 2013. godinu, ne obazirući se na fakat da je realizacija Izmenjenog plana restrukturisanja počela u decembru 2018. donošenjem novog Rešenja KKDP – kada bi Er Srbija trebalo da je odavno na sigurnom kursu i bez ikakve potrebe za državnom pomoći.
JEDNOG LEPOG DANA
A šta tek reći o ovome: „Učešće od 49 odsto u društvu Air Serbia, predstavlja zakonski maksimalni nivo neevropskog vlasništva nad evropskim avio-kompanijama, što je osnovni razlog zašto Etihad (ili bilo koja druga neevropska kompanija) nije mogao da izvrši bilo koje dodatno ulaganje kapitala u društvo Air Serbia.“ Komisiji kao da nije bila poznata činjenica da je kompanija morala da smanji sopstveni kapital za blizu 170 miliona dolara, kako bi pozajmica Etihada od 40 miliona bila željenih 49 odsto kapitala – da kompanija nije smanjila kapital, Etihad je mogao znatno više novca da uloži, odnosno, tih 49 odsto bi vredelo mnogo više.
Iz Rešenja „saznajemo“ da „Izmenjeni plan restrukturisanja sadrži ažuriranu i sveobuhvatnu procenu mera restrukturisanja koje su već implementirane i procenu mera neophodnih za sprovođenje do kraja traženog produženja restrukturisanja […]. […] kojim je između ostalog predviđeno da se izmeni i dopuni saobraćajna mreža […]“, kao i da je prelazak Er Srbije na „hibridni model poslovanja“ (to je ono – nit’ u potpunosti low cost, nit’ legacy carrier) bio uslovljen tim Izmenjenim planom restrukturisanja. No, svakako najzabavnija rečenica iz rešenja KKDP glasi: „Kao rezultat rasta profitabilnosti u svakoj godini od početka restrukturisanja, očekuje se da bi Air Serbia trebalo da postane profitabilna do […], kao i da se taj trend nastavi u naredne dve godine.“
Naslušali smo se svih ovih godina raznih izjava Siniše Malog, Aleksandra Vučića i Ane Brnabić da Er Srbija posluje izuzetno dobro i da joj nikakva pomoć države više nije potrebna, niti dozvoljena – kad ono, krajem 2018. tek se planira da Er Srbija postane profitabilna, i to do […]. Fali samo nastavak „dve, najviše dve i po godine“, pa da ugođaj bude kompletan.
Treba pokušati odgovoriti na nekoliko pitanja: koliko je koštalo staro restrukturisanje (kad već za novo nikakve informacije ne postoje), koliki je zapravo bio istorijski dug JAT-a i zbog čega je ovo rešenje KKDP problematično iz ugla sporazumâ koje je Srbija potpisivala (SSP – potpisan 2008, Open Skies Agreement – potpisan 2006), ali i šta poništavanje rešenja konkretno znači za prethodno preduzete mere državne pomoći prema Er Srbiji.
KOLIKI JE DUG JAT–a
Iz više razloga potpuno je fascinantna tvrdnja da država nije znala koliki je dug JAT-a. Najpre, Skupština Srbije je u decembru 2014. godine – dakle, sedam meseci nakon tog famoznog izveštaja revizorske kuće KPMG koji je toliko šokirao Vladu i Ministarstvo privrede – usvojila zakon dugačkog naziva: Zakon o preuzimanju obaveza privrednog društva Air Serbia a.d. Beograd prema pravnim i fizičkim licima po osnovu izvršenih usluga i isporučenih roba i pretvaranju tih obaveza u javni dug Republike Srbije.
U obrazloženju Predloga ovog zakona piše da“ukupan iznos obaveza koje se preuzimaju od strane Republike Srbije iznosi prema kursnoj listi NBS na dan 30. septembar 2014. godine 19.302.535.814,2 dinara“, odnosno po kursu evra na taj dan 162,41 milion evra. To je, dakle, zakonom utvrđen istorijski dug JAT-a.
U obrazloženju se navodi i da je Er Srbija „dostavila pregled obaveza koje je neophodno da Republika Srbija preuzme, a shodno finansijskim izveštajima čiju je reviziju izvršila revizorska kuća KPMG d.o.o. Beograd i dostavila mišljenje da finansijski izveštaji prikazuju istinito i fer stanje konsolidovane finansijske pozicije ovog privrednog društva u skladu sa međunarodnim računovodstvenim standardima“.
Dakle, na osnovu izveštaja iste one revizorske kuće KPMG, država krajem 2014. godine ustanovljava da je dug JAT-a 162,41 milion evra. Godinu i par meseci kasnije, u februaru 2016, Ministarstvo privrede podnosi već opisani predlog – da, eto, nisu znali koliki je dug JAT-a dok nisu videli izveštaj KPMG. Kako su ove dve činjenice moguće istovremeno? Nikako.
