Sezona lova na humanitarne akcije

Vlada Srbije ponela se neodgovorno i nepromišljeno, te je 250.000 evra koji pripadaju poreskim obveznicima uplatila na račun jedne sumnjive humanitarne organizacije koja pod maskom pomoći za decu zapravo obrće pare u investicionim fondovima, a predvodi je jedan „osvedočeni narkoman i ološ“. Tako ispada kad saberemo dva i dva: činjenicu da je Vlada zaista uplatila 250.000 evra na račun Fondacije „Podrži život“ i hajku kroz koju sada prolazi Sergej Trifunović, osnivač ove fondacije.

Protiv Trifunovića je podneta krivična prijava. Prijavila ga je organizacija dugog imena Savet za monitoring, ljudska prava i borbu protiv korupcije „Transparentnost“ iz Trstenika. Da ne bude zabune: nije reč o poznatoj organizaciji „Transparentnost Srbija“, nego o nekoj drugoj, koju predvodi izvesni Mario Spasić. Jedino po čemu bi se neko mogao sećati ove nove „Transparentnosti“ jeste optužba da je poverenik Rodoljub Šabić proneverio 15 miliona dinara, koja je odbačena. Spasić je, takođe neuspešno, podnosio krivične prijave i protiv narodnih poslanika Boška Obradovića, Srđana Noga i Marije Janjušević zbog njihovog navodnog upada u kabinet predsednice Skupštine Maje Gojković. Iako je tabloid „Srpski telegraf“, koji već nedeljama „duži“ Trifunovića, vest o krivičnoj prijavi objavio kao da je reč o gotovoj stvari i konačnoj presudi da se sa novcem građana „mulja“, Sergej Trifunović je, gostujući na TV N1 u utorak 9. oktobra bio izričit u tome da krivična prijava ne postoji, jer niti je on video, niti se o njoj izjasnilo tužilaštvo. U prevodu: tek ako tužilaštvo prihvati prijavu, to će značiti da ima indicija o nekom krivičnom delu. Do tada, Spasićeva prijava je nešto što bilo ko može da podnese protiv bilo koga.

KAMATA NA ULOG: O napadima na Sergeja Trifunovića nakon uspešne akcije prikupljanja novca za lečenje Dušana Todorovića (4) opširno smo pisali pre tri nedelje („Vreme“ broj 1446). U intervjuu koji je tada dao, Sergej Trifunović je praktično anticipirao da će se Fondacija „Podrži život“ tek naći na udaru tabloida, a možda i nekakve istrage ili inspekcije. Nažalost, Dušan je u međuvremenu preminuo i utoliko je sve što se sada događa i što tabloidi objavljuju gnusnije. A objavljuju između ostalog i ono zbog čega je Spasić podneo krivičnu prijavu: da je Fondacija „Podrži život“ ulagala novac u investicioni fond „Ilirika“ iz Slovenije, koji ima predstavništvo u Beogradu. Zakon o zadužbinama, fondacijama i fondovima vrlo jasno kaže u članu 44 da „zadužbina i fondacija mogu sticati imovinu od dobrovoljnih priloga, poklona, donacija, finansijskih subvencija, zaostavština, kamata na uloge (kurziv: „Vreme“), zakupnine, autorskih prava, dividendi i drugih prihoda ostvarenih na zakonom dozvoljen način“, ali to Spasića nije sprečilo da kao razlog za krivičnu prijavu navede tešku prevaru.

