Savest ove civilizacije

Vrlo je moguće da šira javnost ne bi saznala da usred Beograda, u naselju Čukarička šuma, 70 romskih porodica koje su 1999. godine prebegle sa Kosova, živi bez vode i struje, među pacovima, da Evropski sud za ljudska prava nije zbog toga pokrenuo postupak protiv Republike Srbije. Bio je to povod za razgovor sa Draganom Ristićem, čija se reč o položaju Romske zajednice u Srbiji sluša.

Najkraće o njemu: sa muzičkom grupom „Kal“, koju je osnovao i čiji je frontmen, više od 20 godina svetom širi romsku muziku, diplomirao je i magistrirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, sarađivao sa Emirom Kusturicom, glumio je, komponovao i producirao pozorišne predstave, bio je koordinator za romski jezik u Evropskom centru za prava Roma u Budimpešti, i na svakom koraku nastoji da pomogne.

Razgovarali smo mejlom.

„VREME„: Ne putujete, nedavno ste imali koncert putem jedne kablovske televizije, šta radite, kako ste?

DRAGAN RISTIĆ KAL: Ako vam kažem da čitam, neću vam reći istinu, ako vam kažem da komponujem, ni to neće biti potpuno tačno. Radim od svega po malo, jer mi misli lutaju. Ni sanjao nisam da ću živeti u ovakvom svetu. Pitam se šta i kako dalje, da li sam uradio sve što sam mogao, da li sam mogao više? Generacije sedamdesetih kojima i ja pripadam pale su na ispitu, ništa pokazali nismo, a mogli smo. Ideja o stvaranju mikro sveta kojeg moji savremenici tako euforično promovišu, a po kojem će oni otići na neko tiho i mirno mesto i gajiti paradajz i papriku, neće nas spasti. Nismo pomogli ni sebi ni drugima, a došli su treći. Kada nam treći pokucaju na vrata, nema pomoći. Bili smo isuviše sebični i zbog toga se stidim.

U vreme pandemije zbog virusa korona, kada je neophodna pojačana higijena, otkriveno je da 70 romskih porodica u neformalnom naselju Čukarička šuma u Beogradu živi u društvu pacova. Molim vas za komentar.

Neformalno naselje Čukarička šuma, nažalost, nije jedino naselje bez vode kome država trenutno ne pruža pomoć. Ima na desetine ovakvih naselja, ali ne veliki broj, da Srbija to ne bi mogla da reši. Međunarodne organizacije i druge države pružaju pomoć. Na primer, u Beogradu Nemačka organizacija za međunarodnu saradnju GiZ doprema vodu cisternama u dva slična naselja na Novom Beogradu i Zvezdari, ali to nije rešenje. Svojim građanima Srbija treba da obezbedi vodu a ne Nemačka. U neformalnom naselju Čukarička šuma niko to ne čini. U Srbiji ne postoji stvarna politička volja da se položaj Roma unapredi. Sada, kada je potrebna koordinacija državnih institucija na nacionalnom i lokalnom nivou, postaje još vidljivije da sistem nije dobar. Vlada Srbije treba jasno da locira sredstva za ugrožene kategorije stanovništva i da formira agenciju koja će se baviti problemom siromaštva, uključujući koordinaciju mera inkluzije Roma.

U Srbiji postoje najmanje 583 neformalna romska naselja od kojih 40 odsto nema vodu. Da li među obolelim od virusa korona ima Roma?

Moram da vas ispravim. Kada su lokalne samouprave popisivale broj romskih naselja, u podatak od 583 svrstali su i legalna i neformalna naselja. Broj je mnogo manji. Problem sa neformalnim naseljima je lako rešiv, ali, nažalost, nema zainteresovanosti odgovarajućih institucija da se ovaj problem napokon okonča. Korona nije birala, pa, nažalost, preminulih ima i među Romima, tačan broj ne znam. Probajte da zamislite neformalna romska naselja koja i pre korone nisu imala osnovne higijenske uslove. Sa pojavom virusa pretnja po njihovo zdravlje je apsolutno povećana.

