Sankcije su postale gotovo posebna disciplina

Finansijski stručnjak Miloš Starović rođen je u Sarajevu. Odrastao je u Beogradu, završio diplomske i magistarske studije ekonomije u Italiji i doktorirao u Švajcarskoj. Od 2008. godine radi za vodeće investicione banke, na rukovodećim pozicijama u sektoru međunarodnih finansija, sa ekspertizom za tržišta u razvoju. Napisao je knjigu Kraj jedne ere, u kojoj se osvrće na život i rad u Moskvi, Londonu i Parizu. Starovićeva specifična pozicija omogućila mu je posebnu perspektivu – uvid u funkcionisanje kompleksnih sistema, ali i u predrasude sa više strana.

“Protekle dve godine predavao sam predmet međunarodnih finansija na Luksemburškoj poslovnoj školi (Luxembourg School of Business), kao i na Univerzitetu u Nici”, kaže Starović za “Vreme”. Na primer, jedan od predmeta je bio “Uticaj međunarodnih finansija na globalne poslove”. Kroz ovo iskustvo uverio sam se koliko je izazovan poduhvat predavati finansije bez praktičnog iskustva. Pogledajmo samo sve tektonske događaje koji su se odigrali za manje od četvrt veka: od globalne finansijske krize 2008, krize u evrozoni 2010, aneksije Krima 2014, Bregzita 2016, pandemije koronavirusa 2020. i invazije na Ukrajinu od februara 2022. Želeo sam da isprepletem sva ta iskustva i da čitaocu pitkim jezikom približim kompleksnu dinamiku događaja na globalnom nivou. Imao sam bojazan da bi zbirke eseja ili studije odmakle rad od čitaoca i bile prihvatljive isključivo stručnoj zajednici. Kroz ovaj format sam takođe želeo da dodirnem elemente biheviorističkih finansija.

“VREME”: Prvo izdanje Kraja jedne ere izašlo je pre dve godine. Šta se od tada najviše promenilo?

MILOŠ STAROVIĆ: U proteklom periodu svet je ušao u fazu još izraženije polarizacije, dok je veštačka inteligencija postala pokretač transformacija u gotovo svim sferama života, od ekonomije do geopolitike. Njena ekspanzija je eksponencijalna, što otvara pitanja ne samo o tehnološkom napretku, već i o etičkim okvirima i regulativi. Paralelno s tim, američka administracija je sprovela ono što su metaforički nazvali “dan oslobođenja” – protekcionističku trgovinsku politiku u kojoj su carine postale glavno oruđe. Takav pristup izazvao je lančane reakcije na globalnim tržištima dovodeći do neizvesnosti i redefinisanja trgovinskih tokova. Ono što se, međutim, nije promenilo jeste rigidnost sankcionog režima prema Rusiji. Nijedna mera nije ublažena, naprotiv – poslednji talas sankcija na rusku naftu dodatno je zaoštrio situaciju primoravši čak i zemlje koje formalno nisu uvele sankcije, poput Indije, da počnu da ih poštuju iz obazrivosti prema sopstvenim odnosima sa Sjedinjenim Državama.

Pišete da se sankcije Rusiji po razmerama mogu porediti samo sa sankcijama Kubi, Iranu i Venecueli. Da li će Rusija trajno ostati izolovana?

Interesantno je da, uprkos geopolitičkim tenzijama, ruski jezik ostaje izuzetno tražen u bezbednosnom sektoru, što je nedavno istakao bivši direktor britanske obaveštajne službe. Razlog je očigledan – razumevanje jezika znači razumevanje narativa, strategija i informacija koje oblikuju globalnu bezbednosnu arhitekturu. Ipak, njegova upotreba u poslovnom kontekstu gotovo je potpuno zamrznuta, slično kao što su zamrznute rezerve ili aktivi institucija koje se nalaze na listama međunarodnih sankcija.

Kako tumačite da je OFAC produžio licencu NIS–u do 23. januara i spekulacije da bi MOL mogao postati kupac ove kompanije?