Odmah nakon grandioznog poduhvata u oblasti istraživačkog novinarstva redakcije „Srpskog telegrafa“ oglasila se Fondacija „Podrži život“ saopštenjem u kom stoji: „Fondacija je, u skladu sa odredbama Zakona o zadužbinama i fondacijama, uložila novac u iznosu od 15.500.000 dinara u investicioni fond ‘Ilirika’ radi oplođivanja tih sredstava, sve u cilju uvećanja materijalnih mogućnosti za pomoć obolelim mališanima kojima je takva pomoć najpotrebnija. Zakon o zadužbinama i fondacijama sasvim jasno daje legalnu mogućnost svim fondacijama pa i našoj, da ulaganjem prikupljenih sredstava i ubiranjem kamate, uvećava materijalne mogućnosti za ostvarivanje humanitarnih ciljeva. U skladu sa tom zakonskom mogućnošću, sredstva su i uložena u investicioni fond pod izričitim uslovom da se u svakom momentu, kada to zahtevaju potrebe pomoći obolelim mališanima, mogu iz investicionog fonda povući. Inače, radi potpunog informisanja naše javnosti, ulaganje sredstava u gore navedeni investicioni fond je do sada već dalo značajne finansijske rezultate jer su inicijalna sredstva uložena u investicioni fond već uvećana za preko 500.000,00 dinara, što za nas predstavlja razlog za veliko zadovoljstvo, jer to ujedno znači više novca za pomoć oboleloj deci. Saglasno svemu navedenom, naša Fondacija ni na koji način nije povredila zakon, nije se ‘kockala’ prikupljenim sredstvima, nije vršila nikakvu ‘zloupotrebu’, nije izašla van okvira humanih ciljeva radi kojih je osnovana niti je na bilo koji način ‘prevarila’ i ‘obmanula’ donatore i roditelje, a svaki iznos za lečenje bolesnih mališana koji je prikupila naša fondacija i utrošen u svrhu ostvarivanja humanitarnih ciljeva se može transparentno proveriti.“

Dodajmo i da je novac investiran pre manje od godinu dana, kao i da je uložen uz minimum rizika.

REPRIZA REPRIZE: Hajka na Fondaciju „Podrži život“ počela je kada je prikupljen novac za Dušana Todorovića, ali niti je prva kroz koju ova organizacija prolazi, niti je reč o prvom napadu na bilo koga ko uspešno prikupi novac za lečenje dece u inostranstvu.

Ružan, ali najmanje strašan primer jeste činjenica da je fondacija koju predvodi predsednik Opštine Novi Beograd Aleksandar Šapić, „Budi human“, naprasno izgubila svoj redovni nedeljni termin u jutarnjem programu Televizije Pink istog trenutka kada je Šapić odlučio da uđe u izbornu trku na beogradskim izborima u martu ove godine. Svi drugi primeri koje pamtimo okrutniji su od ovoga.

Prvi upečatljiv slučaj bila je porodica Ognjanović. Priča je uglavnom poznata i prema njoj još uvek postoji ambivalentan odnos u javnosti. Ukratko, mala Tijana Ognjanović jedno je od prve dece za čije je lečenje akciju prikupljanja novca pokrenuo baš Sergej Trifunović. U to vreme nije imao fondaciju, niti je ova praksa prikupljanja sredstava bila raširena i razvijena kao sada, pa je novac uplaćivan direktno na račun roditelja (danas većina fondacija, kao i državni fond, sredstva uplaćuju na račun klinika na koje se deca šalju). Tijana je preminula, a novac ostao na računima roditelja.

Onda su počeli tabloidna prozivka roditelja o tome šta će učiniti sa novcem, optužbe da su se obogatili na mrtvom detetu i zahtevi da uplate taj novac za lečenje druge dece. Kako su se našli pred dilemom kom detetu dati sredstva, da li nekoj deci dati a drugoj uskratiti, Ognjanovići odlučuju da sredstva doniraju za nabavku dijagnostičke opreme u jednoj dečjoj bolnici. Hajka, međutim, ne staje i na kraju sve stiže i do tužilaštva. U septembru 2016. godine Više javno tužilaštvo u Beogradu izdaje saopštenje u kom se kaže: „Obaveštavamo vas da je nakon sprovedene istrage koja se u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu vodila protiv Nebojše i Jelene Ognjanović zbog izvršenja krivičnih dela prevare i pranja novca te detaljnog i sveobuhvatnog razmatranja rezultata istražnog postupka, Tužilaštvo donelo odluku o odustanku od daljeg krivičnog gonjenja osumnjičenih. Razlog je taj što iz dokaza koji su prikupljeni tokom istrage ne proizlazi opravdana sumnja koja je neophodna da bi optužnica bila podignuta.“ Tabloidi koji su započeli hajku ovo saopštenje su slobodno protumačili kao nedostatak dokaza, iako u njemu jasno piše da su dokazi prikupljeni i da iz njih ne proizlazi sumnja da ima elemenata krivičnog dela.

