Seča izvozne grane

Od 1. jula 2004. godine povećavaju se stope doprinosa za socijalno osiguranje i ukida porez na fond zarad. Kakvi su efekti ovakvih mera?

Efekte ovakvih mera možemo podeliti u dva pravca: prvi je uticaj na obračun zarada radnika koji rade u zemlji, a drugi je obračun zarada radnika koji su upućeni na rad u inostranstvo.

Prvi pravac tj. uticaj na obračun zarada radnika koji rade u zemlji su manje- više komentarisli privrednici i stručnjaci. Evidentno je da će se smanjiti opterećenja zarada za 1,3 odsto, što je veoma važno kao psihološki efekat. Proces vodi ka željenom cilju (smanjenje opterećenja privrede). Zahtevana su, ali i obećavana, i drastičnija smanjenja… Međutim,, ipak se kreće, pa ljudi kažu „daj šta daš“. Novčani efekti za veliki broj preduzeća su beznačajni, ali je veoma bitno da se krećemo u tom pravcu. S druge starne, za budžet i Vladu je veoma stresno da u masi ostanu bez ovog prihoda, malog za preduzeća. Konačno, efekte će osetiti svi, a najviše javna preduzeća i korisnici budžetskih sredstava jer, po logici, tu su i najveći platni fondovi i istovremeno najveći efekti.

Drugi pravac i uticaj na obračun zarada radnika koji su upućeni na rad u inostranstvo skoro da nije komentarisan. Da li je to posledica i rezultat jedne zatvorene privrede koja, nažalost, nije izvozno orijentisana pa utoliko pre nema od koga ni da se čuje komentar, jer očigledno da nema zainteresovanih aktera.

Ko je ovde najviše pogođen? Najviše oni koji su nekad bili stub izvoza (investicione usluge) i koji su, takođe, nekad bili veoma bitan faktor u trgovinskom bilansu kao ogroman izvor priliva deviza (uglavnom građevina i mašinogradnja). Nekada je naša privreda imala ogromne devizne prilive upravo od gradnje u inostranstvu čitavih stambenih kompleksa, puteva, fabrika, naftovoda, gasovoda itd., da ne pominjemo imena tih preduzeća jer su, nažalost mnoga već propala ili su u stečaju. Očigledno, ostale su samo uspomene.

Mali broj preduzeća koja su i posle sankcija i ratova opstala, kao što je Termoelektro Beograd, pokušavaju u poslednje tri godine da se vrate tamo gde su i bila i gde im je mesto. Očigledno da je to pionirski pokušaj, jer tamo gde smo nekad bili (zapadna Evropa, Rusija, Bliski istok, Severna Afrika…) pojavila su se po pravilu nova preduzeća i zauzeli su poziciju koju smo mi imali.

Kakvi su uticaji pomenutih zakonskih novela na izvoznu privredu, konkretno na preduzeće Termoelektro? Mi smo ukazali na neodrživost člana 14 Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje sa primenom od 1. septembra 2004. godine, i konkretne primedbe sa zahtevom za izmenu uputili Narodnoj skupštini Republike Srbije, Ministarstvu finansija, Ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom i Ministarstvu za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku. Jer, ne radi se o rasterećenju, već o višestrukom opterećenju preduzeća. Prema ovom zakonu, osnovica doprinosa za upućene radnike koji za domaća preduzeća rade poslove u inostranstvu jeste zarada koju oni ostvaruju u inostranstvu. Osnovica dakle više nije, kao u prethodnom zakonu, zarada koju bi ostvarili u zemlji na istim ili sličnim poslovima, već je to zarada koju ostvaruju u inostranstvu i koja je po pravilu znatno viša. Na, primer, za radnika koji je u inostranstvu imao 1500 evra ukupni porezi i doprinosi povećavaju se za skoro četiri puta ili za 500 evra.

Ova izmena Zakona za preduzeća koja su se kvalitetom izborila za rad u inostranstvu ima katastrofalnu posledicu uvećanja troškova naših radova i prouzrokovaće gubitak po svim zaključenim ugovorima. Povratak Termoelektra na nemačko tržište značio je osim nespornog kvaliteta, i cenovnu konkurentnost. Da bismo ušli i zadržali se na tržištu, morali smo imati znatno niže cene od konkurencije, a to je upravo i jedini adut. Za razliku od ostalih preduzeća iz okolnih zemalja koja imaju organizovan nastup, zaštitu države u izvoznim podsticajima, kreditno praćenje od domaćih banaka, mi smo prepušteni samima sebi, a onda slede nepredviđeni udar povećanja poreza i doprinosa na zarade i rušenje kompletne izvozne koncepcije.

Najverovatnije, pri donošenju ovog zakona država se rukovodila trenutno malim efektima izvoza investicionih usluga, jer nekada moćni lobi naših građevinaca i mašinske industrije danas i ne postoji.

Moguće je da ove zakonske promene imaju posledice i po celu privredu. Izvoz investicionih usluga, a i povećanje trgovinskog bilansa će sačekati, privredne grane koje su nosioci ove aktivnosti neće se izvući iz zakržljalosti, odobrene godišnje kvote (detašmani – radne dozvole), za razliku od susednih zemalja, i dalje će biti neiskorišćene. Velik broj malih preduzeća ili tačnije preduzetnika najverovatnije će skrenuti u sivu zonu, a država će biti uskraćena za toliko očekivan devizni priliv. Bićemo uskraćeni za iole ozbiljniji izvozni nastup na ino-tržištima.

Najverovatnija posledica je i promena izvozne strategije kroz minimalno angažovanje domaće radne snage a u korist lokalne radne snage na ino-tržištima.

Samo se postavlja pitanje da li je potrebno ovoj državi, koja ima veliku nezaposlenost i trgovinski deficit, da se baš u ovom trenutku odriče i izvoza domaće radne snage. Nemoguć je izvoz pod navedenim uslovima jer bi to značilo da smo dostigli evropski nivo cena radne snage, što je, naravno, iluzija.

Tranzicija traži brzu pamet, pa bi i zakonodavac morao brzo da reaguje i ispravi član Zakona koji „seče granu“ na koju bi svi jednog dana da se popnu.