Od aneksije Krima u martu 2014. godine pa sve do danas, sankcije su postale gotovo posebna disciplina, čiji se efekti moraju temeljno analizirati u bilo kom međunarodnom ugovoru. Kancelarija za kontrolu strane imovine (OFAC) ima nadležnost da uvodi i sprovodi ekonomske sankcije, zamrzava imovinu pojedinaca, firmi ili država i kontroliše poslovanje sa sankcionisanim licima. Dovoljno je posedovati dolarski račun i time se automatski dolazi pod ingerenciju OFAC-a. U toj instituciji rade iskusne tehnokrate, a proces traženja izuzeća je jasno definisan, bez obzira na to da li je reč o administraciji predsednika Bajdena ili Trampa. Davanje izuzeća predstavlja signal da je ostvaren napredak ka cilju istaknutom u talasu sankcija iz januara 2025. godine — potpunoj eliminaciji ruskog vlasništva. Ovo je bio jedan od najjačih talasa sankcija protiv ruskog energetskog sektora od početka rata u Ukrajini, verovatno ne i poslednji, koji je obuhvatio čak i kompanije iz Turske iako je reč o članici NATO-a.

Ključno je da se rešenje za NIS postigne u prvom kvartalu 2026. godine, posebno imajući u vidu širi geopolitički kontekst. Početak 2026. već je obeležen geopolitičkim potresima u Iranu i Venecueli. Obe zemlje su naftne sile i članice OPEC-a, ali su ograničene u slobodnoj prodaji nafte usled OFAC-ovih sankcija. Geopolitičke tenzije sa ovakvim zemljama imaju značajan uticaj na cene nafte i sirovina, pa postoji realan rizik da treće zemlje snose posledice. Kada je reč o MOL-u, to je kompanija listirana na berzama u Evropskoj uniji (Budimpešta i Varšava) koja, iako ima strateški značaj za Mađarsku, nije u državnom vlasništvu. Njenu vlasničku strukturu čine međunarodni investitori, finansijske institucije, fondacije, kao i zaposleni.

U knjizi zadržavate donekle kritičan ton prema meri poznatoj kao Wall Street bailout i prema politici “privatizovati dobitke i nacionalizovati gubitke” koja je obeležila postupanje vlada širom sveta tokom i posle globalne ekonomske krize 2008. godine. U kojoj meri je neadekvatan odgovor na tu krizu uzrok rasta nejednakosti kojem i dalje svedočimo?

Kroz periode opisane u knjizi, jasno je da je globalna slika sveta dramatično izmenjena u poslednjih dvadeset godina. Odgovor na krizu 2008. ogledao se u agresivnoj monetarnoj politici koja je dovela do negativnih kamatnih stopa sa efektima vidljivim do danas. Ovakav odgovor pozitivno je uticao na stabilizaciju finansijskih tržišta, ali je disproporcionalno raširio nejednakost. Nepostojanje strukturnog balansa je najbolje opisano u izreci “Wall Street recovered, Main Street did not”, što bi u slobodnoj verziji prevoda moglo da zvuči: Dok se ulica Wall Street oporavila, glavne ulice nisu.

Pišete da je relativno malo ljudi iz Srbije radilo i živelo u Rusiji, te da je ovde odnos prema njoj često zasnovan na izmaštanoj slici umesto na empirijskoj realnosti. Da li je dolazak ruskih emigranata u Srbiju promenio tu sliku?

Razorena Srbija nakon Prvog svetskog rata primila je veliki broj ruskih emigranata — prema dostupnim procenama, oko 50.000 ljudi na prostoru tadašnje Kraljevine SHS. Njihov kvalitativni uticaj daleko je nadmašio njihovu brojnost. Struktura tog talasa imigracije dovela je do snažnog jačanja Beogradskog univerziteta, pre svega zahvaljujući prilivu profesora matematike, fizike, medicine i inženjerstva, uključujući arhitekte, kao i umetnike. U tom smislu, akademske i kulturne institucije ostvarile su svojevrsni kvantni skok u kvalitetu, posebno imajući u vidu tadašnji istorijski i ekonomski kontekst.