Samo dva meseca nakon što je tužilaštvo odustalo od gonjenja Ognjanovića, počela je nova akcija kompromitovanja humanitarnih akcija u kojima se prikupljaju sredstva za lečenje dece u inostranstvu. Polovinom novembra 2016. Marijan Rističević, narodni poslanik iz redova vladajuće većine i, u to vreme, član Upravnog odbora Republičkog fonda zdravstvenog osiguranja, izazvao je gnev svih opozicionih poslanika, ali i članova parlamenta iz SDPS-a Rasima Ljajića. Rističević je tokom skupštinske sednice na Tviteru napisao: „DS su čudo. Ćerki jednog od njih 2015. RFZO platio 460.000 evra operacije u inostranstvu. Ove godine su sami odbili RFZO da bi pravili kampanju“, a zatim dodao: „Roditelji su odbili da se dete leči o trošku RFZO da bi DS i Šule mogli da vode kampanju.“

Reč je bila o maloj Sofiji Nikolić, ćerki poslanika Demokratske stranke Dejana Nikolića. Nikolić je tada na svom Fejsbuk profilu odgovorio na Rističevićeve optužbe: „Kao otac koji se bori za život ćerke, nisam zaslužio poluinformacije i selektivno iznošenje podataka od najviših zvaničnika.“ U tom trenutku, jednoipogodišnja Sofija čekala je desetu po redu operaciju jer je rođena sa rascepom između dušnika i jednjaka zbog čega sva hrana koju uzima odlazi u pluća.

„Za godinu i po dana imala je devet operacija, dva puta joj je stalo srce, na dva, pa na sedam minuta“, napisao je 2016. njen otac na Fejsbuku: „U ‘Neker’ bolnicu u Parizu nas upućuje konzilijum lekara iz Instituta za majku i dete, kao u jednu od samo nekoliko referentnih ustanova za ovu jako tešku patologiju. Između ostalog, u ovoj bolnici su urađene i brojne intervencije do sada. Zbog reotvaranja traheoezofagealnih fistula koje Sofiji ugrožavaju život, bolnica u Parizu hitno zakazuje operaciju.“

Dejan Nikolić je dalje pojasnio da je nakon mesec dana odlučivanja, pet dana pre zakazanog prijema u Parizu, RFZO promenio bolnicu i uputio ih u „Ospedale del Coure“ u Masi u Italiji, ustanovu koja je referentna za srčane bolesti.

„Sofija ima probleme iz domena ORL. Odluku o upućivanju u Italiju RFZO donosi na osnovu jednog jedinog mejla od tri pasusa, od čega je samo jedan pasus bio posvećen Sofijinoj dijagnozi. Lekar iz Italije sa kojim su samo razmenili mišljenje je kardiohirurg. On je predložio metodu protiv koje su dve najreferentnije ustanove – ‘Neker’ u Parizu i bolnica ‘Great Ormond Street’ u Londonu. Lekari iz Austrije su se izjasnili da nisu dovoljno stručni da leče ovako tešku dijagnozu i upućuju na London, dok su lekari iz Đenove saglasni da se intervencija radi u ‘Nekeru’ u Parizu. Niko od njih i ne pominje bolnicu koju nam je predložio RFZO. Protiv ovakve odluke i metode operacije su lekari koji leče Sofiju u Srbiji. Svoje zvanično mišljenje su dostavili RFZO. Zato smo uputili žalbu RFZO, dopunu žalbe, mišljenje specijalista.“

Pošto do roka za uplatu operacije nije bilo odgovora iz RFZO-a, novac su skupili humanitarnom akcijom. Za pet dana skupljeno je 122.000 evra. Sofija je danas trogodišnjakinja koja je uspešno prošla kroz operaciju, rascep koji ima zatvoren je uzimanjem mišićnog tkiva sa leđa, a u Parizu je čekaju operacije koje bi mogle da joj pomognu da povrati moć govora.

Sve to nije sprečilo Rističevića da ospori smisao i svrhu akcije prikupljanja novca za lečenje jednog deteta, samo zbog političke pripadnosti oca tog deteta. Zanimljivo je istaći i da su se, posle njegovih tvitova, na Tviteru masovno javljali ljudi koji su slali SMS-ove za Sofijino lečenje i naglašavali da nisu znali ko joj je otac, te da humanitarna akcija nije politizovana nijednog trenutka. Uostalom, i sam Dejan Nikolić je progovorio o komplikacijama sa RFZO-om tek nakon Rističevićevog napada.

