Pošto se učešće Vojvodine u prikupljanju ukupnih državnih prihoda u Srbiji ne može proceniti na manje od 35 odsto, mnogi se pitaju zašto se vojvođanskom budžetu garantuje visina na nivou od samo sedam odsto srpskog budžeta? Pojednostavljeni odgovor na ovo pitanje glasi – koliko nadležnosti toliko i budžeta, a koliko budžeta toliko i autonomije
Stranački analitičari verovatno sa najviše nestrpljenja očekuju ishod referenduma o Ustavu Srbije na teritoriji Vojvodine, jer je pitanje definisanja njenih autonomnih prava u stvari bilo povod najvećih međupartijskih natezanja prilikom formulisanja novog ustava – a položaj Vojvodine postao je glavna tema „postustavne“ javne rasprave.
Naime, kada je konačan tekst Ustava obnarodovan ispostavilo se da je na generalnom planu vojvođanskoj autonomiji „oduzet“ specifični istorijski i politički osnov. Zatim, da joj nisu vraćene ni zakonodavna, ni sudska vlast, koje su joj ukinute Miloševićevim ustavom iz 1990. godine, te da pokrajinska izvršna vlast nije dobila nijednu novu staru nadležnost. Praktično, jedino što Vojvodina, već po Ustavu, može potpuno autonomno da „uredi“ i da s njima maše: to su grb i zastava. Sva ostala autonomna prava su na „kratkom lancu“, čiju dužinu određuju zakoni koji se malo-malo donose, menjaju, dopunjuju i ukidaju u Narodnoj skupštini Srbije.
Naspram ovih okolnosti, kojima se diče radikali, „demokratski ustavotvorci“ ističu da je Vojvodina ponovo dobila „ekonomsku samostalnost“, odnosno „finansijsku autonomiju“. Kao ključni argument u prilog ove teze istaknuta je ustavna garancija da budžet APV „iznosi najmanje sedam odsto u odnosu na budžet Republike Srbije, s tim što se tri odsto od ovih sedam odsto koristi za finansiranje kapitalnih rashoda“ (čl. 184, četvrta alineja). Zatim se dodaje da je Vojvodina dobila i pravo na imovinu i pravo na izvorne prihode, što navodno zaokružuje njenu ekonomsku autonomnost.
Pošto Ustav doista razlikuje državnu svojinu, svojinu autonomne pokrajine i svojinu jedinice lokalne samouprave (kao oblike javne svojine), mogao bi se steći utisak da Vojvodina sada može aspirirati na to da u njenu svojinu uđe dosadašnja državna svojina na njenoj teritoriji, pa i, na primer, kapital u Naftnoj industriji Srbije ili DDOR-u Novi Sad ili bar dosad neprodata „društvena“ i sva državna zemlja na njenoj teritoriji. No, Ustav o tome ne kaže ništa, jer on svojinu autonomne pokrajine ne definiše, mada je garantuje?
Istina, u Ustavu možemo naići i na to da su autonomne pokrajine (Vojvodina i moguće neke nove), kao i opštine, dobile pravo na imovinu – ali se njihova „imovina, način njenog korišćenja i raspolaganja uređuju zakonom“ (član 87). Dakle, Ustav ne kaže šta spada u svojinu autonomnih pokrajina, ali kaže da će se njihova imovina odrediti zakonom u Narodnoj skupštini Srbije. A, kao što vidimo, autonomne pokrajine na toj imovini neće imati ni sva (uvek autonomna) klasična svojinska prava, jer će joj, i „način korišćenja i raspolaganja“ imovinom – zakonom odrediti Republika.
Druga ustavna garancija koja se ističe u prilog teze o ponovo konstituisanoj „ekonomskoj autonomiji“ Vojvodine jeste da je ona sada dobila „izvorne prihode“. U novom ustavu Srbije, naime, kaže se da autonomne pokrajine za finansiranje svoje nadležnosti obezbeđuju sredstva „iz poreza i drugih prihoda utvrđenih zakonom“ (član 91). Pošto Skupština Vojvodine ne može donositi zakone, Pokrajina zapravo nema pravo da autonomno određuje svoje izvorne prihode. Te prihode će joj, po vrsti i visini, zakonom odrediti Narodna skupština Srbije.
Pošto nisu date ustavne garancije za konkretne izvorne prihode, obim garancije minimalne „finansijske autonomije“ Vojvodine morao se odrediti na drugi način. Tako dolazimo do već spomenutog člana 184. novog ustava Republike Srbije, u kome se kaže da „budžet Autonomne Pokrajine Vojvodine iznosi najmanje sedam odsto u odnosu na budžet Republike Srbije“.
Značaj ovog stava u Ustavu posebno ističe Bojan Pajtić, predsednik Izvršnog veća Vojvodine, koji tvrdi da bi po tom osnovu već iduće godine Pokrajini bilo garantovano čak 18 milijardi dinara (tri odsto nekog budućeg budžeta Srbije za 2007. godinu) za kapitalna ulaganja, naspram dve milijarde dinara koliko je, na primer, za takve investicije odvojeno ove godine. Na drugoj strani, Pokrajinski odbor G17 plus je vojvođanskom premijeru spočitnuo da se hvali onim što je Mlađan Dinkić, predsednik ove stranke, kao ministar finansija odobrio Vojvodini već ove godine, prilikom rebalansa budžeta – te da je mogućnost povećanih javnih investicija u Pokrajini stvorena Nacionalnim investicionim programom.