Nakon ruske invazije na Ukrajinu 2022. godine, svedoci smo pojave koja se može opisati parafrazom Balaševićeve šansone — “neki novi klinci”. Ovog puta reč je pretežno o stručnjacima iz oblasti informacionih tehnologija. Zamislimo IT inženjera iz Jekaterinburga, grada koji je od Moskve udaljen otprilike koliko i Madrid od Beograda, a koji ne može da naplati svoj rad u devizama jer je Rusija isključena iz sistema SWIFT. Ovakve geografske paralele pomažu da se ilustruje kako položaj male zemlje na našem prostoru može predstavljati prednost ukoliko se strateški veže za evropsku dimenziju. Za IT inženjera život u ruskoj prestonici sam po sebi ne predstavlja cilj ukoliko je odsečen od međunarodnih finansijskih tokova i tržišta. Međutim, ključno pitanje je u kojoj meri je za ovakve profile nužan život u prestonici Srbije ili — imajući u vidu prirodu posla i manju vezanost za fizičku lokaciju — mogu da funkcionišu i iz drugih gradova i opština širom zemlje. Ukoliko bi se takav obrazac imigracije zaista razvio unutar Srbije, on bi mogao imati pozitivan srednjoročni efekat na razvoj perifernih sredina, što bi predstavljalo značajan pomak u odnosu na izraženu centralizaciju u Beogradu, posebno vidljivu tokom poslednje dve decenije. U tom smislu, migracioni tokovi nastali iz globalnih poremećaja mogu, uz odgovarajuću podršku, postati razvojna šansa.

...

U knjizi zastupate stav da bi bilo strateški pametnije da je Evropa zvanično organizovala vizne programe za ruske naučnike i umetnike koji su protiv rata u Ukrajini…

Posebno je važno razmotriti kako će aktuelna situacija uticati na umetnike i kulturne stvaraoce. Da li će oni, suočeni sa zabranama i ograničenjima, razviti antagonizam prema evropskim idejama i prostorima? Istorija nas uči da frustracija često rađa otpor – i mi smo, uprkos evropskoj orijentaciji, osećali ogorčenost kada nam je uveden embargo devedesetih, uz sve unutrašnje probleme koji su nas pritiskali.

Izdvajate veštačku inteligenciju kao mogući razlog sledećeg velikog potresa na tržištu rada, u skladu sa mišljenjem da je VI dvosekli mač, koji može i da ostavi milione ljudi bez posla i da drastično poveća produktivnost. Ipak, sve više izveštaja uočava da su mogućnosti veštačke inteligencije precenjene i upozorava na rizik od spekulativne euforije, kao u slučaju nedavno dogovorenog strateškog partnerstva NVIDIA – OpenAI. Da li vidite sličnosti trenutnog stanja sa slučajem dot–com bubble u periodu 1995‒2000?

Veštačka inteligencija može predstavljati “naduvani balon”, ali kroz istoriju finansijskih tržišta nisu svi baloni završili sa negativnim efektima. Na primer, balon vezan za infrastrukturu je uzeo maha u Britaniji i SAD sredinom devetnaestog veka, ostavljajući iza sebe ogromnu infrastrukturu. Takođe, internet balon koji spominjete zbrisao je multimilijarderske kompanije koje su imale niske prihode a visoke valuacije, ali je za posledicu ipak imao stvaranje stuba za fibro-optičke mreže, širu upotrebu interneta i slično. Kada sam počinjao da radim, valute su se konvertovale na tržištima putem telefona i ručnim knjiženjem. Najvažnija je bila brzina egzekucije usled pomeranja tržišta od početka pa sve do saldiranja transakcije, kao i poverenje klijenta. Danas valutne operacije izvodi tehnološka mašinerija i takva radna mesta su modifikovana. Eksponencijalni tehnološki napredak je stavio akcenat na jako tanku liniju između preživljavanja na radnom mestu u odnosu na nadživljavanje radnog mesta. Evolucija tehnološkog napretka je iskristalisala nužnost posvećenosti kreiranju dodatne vrednosti.

Dakle, ubeđeni ste da pozitivne strane veštačke inteligencije pretežu nad onim negativnim, čak i kada imamo u vidu štetne posledice po ekologiju, obrazovanje, tržište rada i autorska prava?

Veštačka inteligencija danas pokazuje ogroman potencijal, posebno u medicini i tehnološkom razvoju. Kada pozitivni aspekti počnu da daju merljive rezultate – brže istraživanje, preciznija dijagnostika, personalizovana terapija – dodatna vrednost će nadjačati sve negativne strane. Ključno je da etički i regulatorni okviri prate ovaj napredak.

