Kako sačuvati zdrave generacije koje će za dve decenije biti okosnica razvoja države
Nedelju dana je prošlo, a da se niko nije oglasio povodom intervjua sa Predragom Vranešom objavljenog u „Politici“ u nedelju 13. avgusta. Da odmah razjasnimo: ko je Predrag Vraneš i šta je to izjavio.
Predrag Vraneš je završio Elektrotehnički fakultet u Beogradu, magistrirao računarske nauke na Univerzitetu Kalifornija u Los Anđelesu, radio tamo neko vreme kao asistent, a zatim u istraživačkom centru IBM-a Tomas Votson. Vraneša pamtimo i kao uspešnog sportistu – golmana vaterpolo reprezentacije.
U pomenutom intervjuu Vraneš je izjavio da će Srbija tek 2020. godine biti primljena u članstvo Evropske unije, i da je to jedan od zaključaka iz studije u kojoj je, kao jedini Srbin, učestvovao zajedno sa 1.656 vodećih menadžera iz stotinu zemalja sveta. Studiju pod nazivom Predviđanje 2020. organizovao je ugledni britanski poslovni časopis „Ekonomist“.
Oduvek sam verovala ljudima koji iza sebe imaju rezultat. Čovek koji je sa vaterpolo reprezentacijom dostigao najveće moguće domete u sportu, i koji se u životnoj borbi za dobar rezultat jedini iz naše sredine našao u grupi odabranih po kriterijumima „Ekonomista“, svakako zaslužuje pažnju.
Za uvod dovoljno.
Analizirajmo sada Vranešovu izjavu. Šta će konkretno, odnosno pojedinačno značiti za građanina Srbije da nas Evropska unija primi u svoje članstvo tek 2020. godine. Za dete koje ove godine polazi u prvi razred osnovne škole to znači da će skoro cele svoje školovanje u trajanju 16 godina (osnovna 8, srednja škola 4, i fakultet 4 godine) provesti u atmosferi iščekivanja nečeg za šta još nismo, po mišljenju pojedinih, sposobni. Ne preti li, realno, tom naraštaju frustracija, koja će biti po zemlju pogubna posle 2020. godine, jer će ta generacija tada biti nosilac razvoja.
Drugi primer su mladi, fakultetski obrazovni ljudi, koji su redovno završili školovanje i koji sad imaju 24 godine. U narednih 14 godina, koliko nas deli, prema mišljenju 1656 vodećih svetskih menadžera, do ulaska u Evropsku uniju, ova generacija u naponu stvaralačke snage biće neiskorišćena. Šta će to značiti po njih same nije teško pretpostaviti. Oni će u vreme našeg projektovanog ulaska u EU imati već 38 godina. Ozbiljno treba da se zapitate da li smo dovoljno bogati da za druge školujemo stručnjake, jer je prirodno da će u navedenim uslovima većina kvalitetnih napustiti zemlju (ekonomska migracija).
Broj stanovnika Srbije obuhvaćenih sa ova dva primera činiće za dve decenije trećinu radno sposobnog stanovništva. To vreme će proleteti veoma brzo; pa zar 1986. nije bila „juče“.
Postavlja se sada ključno pitanje: da li uvažiti predviđanja vodećih svetskih menadžera da će Srbija tek 2020. godine biti primljena u Evropsku uniju ili verovati određenim političarima koji nas uveravaju da prijem „samo što nije“ i da za to treba da damo „samo određene ustupke“? Međutim, priča ovih političara traje već 6 godina. Naravno, oni su potpomognuti izjavama pojedinih političkih analitičara koje su naručene od određenih finansijskih lobija. Sve je više vidljivo da su trenutni interesi određenih grupacija (nrp. uvozni lobi) iznad opšteg državnog dugoročnog interesa. Nije li nas život naučio da trenutna zadovoljstva i koristi obavezno proizvode dugoročne posledice.