U autorskom tekstu u „Danasu“ povodom Svetskog dana Roma pitali ste: „Koliko jedan čovek može da izdrži ako živi u ovakvim uslovima i ako je pre ove pošasti živeo ispod granica ljudskog dostojanstva?“ Šta je odgovor?

Romski narod na ovim prostorima živi od 14. veka i prošli smo kroz razne krize, ali smo opstali. Ne zaboravite koliko je ovaj narod nastradao u Drugom svetskom ratu. Ne zaboravite da smo uvek živeli na socijalnim marginama. Menjali smo imena i prezimena samo da bi nas domicilno stanovništvo što bolje prihvatilo. Pokušali smo sve kako bismo postali integralni deo ovog društva. Da li stvarno mislite da ima više Mađara nego Roma u Srbiji? Naravno da nema!

Mi imamo problem sa etno-mimikrijom što je i logično. Ako će me većina osuditi samo zbog toga što mi je drugačija boja kože, onda neću reći ko sam. Tako razmišlja onaj deo ove nacionalne manjine koja je integrisana i nemam prava da ih osudim, ali mogu da im poručim da ne treba da se stide već da budu ponosni. Neka se sete Augusta Kroga, dobitnika Nobelove nagrade iz oblasti medicine, Juscelina Kubičeka, predsednika Brazila, Sofije Kovalevskaje, prve velike ruske matematičarke, prve žene profesorke u severnoj Evropi, prve žene urednice naučnog časopisa. O umetnicima koji su fascinirali svet neću ni govoriti. Svi gore pomenuti velikani su bili romskog porekla.

Vi ste autoritet u Romskoj zajednici. Da li ljudi od čijih odluka zavisi kako ćemo svi mi da živimo hoće da vas čuju?

Uvek sam bio na strani poniženih i potlačenih bez obzira na rasnu, versku ili nacionalnu pripadnost. Biti umetnik u ovoj civilizaciji, imati mogućnost da glasno govoriš a da to ne činiš, za mene bi bilo poražavajuće. Koliko se moja reč čuje

iskreno ne znam. Ono što sigurno znam jeste da sam tuđi čovek. Nikada nisam bio ni na jednoj strani.

„Demokratija je sloboda, brate, kad smo svi jednaki, eto, to je demokratija„, kaže se u vašoj pesmi Da li znaš ko sam ja. Romi Srbije znaju da jednakosti nema. Vi i vaš „Kal“ proputovali ste ceo svet, kako je u drugim zemljama?

Postoji ogromna razlika između Istoka i Zapada. Rasizam prema Romima je izraženiji u istočnoj Evropi, što povezujem sa režimom koji je vladao do 90-ih godina prošlog veka. Komunizam je promovisao ideju jednakosti, a nikada nismo bili jednaki. Kada je fitilj zapaljen i kada je crveni plašt izgoreo, progovorili su svi oni koji do tada nisu smeli da govore i izgovorili su reči koje četiri decenije nisu smeli da izgovaraju. Tek tada smo shvatili koliko je besa, nerazumevanja, mržnje među narodima istočne Evrope. Moj Istok, onaj produhovljeni, pokazao je i svoje naličje. Za Rome tamo mesta nije bilo, za narod koji u svom jeziku nema reči za rat, oružje, mržnju, nije postojala rezervna opcija. Postali smo stranci u njihovim državama za koje smo mislili da su i naše. Postali smo večiti neradi, gosti bez domova i grobova. Postali smo savest ove civilizacije.

Povodom ovogodišnjeg Festa rekli ste da ni Jugoslavija ni Srbija ne bi imale „Zlatne palme“ da nije bilo Roma, pa ipak, naša država ne subvencioniše nijednu romsku instituciju. Da li, na primer, Romski kulturni centar konkuriše kod Ministarstva kulture za neki projekat, a oni vas odbiju?