Bankarstvo je odličan primer industrije koja se transformisala. Ono više nije samo finansijska, već i tehnološka industrija. Ljudi danas retko odlaze u banku da obave transakcije – sve se radi onlajn. Sledeći korak je još veća automatizacija kroz veštačku inteligenciju, ali savetodavne usluge i strukturisani pristup složenim situacijama ostaju nezamenljivi. Upravo tu leži ljudski faktor i diferencijacija. Isto očekuje i druge tradicionalne grane – reformulacija poslovnih modela, digitalizacija procesa, ali ne i nestanak industrije. One će opstati kroz dodavanje vrednosti: ekspertizu, analizu i personalizovan pristup. Svet se menja, ali potreba za znanjem i poverenjem ostaju.

Kako vidite 2026. sa ekonomskog aspekta?

Ulaskom u 2026. godinu pojavljuje se rizik otvaranja novih geopolitičkih žarišta, pre svega u Latinskoj Americi i Iranu. Takav razvoj događaja može preusmeriti pažnju velikih sila ka ovim regionima, nauštrb rata između Ukrajine i Rusije, uz opasnost da se taj sukob dodatno prolongira i poprimi još tragičnije razmere. Ilustrativan i simboličan signal dolazi iz javnog diskursa: naslovna strana prvog izdanja “Ekonomista” za 2026. godinu prikazuje belu kesu sa namirnicama na kojoj je nacrtan tužni smajli, uz naslov koji ukazuje na strepnju zbog nepristupačnih cena. Pitanje priuštivosti postaje centralna tema i u razvijenim ekonomijama, uz realan rizik da populističke mere — poput najavljenih carina iz aprila 2025. godine — dodatno naruše funkcionisanje tržišta i dugoročno pogoršaju situaciju.

Kada je reč o stanju svetske privrede, efekti poslednje četiri godine rezultirali su “resetovanjem” kamatnih stopa na srednjoročni period. Istovremeno, ulazak u 2026. godinu dodatno razotkriva u kojoj meri privredni rast Sjedinjenih Američkih Država zavisi od tehnološkog sektora. Prema javno dostupnim podacima, od lansiranja ChatGPT-a u poslednjem kvartalu 2022. godine tržišna vrednost indeksa Standard & Poor’s 500 — koji obuhvata 500 najvećih američkih kompanija — porasla je sa oko 142 odsto na približno 214 odsto američkog BDP-a, pri čemu su akcije tehnoloških kompanija u proseku više nego udvostručile svoju vrednost.

Garet Kembel, profesor sa Univerziteta Kvins u Belfastu, povlači paralele između trenutnog zamaha tehnologije i veštačke inteligencije i sličnih fenomena iz prošlosti. Kao primer navodi železničku maniju sredinom 19. veka, kada su investicije u železnice dostizale oko šest odsto BDP-a tadašnjeg Britanskog carstva. U roku od svega pet godina, akcije kompanija iz tog sektora pale su na trećinu svoje vrednosti, ali je infrastruktura koju su ostavile imala trajan i transformativan uticaj na razvoj čovečanstva.

U tom kontekstu, 2026. godina se sve češće opisuje kao godina dronova i ulaganja u bezbednost, posebno u sajber domenu. Migel de Brujker, direktor Centra za sajber-bezbednost u Belgiji, istakao je na samom početku godine da Evropska unija mora kolektivno da obezbedi sopstvenu digitalnu infrastrukturu kako bi mogla da parira SAD. Generalno, tendencija je da se EU postepeno pomera sa faze zelenog idealizma ka fazi industrijskog realizma.

U regionalnom kontekstu, bilo bi poželjno videti stabilizaciju Bosne i Hercegovine i punije uključivanje entiteta Republike Srpske u međunarodne tokove. Često postoji izražen raskorak između narativa namenjenog domaćoj publici i stvarno usvojenih zakonskih rešenja u procesu evropskih integracija, zbog čega je od ključne važnosti uskladiti retoriku sa praksom. U eri veštačke inteligencije i potpune dostupnosti informacija, izgovorene poruke ne mogu se izolovati od šireg konteksta, a u društvima sa fragilnim istorijskim nasleđem izjave oblikovane za unutrašnju upotrebu mogu imati ozbiljne i dugoročno negativne posledice kada se reflektuju na globalnoj sceni.

