Pre skoro dve decenije vezao se lisicama ispod autobusa kako bi se osobama s invaliditetom osigurao pristup javnom prevozu. Danas važi za jednog od najpoznatijih britanskih umetnika performansa – izvodi striptiz skidajući proteze za ruke, šeta go po sceni pored prelepe i takođe gole žene, bori se protiv negativaca demonstrirajući kung-fu veštine i bez zadrške koristi reči "bogalj", "sakat" i "retard"
Šta je prvi impuls prosečnog građanina 21. veka kada na ulici sretne osobu sa invaliditetom? Ili okrene glavu na drugu stranu jer to ne može da podnese, ili se sažaljivo osmehne, ili dobaci po koju ružnu reč. U svakom slučaju, uglavnom se sve svodi na to da se prizor brže-bolje zaboravi i nastavi se dalje svojim poslom.
Britanski „Obzerver“ je pretprošle nedelje nagradu za etiku (Observer Ethical Awards) dodelio upravo jednoj takvoj osobi – 52-godišnjem Metu Frejzeru, engleskom rok muzičaru, glumcu, i umetniku performansa, čoveku rođenom sa fokomelijom, kongenitalnim poremećajem koji karakteriše nedostatak delova ruku ili nogu. U Metovom slučaju, fokomelija je rezultirala rukama dugim oko petnaest santimetara i nedostatkom palčeva. Ipak, to ga nije sprečilo da svira bubnjeve, snimi nekoliko filmova i napravi pristojan broj vrlo kontroverznih performansa koji su osobe sa invaliditetom svetu prikazali na sasvim nov i neočekivan način.
BEZ ŠMINKE: Šta je to što Meta Frejzera čini drugačijim i posebnim u odnosu na mnoge borce za prava osoba sa invaliditetom? To što se, za razliku od njihove, njegova borba za priznavanje ovakvih članova društva ne svodi na beskonačne briljantne motivacione govore koji kod publike (koju uglavnom čine osobe bez invaliditeta) izazivaju empatiju, divljenje zbog veličine duha uprkos fizičkoj uskraćenosti, osećaj nepravde, jer ih ne percipiraju kao ravnopravne sebi i želju da im pomognu. Nakon takvih, bez sumnje, poletnih i impresivnih beseda, publika obično ode kući (srećna što nema problem te vrste) i podeli sa prijateljima katarzu koju je doživela na takvom skupu. Pa ipak, iako uznemireni verbalnim predstavljanjem problema, suštinski ostaju pošteđeni vizuelnog, a to je ono najupečatljivije.
Met Frejzer, pre svega, koristi svoje drugačije i ekstravagantno telo da trgne uspavanu publiku. Svoju bitku bije udarajući drugu stranu pravo u glavu i stomak eksplicitnim performansima koji pokazuju da ljudi sa deformitetima nisu osobe kojima je potrebna pomoć, kako ih društvo najčešće percipira, već da su ravnopravni članovi društva koji vole, koji su seksepilni, nežni, duhoviti ili agresivni, baš kao i svi drugi. On izvodi striptiz skidajući nakon cipela, pantalona i sakoa, proteze za ruke, šeta go po sceni pored prelepe i takođe gole žene, bori se protiv negativaca (demonstrirajući kung-fu veštine i bez zadrške koristi reči „bogalj“, „sakat“ i „retard“). To su, kako sam kaže, reči uz koje je odrastao. Njegov koncept je: bez ulepšavanja, bez lažne političke korektnosti, konkretno, ogoljeno, suštinsko, brutalno, ali sa mnogo dobrog humora. On je svoju različitost pretvorio u svoju prednost.
„Ja sam to što jesam“, izjavio je u jednom intervjuu. „Čak sam i navikao na to da me zovu Flid (pežorativan naziv za žrtve leka talidomida, prim. aut.).“
„KAO KOCKA ŠEĆERA„: Met je bio jedna od desetine hiljada beba rođenih sredinom prošlog veka sa, u tom trenutku, misteriozno izazvanim deformitetima ili nedostacima udova. Kasnije će se ispostaviti da je uzrok lek talidomid (thalidomide), koji je tih godina bio reklamiran kao spasonosna pilula protiv trudničkih mučnina „sigurna i slatka poput kocke šećera“. Baš tako, kao spasonosnu i bezazlenu kocku šećera, gutale su ga trudnice širom Evrope, među njima i Metova majka, glumica Pedi Glin. Talidomid koji je uzimala tri puta nedeljno bio je pravi blagoslov za trudnicu na turneji.
Tako je bilo sve dok se nije rodio Met. „Doktori i medicinske sestre nikada ranije nisu videli takvu vrstu deformiteta“, ispričao je. „Očigledno nisu ni znali kako to da kažu mojoj majci. Nisu mogli da nađu reči. Trebalo im je tri sata da bi joj saopštili ‘Vaša beba ima kratke ruke’. Tek onda su me odneli kod nje. Ispostavilo se da njoj to nije bilo važno. Od prvog dana mog života je bezrezervno vezana za mene.“
Praksa je pokazala da je većina dece rođene kao žrtve talidomida zauzvrat dobila veliku ljubav očeva i majki, što im je dalo samopouzdanje i veru da mogu da urade šta god požele u životu.