Što se tiče „Zlatnih palmi“, ispravite me ako grešim, ali činjenice pokazuju da su reči koje sam izgovorio tačne. Da, odgovorno tvrdim da je najreprezentativniji deo ex-Yu kinematografije, kao i srpske, upravo onaj koji je za temu imao Rome. Razloge za to vidim u neobičnosti i radosti življenja ovog naroda. U tom paralelnom svetu sve je moguće, i to je ono što je inspirisalo srpske reditelje da naprave tako dobre filmove. Ako napravite paralelu između hispano-američke literature i romske kulture, videćete koliko ima sličnosti. Videćete kako je sve obojeno hiljadama različitih boja i kako nemoguće postaje moguće. Filmska industrija oduvek je tragala za Svetim gralom u egzotičnim i čarobnim kulturama i našla ga je tamo gde nije bilo potrebno režirati život, jedino je bilo potrebno da romski naturščici žive svoje likove. To i jeste najveće dostignuće glumačkog zanata.

Zauzvrat, od države Romi kao narod nisu dobili ništa, naše interese nema ko da zastupa. Jedina smo nacionalna manjina u Srbiji koja nema instituciju kulture subvencionisanu od strane države.

U SANU više od 20 godina postoji Odbor za proučavanje života i običaja Roma. Kako se čuva tradicionalna romska kultura?

Nažalost, prošlo je vreme kada je samo jedna humoreska poput one Vojko i Savle toliko uticala na politički život države kao i na samo društvo. Kada sam predsednika ovog odbora pitao koliki je njihov uticaj i mogu li nekako uticati na promene u vezi sa Romima, odgovor je bio poražavajući.

O savremenoj romskoj kulturi se malo zna. Kako biste je opisali?

Odgovoriću vam kontra pitanjem. Da li Srbija ima jasno definisanu kulturnu politiku? Ne, nema je jer smo u fazi najtežeg oblika tranzicije, a to je tranzicija svesti. Deci komunizma je teško objasniti kako smo se jednog dana probudili i više ništa nije bilo isto. Savremena romska kultura je refleksija stanja u savremenoj srpskoj kulturi. Kakva je većina u jednoj zemlji, takva je i manjina.

Pre nekoliko godina uveden je romski jezik kao izborni predmet u osnovnim školama. Da li je prihvaćen?

Romski jezik se nije adekvatno uvodio u škole. Upitnik za izborne predmete nije obuhvatao romski jezik, već se naknadno u pojedinim školama popunjavao kada su roditelji već izabrali druge predmete. Kod drugih nacionalnih manjina bila je drugačija situacija i oni su na vreme dobijali upitnik. U pojedinim školama u Beogradu, gde je na ovaj način, sa zakasnelim upitnikom, uveden romski jezik, već naredne godine ukinula se nastava na romskom jeziku zbog navodne nezainteresovanosti roditelja i učenika. Interesantna je činjenica da je Ministarstvo prosvete u mnogim školama ukinulo romski jezik kao izborni predmet onog trenutka kada su IPA fondovi okončali finansiranje za ovu aktivnost. Ukidanje romskog jezika u ovim školama Ministarstvo prosvete pravda nezainteresovanošću roditelja, što nije istina.

Da li obrazovani Romi imaju problem prilikom zapošljavanja?

Da, imaju! Živimo u duboko podeljenom društvu i zašto bi ovo bio presedan?! Najgori oblik diskriminacije je tzv. indirektna diskriminacija. Niko ti ništa ne kaže, imaš diplomu, konkurišeš za neko radno mesto i budeš odbijen, a razlog je samo jedan: Rom si i ne vredi ti diploma.

Šta bi se desilo sa Gučom kad bi romski trubači odlučili da ne učestvuju?

Guča ne bi postojala niti doživela ovu slavu bez romskih trubača. To što se nagrade dodeljuju po ključu, pa svake godine naizmenično pobeđuju romski i srpski trubači, u najmanju ruku je nekorektno. Voleo bih da Srbija jednoga dana shvati kako je neophodno brendirati romsku kulturu jer bi od nje svi profitirali. Ako je kompromis odsustvo interesa dveju strana da jedna drugoj kažu istinu, svečano izjavljujem da sam vama govorio samo istinu. Ako je istina nešto što je saglasno sa činjenicama i realnošću, onda pročitajte ponovo intervju.