Sredinom decembra 2014. Siniša Mali, tada gradonačelnik Beograda i predsednik Nadzornog odbora Er Srbije, izjavljuje da su stare obaveze JAT Ervejza 158 miliona evra – dakle, približno ovoj brojci iznad – i da su one nastale „prethodnih decenija kao posledica lošeg upravljanja kompanijom i nestabilnog poslovanja“.
U tekstu iz avgusta 2014. koji su objavili BIRN i „Vreme“ („Otkrivanje tajne ministarskog sefa“), kojim je prvi put javnost Srbije saznala kako izgledaju ugovori između države Srbije i Etihada, pominje se ponovo slična brojka o istorijskom dugu JAT-a – 230 miliona dolara, odnosno oko 174 miliona evra po kursu iz avgusta 2013, kada su ugovori potpisani.
No, onda „premotavamo“ na mart 2016. godine – dakle, mesec dana nakon što je Ministarstvo privrede sa par godina zakašnjenja podnelo predlog KKDP – kada Siniša Mali za portal „Tango Six“ u intervjuu kaže da su stari dugovi JAT-a zapravo 300 miliona dolara.
A potom idemo u april 2019. i slušamo ponovo Sinišu Malog: „Ono što je deo ugovora je takođe i preuzimanje svih onih starih obaveza, bankarskih, i onih stvari iz prošlosti koje se ne tiču Etihada. To je u nekom iznosu od par stotina miliona dolara, gde smo mi kao država, s obzirom da smo preuzeli te obaveze, preuzeli i njihovu isplatu tokom godina, kako i šta dospevaju. Nismo imali u budžetu, ako se ne varam, 380 miliona dolara da isplatimo odmah, nego to plaćamo u nekom periodu od desetak godina. Kako taj novac dospeva za plaćanje, mi te kredite i stare dugove vraćamo ili kroz Er Srbiju, ili direktno.“
Eto, dakle, duga već na 380 miliona dolara. Kako to država vraća dugove kroz Er Srbiju, nije poznato, niti je poznato otkud ovaj „neki period od desetak godina“.
PRAVNE ZAVRZLAME
Još je komplikovanije utvrditi na osnovu čega je Komisija za kontrolu državne pomoći (ponovo) odobrila državnu pomoć Er Srbiji. Jer, prema članu 73. Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, „svaka državna pomoć koja narušava ili preti da naruši konkurenciju davanjem prednosti određenim preduzećima ili određenim proizvodima“ nije u skladu sa pravilnim funkcionisanjem Sporazuma. Da li nekoliko stotina miliona evra državne pomoći daje prednost „određenom preduzeću“?
Takođe, prema SSP-u, Srbija se smatra za područje „koje je identično područjima Zajednice koja su opisana u članu 87(3)(a) Ugovora o EZ“, odnosno, da se može smatrati spojivim sa unutrašnjim tržištem „pomoć za unapređenje ekonomskog razvoja područja u kojima je životni standard izuzetno nizak ili je nezaposlenost izuzetno visoka“ – dakle, kao područje sa niskim standardom ili visokom nezaposlenošću, ali ipak u obavezama jednaka članicama EU. Srbija, uzgred, još uvek nije otvorila Poglavlje 8 u pregovorima o pristupanju EU, koje se odnosi na konkurenciju.
Evropska komisija je 2014. dala smernice za državnu pomoć za sanaciju i restrukturisanje nefinansijskih subjekata u teškoćama. U tački 70 smernica EK kaže sledeće: „Kako bi se smanjio moralni hazard, podsticaji za prekomerno poduzimanje rizika i potencijalno narušavanje tržišta, pomoć preduzećima u teškoćama trebalo bi biti dodeljena samo za jedna postupak restrukturisanja. Ovaj princip se naziva ‘one time, last time’. Potreba da se preduzeću koje je već dobilo pomoć u skladu sa ovim smernicama dodeli dalja pomoć pokazuje da su teškoće preduzeća ili ponavljaju, ili da nisu adekvatno rešene kada je prethodna pomoć odobrena.“
Dalje, ove smernice upućuju da od državne pomoći ili perioda restrukturisanja mora da prođe barem deset godina, te da postoje izuzeci, a jedan od izuzetaka jeste slučaj da je nova pomoć postala potrebna nakon barem pet godina zbog „nepredvidivih okolnosti za koje korisnik nije odgovoran“. Iz objavljenih dokumenata deluje da Ministarstvo privrede „gađa“, a KKDP odobrava upravo ovaj slučaj.