Među njima su i: Dejvid Lega, švedski paraolimpijski plivač koji je 14 puta oborio svetski rekord; Đankarlo Kosio, italijanski šampion u skijanju na vodi; Teri Vajls, po čijoj je knjizi On Giant’s Shoulders urađena drama nagrađena Emi nagradom, i gitarista bez ruku Toni Melendez, koji svira nogama.
Osim njih, još oko 10.000 dece, uglavnom u Evropi i Africi, tokom je pedesetih i šezdesetih rođeno sa nekim deformitetom koji je posledica izlaganja talidomidu dok su bili u majčinom stomaku. Lek je povučen iz prodaje 1961. godine.
Tek pre dve godine (prvi put nakon pet decenija) kompanija koja je patentirala talidomid se javno izvinila žrtvama leka. U saopštenju Grunental grupe je navedeno da ova kompanija žali zbog posledica korišćenja nedovoljno ispitanog leka koji je unesrećio brojne porodice, uz ogradu da se njegova teratogenost nije mogla otkriti pre primene. Grunental jeste prihvatio da plati odštetu preživelima i izrazio žaljenje zbog svega, ali nije priznao krivicu.
Mnogo pre nego što će čuti javno ispiranje savesti uzročnika njegovog problema, Met je krenuo u školu gde je morao da se suoči sa „živopisnim“ nadimcima koje su mu vršnjaci davali: „sakati“, „retardirani“ i slično. Otprilike kada je krenuo u drugi razred, njegov otac Ričard, takođe glumac, javno je priznao da je gej. Za Pedi je to bilo jednostavno previše. Spakovala se i sa sinom se odselila na Novi Zeland.
KABARE I PANK: Iako odrastanje Meta Frejzera nije bilo idilično, ovaj momak nije dozvolio da mu fizički nedostatak uskrati bavljenje muzikom. Odabrao je da svira ni manje ni više nego bubnjeve. Tokom svog skoro tridesetogodišnjeg iskustva profesionalnog bubnjara svirao je u nekoliko bendova, među kojima su i Fear of Sex, The Reasonable Strollers, Joyride, The Grateful Dub, i Living in Texas.
„Oduvek sam mrzeo mejnstrim u smislu vodeće kulture, i oduvek sam mrzeo imperijalizam SAD i njihovu spoljnu politiku, i mrzim takva sranja i u Velikoj Britaniji. Oduvek sam bio antidržavno i anticrkveno nastrojen“, objasnio je u intervjuu za hrvatski „Kulturpunkt“ pre sedam godina zašto je dugo svirao u različitim pank bendovima. „To je bilo pre osvešćivanja sopstvene invalidnosti. Faza besa je trajala otprilike 2,5 godine i onda je došlo do socijalnog i fizičkog osvešćivanja.“ Ipak, jedan od njegovih najgledanijih nastupa za bubnjevima nije bio u pank maniru, već na zatvaranju paraolimpijskih igara u Londonu pre dve godine, kada je na bini svirao uz bend Coldplay.
„Zatvaranje paraolimpijskih igara je bila glavna vest na TV-u i u svim novinama. Svi su samo o tome pričali, a ja sam svirao bubnjeve i razmišljao o tih neverovatnih deset dana i o tome kako nas svet u tom trenutku posmatra drugačije. Nisam mogao da skinem osmeh sa lica“, izjavio je.
Paralelno sa muzičkom, gradio je i filmsku karijeru. Igrao je u nizu celovečernjih i kratkih filmova, TV serija (imao je glavnu ulogu u BBC-jevom filmu Every Time You Look At Me, 2004; a iste godine igrao je i vidovnjaka Kalkasa u američkom TV filmu Helen Of Troy), proslavili su ga TV dokumentarci Born Freak (2002), Happy Birthday Thalidomide (2003) i Unarmed and Dangerous (2004), dobio je nagradu za monodramu Sealboy: Freak (2001/02), zatim za šou Thalidomide!! A Musical (2006/07), učestvovao u nizu kabaretskih nastupa poput serije Mat Fraser’s Sex Variety Cabarets, radio je kao prezenter na BBC-ju, postao majstor borilačkih veština…
„Volim da budem osoba s invaliditetom i crnim pojasom. To je inspirativno i za druge ljude sa istim ili sličnim problemom“, izjavio je u jednom intervjuu, a malo kasnije u drugom će na istu temu reći: „Ja sam Brus Vilis, samo sa perajima. U tome je jedina razlika.“
LEPOTICA I ZVER: Danas Met Frejzer važi za jednog od najpoznatijih britanskih umetnika sa invaliditetom.