Šta donosi članstvo u Evropskoj uniji

Sedamdesetih godina 20. veka, ključne zemlje tadašnje Evropske zajednice donele su stratešku odluku da zajedničkim snagama stvore Airbus, kako bi imale sopstvenog “konja za trku” naspram dominantnog američkog giganta Boinga. Pet decenija kasnije, postizanje takvog stepena strateške koordinacije deluje znatno zahtevnije. Ipak, određenu dozu optimizma pruža novi strateški dokument Evropske unije, poznat kao “Kompas konkurentnosti”, koji definiše korake neophodne da bi Unija očuvala i unapredila svoju poziciju u odnosu na Sjedinjene Američke Države i Kinu. Prioriteti utvrđeni za period 2024–2029. obuhvataju smanjenje administrativnih prepreka, snažniju stimulaciju inovacija — naročito u oblasti veštačke inteligencije — fleksibilniji pristup tržištu rada i poreskoj politici, kao i obezbeđivanje pristupa čistoj energiji i održivoj mobilnosti širom Unije. Ovi elementi nisu navedeni slučajno: Evropska unija ima istorijsku priliku da u današnjim uslovima ponovi strateški uspeh kakav je nekada bio Airbus.

U tom kontekstu, i Crna Gora ima istorijsku šansu da iskoristi zamah ostvaren od 2020. godine. Reputacija zemlje prošla je kroz značajno rebrendiranje u odnosu na period u kojem ju je karakterisala negativna konotacija ofšor zone. Gotovo sve preostale zemlje kandidati danas su institucionalno i ekonomski spremnije nego što su to bile Rumunija i Bugarska uoči proširenja 2007. godine. Uprkos čestim kritikama upućenim Evropskoj uniji — na račun birokratije, sporog odlučivanja ili povremenog nedostatka jedinstva — na današnji dan ne postoji relevantan empirijski podatak koji bi sugerisao da članstvo u Uniji dugoročno proizvodi negativne ekonomske ishode.

Naprotiv, iskustva novih članica govore suprotno. Bruto domaći proizvod Poljske, nekada relativno male istočnoevropske ekonomije, porastao je za gotovo 50 odsto nakon pristupanja Evropskoj uniji. Češka, Slovenija i baltičke zemlje dostigle su ili se veoma približile prosečnom nivou razvijenosti Unije. Ovi primeri su naročito značajni za zemlje poput Crne Gore, koje moraju da rade na diversifikaciji svoje privrede. Tokom vrhunca pandemije kovida 19 Crna Gora je zabeležila najveću kontrakciju BDP-a u regionu, od oko 15 odsto, upravo zbog snažne zavisnosti od turizma i uslužnog sektora. Takvi asimetrični šokovi daleko se brže i efikasnije saniraju kada je zemlja deo većeg ekonomskog i institucionalnog bloka. Ohrabrujući su i demografski trendovi: iako su baltičke zemlje nakon 2004. godine zabeležile snažnu emigraciju, period posle 2015. karakteriše povratak visokoobrazovanog kadra. Poljska je, takođe, početkom 2000-ih prešla iz zemlje neto emigracije u zemlju neto imigracije, što predstavlja snažan signal povratka mozgova koji doprinose dugoročnom ekonomskom i društvenom oporavku.

Dijametralno suprotan primer predstavlja Velika Britanija. Nakon izlaska iz Evropske unije, njen BDP je u odnosu na zemlje članice niži za više od četiri procenta, što je ilustrativno ekvivalentno brisanju čitave decenije ekonomskog rasta. U poslednjih pet godina zemlju je napustilo oko pola miliona britanskih državljana. Prema anketi sprovedenoj početkom decembra 2025. godine, 52 odsto ispitanika smatra da je izlazak iz EU bio pogrešna odluka, 32 odsto da je bio opravdan, dok je 16 odsto ostalo uzdržano. Stoga, kada se sagledaju svi dostupni podaci, teško je pronaći primer zemlje koja je dugoročno ekonomski nazadovala zbog članstva u Evropskoj uniji. Slabiji rezultati na duge staze uočavaju se upravo kod zemalja koje Uniji ne pripadaju — ili su je napustile.

Veliki praznični popust na „Vreme“ – pretplate 25 odsto jeftinije do sredine januara. Poklonite pretplatu sebi ili nekom drugom, čitajte što je bitno.