Novinar „Vremena“ je pitao Komisiju zašto njeno rešenje nije transparentno, iako pomenute smernice obavezuju transparentnost u radu, odnosno da je KKDP dužna da na svoj sajt postavi „ceo tekst odobrene šeme pomoći“, a ne iskasapljenu verziju u kojoj su sakriveni čak i lako dostupni javni podaci, poput informacije o broju putnika Er Srbije. Pitanje je ostalo bez odgovora. Takođe, bez odgovora je ostalo i pitanje o tome šta se zbiva sa do sada „ulupanom“ državnom pomoći – da li Er Srbija mora da je vrati, s obzirom da je rešenje poništeno.
Jer, i prema starom (iz 2010) i prema novom Zakonu o opštem upravnom postupku (2016), poništavanje rešenja znači da se poništavaju i uklanjaju sve pravne posledice koje je rešenje proizvelo. To bi moglo da znači da Er Srbija najpre – pre nego što dobije novu dozu „restrukturisanja“ – treba da vrati sve što je po starom rešenju dobila, odnosno da sve vrati u pređašnje stanje. Svakako je izvesno da se to neće dogoditi, no moglo bi da bude jedno od tumačenja kakve pravne posledice može da proizvede novo rešenje KKDP.
Na kraju, o kolikom novcu govorimo? „Vreme“ je više puta pisalo o svim živim subvencijama i opraštanjima dugova Er Srbiji. Ovde ukratko valja reći da je u periodu 2014–2017, prema finansijskim izveštajima na sajtu APR, Er Srbija od države dobila ukupno 180,96 miliona evra. Isto tako, valja napomenuti da je Er Srbiji samo tokom 2013. otpisano 35,16 miliona evra duga prema Aerodromu „Nikola Tesla“, a 2014. i 2015. otpisano je dodatnih 31,8 miliona evra. Onaj istorijski dug JAT-a se ne važi, jer je KKDP ustanovila da to nije bila državna pomoć.
Nekadašnji direktor JAT-a Predrag Vujović kaže za „Vreme“ da je, za njega, Er Srbija „u stvari sredstvo za ispumpavanje para iz budžeta države Srbije“: „Da biste nešto ispumpali, morate prvo nešto i da upumpate. Zbog toga je suština priče o ubacivanju para po svim osnovama – od subvencija, opraštanja dugova, naknada za turizam, pa sve do novca za nove linije iz Niša – zapravo održavanje ‘vodostaja’, kako bi neka sredstva mogla i da se izvade. Drugog objašnjenja nema“, kaže Vujović.
On se osvrće na novih 12 linija Er Srbije iz Niša i kaže da to zapravo znači „da je Er Srbija unazad šest godina imala veći kapacitet nego što joj treba, plaćala je zakup viška aviona nepotrebno“:
„Kako uvodite 12 destinacija, i to ne iz baznog aerodroma, nego iz Niša, sa istim kapacitetom i pritom mislite da ćete da održavate postojeći redovan saobraćaj? Drugo, ne postoji mogućnost da te linije budu rentabilne. Tih pet miliona evra godišnje, koji su dati kao stimulans, neće pokriti gubitak koji će Er Srbija napraviti iz tog posla, ako je to uopšte bila namera.“
Napokon, za Vujovića je problematična izjava Siniše Malog o dugu JAT-a od „380 miliona dolara“: „Zašto se uopšte spominje dug JAT-a posle ovoliko godina? Razlog je da bi se našlo neko opravdanje za otpisivanje raznih dugova, odnosno troškova. Važno je setiti se da u ugovoru, koji je potpisao tadašnji ministar Vujović, piše da će Vlada Srbije uvek nadoknađivati gubitke, ako se pojavi neki dug od ranije – bez stavljanja bilo kakvog limita, i vremenskog, i u iznosu novca. Čak i da je tačno da je JAT dugovao 380 miliona – a nije tačno – država je trebalo odmah da ga ugasi, onog trenutka kada je saznala da je to 2,5 puta veći iznos od vrednosti kompanije. U toj situaciji nema razgovora sa bilo kim da taj aranžman može da se nastavi, posebno što to nije delatnost od životnog interesa za Srbiju, nije to EPS ili Železnica. To jeste važna privredna grana, ali niti ona masovno zapošljava ljude, niti može da utiče na ekonomski razvoj zemlje. Najbolji primer za to je mađarska kompanija Malev, koja je 2012. ugašena jer, po sličnom principu, nije imala da vrati 30 miliona evra koje joj je dala država. Brisel je insistirao da se to obavi u roku od nedelju dana, kompanija je ugašena. Niti je Mađarska ostala nepovezana sa svetom, niti je ostala bez razvoja aerodroma“, zaključuje Vujović.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