To nije potpuno tačno – jer posle ovogodišnjeg rebalansa i srpskog i vojvođanskog budžeta, uspostavljen je njihov međusobni odnos od 505,7 milijardi dinara, naspram 27,7 milijardi dinara. Po ovoj matematici, za ovu godinu Vojvodina ima budžet koji predstavlja oko 5,47 odsto budžeta Srbije, pa bi kritičari ovog rešenja mogli reći da po novom ustavu Vojvodina napreduje samo za nešto „jače“ od 1,5 odsto srpskog budžeta, a afirmatori tog ustava mogli bi odgovoriti da ona napreduje za 21,4 odsto (skok sa učešća od 5,5 na sedam odsto).
Ako pogled bacimo unazad, videćemo da je odnos vojvođanskog i srpskog budžeta znatno varirao. Na primer, poslednje „normalne“ godine pre „jogurt revolucije“, 1987. godine, budžet SR Srbije iznosio je 406 milijardi dinara, a budžet Vojvodine 133 milijarde, što znači da je učešće vojvođanskog u srpskom budžetu iznosilo 32,7 odsto (ovaj odnos u suštini odslikava i „količinu“ tadašnjih autonomnih nadležnosti SAPV). U Miloševićevo vreme taj procenat učešća smanjen je deset puta. Posle „demokratskog preokreta“ 2000. godine, a naročito posle usvajanja „omnibus zakona“, učešće vojvođanskog u srpskom budžetu počelo je, uglavnom, da raste. Ono je 2001. godine bilo 3,25 odsto, 2002. godine 4,37 odsto, 2003. godine 4,20 odsto, 2004. godine 3,85 odsto, 2005. godine 4,16 odsto, a (kao što smo već naveli) ove godine iznosi 5,47 odsto.
Pošto se učešće Vojvodine u prikupljanju ukupnih državnih prihoda u Srbiji ne može proceniti na manje od 35 odsto, s obzirom na njen bruto društveni proizvod i visok stepen efektivne fiskalizacije, mnogi se pitaju zašto se vojvođanskom budžetu garantuje visina na nivou od samo sedam odsto srpskog budžeta? Pojednostavljeni odgovor na ovo pitanje glasi – koliko nadležnosti toliko i budžeta, a koliko budžeta toliko i autonomije.
Što vlast Aleksandra Vučića u kampanji više demonstrira nasilje, to se više žali kako je tobože ona ugrožena. Tada nema političkih protivnika, nego neprijatelja od kojih se valja „odbraniti“, to jest zatući ih, piše „Vreme“ u novom broju
Bivši predsednik Srbije ušao je u izbornu kampanju sa gotovo svim polugama političke i institucionalne moći. Istovremeno, njegovi protivnici postaju nasilnici, teroristi, strani plaćenici i pretnja državi, dok se vlast predstavlja kao strana koja se samo brani. Od Bežanijske kose i Futoške pijace do Beogradske arene, ista zamena uloga otvara pitanje opasnije od toga ko je započeo pojedinačni incident: šta se događa kada politički protivnik prestane da bude konkurent na izborima i postane neprijatelj od kojeg treba braniti Srbiju
Birača iz rasejanja ovog puta ima jednako kao birača – recimo – Kragujevcu, četvrtom gradu po veličini u Srbiji. Njihov značaj prepoznao je i režim koji je sitnim psinama odbio otvaranje mnogih biračkih mesta te primorava ljude na drugim meridijanima da glasaju u sred noći
Aleksandar Šapić politički je preživeo 6. oktobar i sednicu Skupštine grada na kojoj se nije ni razmatrala njegova smena. Opozicija je obećala da će je formalno zatražiti u narednom periodu iako je jasno da većinu nemaju. Za sada i oponenti vlasti, ali i građani imaju samo obećanje v. d. predsednice države Ane Brnabić da će “svi u budućnosti videti šta će biti stav stranke” čiji je Šapić potpredsednik. Do tada će režim da zaćuti, baš kao što i sada glasno tihuje prvi čovek grada koji ponovo nije bio na sednici na kojoj je objektivno bio ključna tema
Aleksandar Vučić u ovoj kampanji gotovo da nije održao govor bez pominjanja žena. Sam je objasnio zašto: žena je odgovorna jer mora da brine o kući, deci i roditeljima. U tom komplimentu sadržana je cela njegova predstava o ženi, ali i granica iza koje žena prestaje da bude “naša” i postaje neprijatelj
Razgovarao je sa kamenom za kupus i fotografijom Ilije Srdanovića. Požar u Niškoj tvrđavi proglasio je za delo veštačke inteligencije. Pohvalio se da mu ne bi bilo prvi put da nekom otima pištolj iz ruku
Režim neće da otvori biračka mesta u inostranstvu i tera ljude da glasaju – noću! Odsecanjem velikog broja birača, izbori su već sada i zvanično neregularni
Predstavnici bivšeg predsednika Srbije u dosadašnje dve TV debate na N1 su se dokazivali u tome ko će biti dostojan proslavljenog naprednjačkog bukača Vladimira Orlića. Nisu došli da razgovaraju, nego na verbalnu šutku
Predizborna kampanja i političko nasilje
Stvarne žrtve i Vučićevo glumatanje Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