Kako prevazići ovu situaciju, odnosno kako sačuvati zdrave generacije koje će za dve decenije biti okosnica razvoja države?
S jedne strane, treba prihvatiti činjenicu da se proces globalizacije ne može zaustaviti, ali i da će njen dalji tok biti kontrolisan. To znači da će i pristupanje određenim regionalnim integracionim procesima biti rezultat dugih pregovora. Namerno koristimo termin pregovori jer je on zastupljen i u sadašnjoj zvaničnoj korespodenciji Srbije i Evropske unije.
S druge strane, treba znati da termin pregovori podrazumeva da obe strane imaju svoje uslove za pristupanje. Naši uslovi treba da budu u direktnoj funkciji očuvanja dve navedene generacije, koje će po ulasku Srbije u Evropsku uniju moći uspešno voditi državu. To znači i da se svi uslovi Evropske unije moraju već sada znati, da ih građani javno prihvate i da ih planski ostvaruju, i da u narednom periodu Evropska unija ne postavlja dodatne uslove.
Što vlast Aleksandra Vučića u kampanji više demonstrira nasilje, to se više žali kako je tobože ona ugrožena. Tada nema političkih protivnika, nego neprijatelja od kojih se valja „odbraniti“, to jest zatući ih, piše „Vreme“ u novom broju
Bivši predsednik Srbije ušao je u izbornu kampanju sa gotovo svim polugama političke i institucionalne moći. Istovremeno, njegovi protivnici postaju nasilnici, teroristi, strani plaćenici i pretnja državi, dok se vlast predstavlja kao strana koja se samo brani. Od Bežanijske kose i Futoške pijace do Beogradske arene, ista zamena uloga otvara pitanje opasnije od toga ko je započeo pojedinačni incident: šta se događa kada politički protivnik prestane da bude konkurent na izborima i postane neprijatelj od kojeg treba braniti Srbiju
Birača iz rasejanja ovog puta ima jednako kao birača – recimo – Kragujevcu, četvrtom gradu po veličini u Srbiji. Njihov značaj prepoznao je i režim koji je sitnim psinama odbio otvaranje mnogih biračkih mesta te primorava ljude na drugim meridijanima da glasaju u sred noći
Aleksandar Šapić politički je preživeo 6. oktobar i sednicu Skupštine grada na kojoj se nije ni razmatrala njegova smena. Opozicija je obećala da će je formalno zatražiti u narednom periodu iako je jasno da većinu nemaju. Za sada i oponenti vlasti, ali i građani imaju samo obećanje v. d. predsednice države Ane Brnabić da će “svi u budućnosti videti šta će biti stav stranke” čiji je Šapić potpredsednik. Do tada će režim da zaćuti, baš kao što i sada glasno tihuje prvi čovek grada koji ponovo nije bio na sednici na kojoj je objektivno bio ključna tema
Aleksandar Vučić u ovoj kampanji gotovo da nije održao govor bez pominjanja žena. Sam je objasnio zašto: žena je odgovorna jer mora da brine o kući, deci i roditeljima. U tom komplimentu sadržana je cela njegova predstava o ženi, ali i granica iza koje žena prestaje da bude “naša” i postaje neprijatelj
Razgovarao je sa kamenom za kupus i fotografijom Ilije Srdanovića. Požar u Niškoj tvrđavi proglasio je za delo veštačke inteligencije. Pohvalio se da mu ne bi bilo prvi put da nekom otima pištolj iz ruku
Režim neće da otvori biračka mesta u inostranstvu i tera ljude da glasaju – noću! Odsecanjem velikog broja birača, izbori su već sada i zvanično neregularni
Predstavnici bivšeg predsednika Srbije u dosadašnje dve TV debate na N1 su se dokazivali u tome ko će biti dostojan proslavljenog naprednjačkog bukača Vladimira Orlića. Nisu došli da razgovaraju, nego na verbalnu šutku
Predizborna kampanja i političko nasilje
Stvarne žrtve i Vučićevo glumatanje Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