Već petnaest godina se aktivno bavi kabareom, uglavnom u Londonu. Opredelio se baš za kabare i burlesku zbog toga što mu, kako tvrdi, pružaju direktnu kulturnu referencu, omogućavaju da proba nove ideje, širi ljubav, proteruje demone i da se jednostavno – pokazuje.
Za njega je neoburleska ono što na najbolji način slavi momenat kada su čovek i žena suštinski čovek i žena, sa pravim oblicima, telima, veličinama, seksualnošću i mišljenjima. Kada burleska ne izazove komentar u društvu, kada se svede samo na imitaciju pin-up skečeva iz pedesetih, kada su tu samo dvodimenzionalne fasade bez humora, naracije i komentara, one brzo postaju dosadne, bez obzira na to koliko je osoba koja u njima učestvuje seksi, smatra Met. Zato više preferira i voli njujorški stil – brutalan, iskren i ogoljen, kabare koji dira u tvrdokorne svetonazore, koji slavi život i istovremeno oseća gnev prema njemu.
Umetnička zajednica je na njega u početku gledala u velikom šoku, da bi ga posle dočekivala raširenih ruku jer su hteli da vide i upoznaju nešto novo i radikalno.
Jedan od njegovih najupečatljivijih performansa je svakako onaj koji izvodi sa svojom suprugom Džuli Atlas Mjuz, koju je „Njujork tajms“ svojevremeno nazvao „kraljicom burleske“. Njihova verzija „Lepotice i zveri“ podrazumeva golotinju, ali insistira na ljubavi i strasti između prelepe žene i muškarca sa deformisanim telom. „U mom slučaju ‘zversko’ očigledno ima veze sa deformitetom, ali ‘zversko’ može biti i deo karaktera“, objasnio je Frejzer. „Niko nije Ken i Barbi, savršenstvo tog tipa postoji samo na fabričkoj traci, ne i u prirodi, dakle svi smo mi pomalo zveri. Ljudi se obično šokiraju kada vide moje golo telo, ali ja koristim taj šok kao metod buđenja tih ljudi, čime ih izvodim iz sveta klišea koji su formirali na osnovu često pogrešnih informacija koje su im date o osobama sa invaliditetom“, kazao je u jednom TV intervjuu.
Demistifikacija osoba sa invaliditetom je i tema njegovog aktuelnog projekta pod nazivom Cabinet of Curiosities (How Disability Was Kept in a Box).
Zahvaljujući odobrenju od strane Kraljevskog koledža lekara, muzeja Hanterijan i drugih relevantnih institucija, Frejzerov „Kabinet“ predstavlja svedočanstvo o tome kako su se muzeji dotakli invaliditeta. Zabavno i na momente provokativno putovanje kroz to kako su medicinske nauke oblikovale stav čovečanstva prema različitostima.
„Zdravstvene ustanove baš i nisu poznate po svojoj humanosti prema osobama sa invaliditetom. One pokušavaju da poprave ono što je pogrešno i to je to. Radeći na ovome, verovao sam da ću naići na mnogo krutih i zabrinutih ljudi koje ću kritikovati. I tako je i bilo! Ali ipak su shvatili da bi morali malo da spuste loptu kada dođe do dela sa prezentacijom“, objašnjava Frejzer.
Šou je prvobitno osmišljen kao komedija kabare, ali je nakon toga Frejzer shvatio da to baš i nije smešna tema. Ipak, kako kaže, zanimljiva i neformalna predavanja upotpunjena sa šalama i upadicama, pa čak i repovanjem, deluju na prisutne. „Ja jednostavno ne mogu da se zaustavim!“
Priznaje da nije baš jedan od zagriženih posetilaca muzeja, ali da ga je upravo to nateralo da se upusti u ovakav projekat. „Kada si dete i odeš na ekskurziju, razočaraš se kada vidiš da tamo gde te vode ama baš ništa ne govori o tebi. Mi, ljudi sa invaliditetom, kroz te ture po muzejima ne vidimo baš čitko naše mesto u pravljenju istorije sveta i otud ne možemo baš da razumemo društvo, a to je zadatak muzeja.“
Jedan od ciljeva šoua je da natera društvo da ljude sa invaliditetom počne da posmatra kao svoj sastavni deo, a ne kao incident.
„Nemam potrebu da ulepšavam ili poružnjujem, da kvalifikujem, ja sam jebena prava stvar: ja sam pornografija, ja sam krv, ja sam draženje, odvratnost, promašaj, uspeh, lepota, ja sam ružan; odraz telesne nesavršenosti koja vređa stereotipizirane senzibilitete društva, jer ja sam osoba s invaliditetom“, napisao je svojevremeno.
I potpuno je načisto sa svojom misijom: „Uživam u tome da menjam mišljenja i osećanja kod drugih, da otvaram pitanje apsurdnosti ‘normalnog’. Jednostavno, volim da provociram.“ I ne namerava da stane.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