ČIJE SU PARE: Zanimljivo je u celoj priči još nešto: Budžetski fond za lečenje oboljenja, stanja ili povreda koje se ne mogu lečiti u Republici Srbiji, kako glasi pun naziv onoga što kolokvijalno zovemo „fond za lečenje u inostranstvu“, formirala je Vlada Srbije na predlog nikog drugog nego Sergeja Trifunovića, koji je na ovu ideju došao u vreme dok je Aleksandar Vučić bio potpredsednik Vlade Srbije. Sreli su se i Trifunović mu je izneo ideju (prema kojoj je udeo države u fondu trebalo da bude 49 odsto, a građana 51 odsto), a onda je Vučić izašao u javnost i kao svoju izneo modifikovanu ideju o stoprocentno budžetskom fondu.

Od osnivanja 2014. do danas, na lečenje iz državnog fonda poslato je 127 dece. To nipošto nije mala stvar, jer je reč o 127 spasenih života. Ali ono što i dalje ostaje nejasno jeste potreba vladajuće većine i njoj naklonjenih medija i slobodnih strelaca na društvenim mrežama da napadaju druge fondacije koje takođe prikupljaju novac za lečenje dece. O tome ko će se u inostranstvu lečiti sredstvima iz budžeta Srbije odlučuje komisija fonda. Odluke su nekada pozitivne, a nekada ne. Dakle, neka deca budu i odbijena. Samo Fondacija „Podrži život“ prikupila je sredstva za lečenje šestoro dece koju je državni fond odbio. Stvar bi trebalo da bude jednostavna: ako već može da se dogodi da državni fond nekoga odbije, zašto je problem da taj potraži pomoć na drugoj strani? Zašto nam iz državnog vrha, svaki put kada uspe neka kolektivna akcija prikupljanja novca, stižu poruke da su privatne fondacije sumnjive i da manipulišu našim novcem? Čak i da je zaista tako, umesto hajki i progona, Vlada Srbije može lepo da sedne i napravi nov nacrt zakona o fondacijama i da ga pošalje Narodnoj skupštini. Dakle, ako problem sa fondacijama zaista postoji, onda je to problem države jer nije zakonski uredila tu oblast.

Osim toga, građanima se šalju poruke da ih humanitarne organizacije pljačkaju, te da slanjem SMS-ova i direktnim uplatama ne pomažu deci nego zaposlenima u fondacijama. Takoreći, vlast nam sugeriše kako treba da trošimo svoj novac. Ali, čiji je novac iz budžetskog fonda? Taj novac nije vlasništvo ni ministra zdravlja Zlatibora Lončara, ni predsednika Aleksandra Vučića, nego novac građana Srbije. Istina, na izborima smo ih delegirali da u naše ime raspolažu tim delom naših bruto zarada. I to je sasvim u redu. Ali nije u redu da država gura nos u to kako trošimo svoje neto plate i na šta dajemo ili bacamo svoj novac. Jasno je da kod odlučivanja ko može, a ko ne može da se leči u inostranstvu komisija između ostalog procenjuje i kolike su šanse za izlečenje ili preživljavane. To je surovo, ali može se razumeti jer količina novca u fondu nije beskonačna. Međutim, pravo je svakog građanina koji šalje SMS-ove i uplaćuje novac privatnim fondacijama da sam odluči da li će možda taj novac „baciti“ ako dete ne preživi. Jer, nije izlečenje deteta jedini motiv zbog kog ljudi daju donacije. Mnogo veći motiv je nada, činjenica da svojom donacijom roditeljima pomažete da probaju i moguće i nemoguće u nadi da će se sve dobro završiti. Činjenica je da kada doniramo novac, čak i ako se ne završi sve dobro, roditelji makar mogu da nastave život sa znanjem da jesu pokušali sve. A čak i sa tim znanjem, nastaviti život je najteža stvar na svetu.

Članak je objavljen u okviru projekta „Država i solidarnost – Pogled uprt u evropsko pravo“ koji finansira Evropska unija (preko Delegacije EU u Srbiji) kroz medijski program. Objavljivanje ovog članka omogućeno je uz finansijsku pomoć Evropske unije. Sadržaj članka odgovornost je isključivo nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.