Kragujevčanima nije ništa novo da im se menjaju nazivi ulica. Prva, veoma vidljiva promena je usledila odmah posle Majskog prevrata, kada je dinastija Karađorđevića na srpskom prestolu smenila Obrenoviće. Tada je jedna od najstarijih i najvećih ulica, do tada nazvana Sime Milosavljevića Paštrmca, preimenovana u ulicu Svetozara Markovića. Potomcima Karađorđa više je odgovaralo ime jednog od prvih srpskih socijalista, nego upravnika Miloševog dvora.
Česte promene vlasti krajem 20. i početkom 21. veka značile su da se menjaju ne samo nazivi ulica, nego i toponimi, istorijska mesta i sl. Neke od tih promena su i zasmejavale građane Kragujevca, a jedna je baš bila, onako, antologijska.
Jednog dana, mladi i novopostavljeni upravnik Narodnog muzeja na Lepenici uđe u dvorište kuće Svetozara Markovića, koja je bila pod njegovom upravom, sruši bistu srpskog socijaliste uz uzvik: „Dosta mi je, bre, tih komunjara!“ i naredi da se kuća ima od sad zvati imenom njenog pravog vlasnika prote Miloja Barjaktarevića. Sve bi bilo manje smešno osim „komunjare Svetozara Markovića“ da je tu priči kraj. Miloje Barjaktarević jeste bio prota, tj. član klera SPC, što ga je afirmisalo u očima mladog upravnika muzeja, ali je bio i jedan od najvećih sledbenika ideja Svetozara Markovića, jedan od organizatora demonstracija poznatih kao „Crveno barjače“ i uopšte ništa manja „komunjara“ od Svetozara, koji je, boraveći u Kragujevcu, zato i stanovao u protinoj kući.
FINO VASPITANI ČETNICI
Društvene mreže su taman prestale sa oktobarskim prebrojavanjem žrtava u kragujevačkim Šumaricama, kad je ponovo došlo do navalice gneva mnogih Kragujevčana u vidu postova, lajkova koji odražavaju ljutitost ili ispuštaju suzicu, te komentara prepunih istorijskih činjenica, uspomena na, raznim načinima umorene, rođake i pretke, a boga mi i raznih psovki i opscenosti upućenih vesti da je ulicu u njihovom gradu dobio đeneral Dragoljub Mihailović Draža. Naravno, oglasili su se i ljubitelji druge strane sve citirajući broj žrtava revolucionarne pravde i uzvraćajući na psovke prvih pridevima koji vuku korene iz bogate srbijanske faune. Pritom je primećeno da se ljubitelji četnika više trude da ostave utisak suzdržanosti i lepog vaspitanja, dok iz postova i komentara poštovalaca partizanskog pokreta vrcaju gnev, psovke i suze. Verujemo da oni prvi misle da je 1:0 za njih i da iz toga sledi razlika u formi i ekspresiji narativa.
O čemu je zapravo reč?
Na sednici Skupštine grada Kragujevca, održanoj 1. novembra o. g, na teritoriji Kragujevca 1206 ulica i 115 zaselaka dobilo je ime. Čitava stvar se zove „Ažuriranje adresnog registra“, koje se već godinu dana radi u sklopu projekta Vlade Srbije. Cilj je da svaka ulica dobije naziv, a svaka kuća broj. Vlasnici novih adresa su obradovani i delom odluke koji kaže da će promena adrese u ličnim kartama biti besplatna, a ostali dokumenti u vidu vozačkih dozvola i sl. neće morati da se menjaju dok im ne istekne važnost.
U lokalnim medijima ova vest je prezentirana pod naslovom „Pendula dobio ulicu“. Reč je o jednom od najpopularnijih Kragujevčana, Ljubomiru Ubavkiću Penduli, komičaru, prvaku kragujevačkog teatra, tumaču uloga u mnogim TV serijama i nespornom ljubimcu Kragujevčana skoro svih generacija. Vesti su govorile da su ulice dobile imena i drugih poznatih i veoma popularnih Kragujevčana – Dragomira Bojanića Gidre, kompozitora popularnih narodnih pesama Dragiše Nedovića, pevačice Vasilije Cice Radojčić, akademika Nikole Koke Jankovića i mnogih drugih, među kojima i đeneral Dragoljub Draža Mihailović.
Možda bi čitava stvar sa đeneralovim imenom prošla bez velike buke, jer je vest da je Pendula tri godine posle smrti dobio ulicu zaista mnogo obradovala Kragujevčane, da se nije oglasio POKS – Pokret za obnovu kraljevine Srbije, oličen u zameniku predsednika Mirku Čikirizu, inače zaposlenom u Vladi Srbije na radnom mestu državnog sekretara u Ministarstvu pravde. Čikiriz je za medije izjavio: „Kragujevačka Skupština je prihvatila inicijativu POKS i time je posle sudske rehabilitacije i moralno rehabilitovala jednu od najznačajnijih istorijskih ličnosti Srbije. Kragujevac je tako postao prvi veći srpski grad koji je dodelio naziv jednoj ulici po đeneralu Mihailoviću“.
Osim već narečenog uzbuđenja na društvenim mrežama, ova vest je izazvala i neke nedoumice. Jedan deo građana sklon monarhiji bio je zatečen inicijativom POKS-a. Naime, ako se taj pokret zalaže za povratak dinastije Karađorđević na čelo Srbije, onda se mora imati na umu poruka kralja Petra II od 12. septembra 1944. koju je posredstvom BBC-a uputio ministru vojnom Dragoljubu Mihailoviću i pripadnicima Jugoslovenske vojske u otadžbini, tj. četnicima, da prekinu saradnju sa okupatorom i priključe se Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije. Kako je Draža odbio da sledi kraljeve naloge, Petar II Karađorđević ga je smenio sa svih funkcija. Pitanje je zapravo, za čiju se obnovu zalaže POKS – monarhije ili četničkog pokreta. Da, postoji dilema izrečena u tvrdnji da je kralj Petar II svoje odluke doneo pod prisilom tadašnjeg britanskog premijera Vinstona Čerčila. Nije nemoguće, ali onda moralnu rehabilitaciju Mihailovića ne treba tražiti u skupštini Kragujevca, nego u vladi njenog Veličanstva.
NIJE ULICA, NEGO ŠOR
Druga stvar koja je u izjavi POKS-a, oličenom u Mirku Čukirizu, pogrešna, a i zapanjujuća, jeste to što je u obrazloženju presude Višeg suda u Beogradu od 14. maja 2015, koju je javno izrekao sudija Aleksandar Trešnjev, poništena osuda na smrt izrečena 15. jula 1946. Vojnog veća Vrhovnog suda ondašnje Jugoslavije, kojom prilikom je naglašeno da se Viši sud rukovodio činjenicama po kojima Dragoljub Draža Mihailović nije imao fer suđenje, te da svojom presudom ne ulazi u to da li je narečeni bio ratni zločinac ili ne. Zanimljivo je da državni sekretar u Ministarstvu pravde nije uočio u presudi razliku i da je naziva pravnom rehabilitacijom. Najprostije rečeno, Viši sud u Beogradu je ukinuo jednu presudu iz 1946, ali ne i optužnicu za ratne zločine.
Treća stvar, koja je verovatno razočarala i pokvarila radost POKS-u je što je iz Skupštine grada Kragujevca stigla vest da Mihajlović nije dobio ulicu na njihovu inicijativu, jer nije bila napisana kako zakon nalaže, već na inicijativu stanovnika sela Desimirovca, kao i da đeneralova ulica nije kragujevačka adresa, neko sokak u Desimirovcu, selu udaljenom desetak kilometara od samog grada.
Ovo je drugi put da Čikirizu propadne inicijativa da neka ulica u Kragujevcu ponese ime Dragoljuba Draže Mihailovića. Prvi put je to učinio posle 2000. kad je sa još nekoliko istomišljenika prelepio tablu sa imenom Ive Lole Ribara u centru grada. Javnost nije pokazala preterano interesovanje, komunalne službe su reagovale, tj. očistile tablu čim su se inicijatori razišli i ime Ive Lole Ribara dotična ulica u centru grada nosi do dana današnjeg. Kao što jedna druga kragujevačka ulica, takođe u centru grada, nosi ime narodnog heroja Save Kovačevića.
Jedan broj Kragujevčana je veoma ponosan na činjenicu što dvojica narodnih heroja i visokih članova KPJ još uvek imaju ulice u Kragujevcu. Međutim, čaršijske priče govore nešto sasvim različito od razloga za ponos – zli jezici kažu da to nije zbog pijeteta prema jednom od sekretara SKOJ-a i komandantu Treće udarne divizije, već što su neki Kragujevčani te dve ulice bezecovali za sebe. Naravno, još su živi pa nije ni red, a nije ni po zakonu.
Sasvim je izvesno da se neće predugo čekati na odgovor ko je u pravu – simpatizeri KPJ ili oni što šire abrove po gradu, pa ćemo čuti i razglasiti.
