Rodna ravnopravnost je pitanje održivog razvoja i pitanje naših vitalnih nacionalnih interesa

Žene u ruralnim krajevima suočavaju se sa problemima vezanim sa zdravstveno i penziono osiguranje, neretko žive pod patrijarhalnim načelima odrastanja, odustaju od nasledstva koje im zakonski pripada… O ovome, ali i o drugim pitanjima rodne ravnopravnosti poput položaja Romkinja, protestima ispred “Informera” i novoj poziciji Bratislava Gašića, za “Vreme” govori Brankica Janković, poverenica za zaštitu ravnopravnosti.

VREME: Šta su najveći problemi sa kojima se suočavaju žene i devojčice na selu?

BRANKICA JANKOVIĆ: Položaj žena u ruralnim područjima je kompleksniji nego što je bio u vreme mog odrastanja na selu, kako zbog svega onoga što je naše društvo prošlo, posebno u devedesetim godinama, tako i usled nedostatka infrastrukturnih ulaganja u sela. Taj položaj se dugo pogoršavao i zbog toga što su u selima živele višegeneracijske porodice, a kada su sela počela da se prazne i kako je dolazilo do velikih demografskih promena, često je veliki teret života na selu padao na žene. One mahom rade “od jutra do sutra”, a za taj svoj rad ne ostvaruju sopstvene prihode. Danas, bez obzira na to što je mnogo učinjeno u protekle dve decenije, ipak imamo veliki broj žena koji su van penzijskog, socijalnog i zdravstvenog sistema i osiguranja. Prema podacima iz 2020. godine, 81 odsto nosilaca poljoprivrednih gazdinstava su muškarci, a 19 odsto žene. Takođe, procena je da 60 odsto žena ne ostvaruje prava na penzijsko-invalidsko i zdravstveno osiguranje. Zbog toga sam, a potpuno uverena da je zdravlje ljudi najbitnije, prilikom donošenja Zakona o rodnoj ravnopravnosti istakla da je njegov najveći doprinos upravo odredba koja omogućava zdravstveno osiguranje ženama koje to pravo ne ostvaruju ni po jednom drugom osnovu. I tu se najčešće radi o ženama, domaćicama i poljoprivrednicama u selima. Međutim, primena te odredbe u praksi još nije omogućena – na potezu su novi resorni ministri.

Za sagledavanje položaja žena na selu važno je razumeti dominantnu praksu zasnovanu na običajima i patrijarhalnim kulturnim obrascima, koja “nalaže” odricanje od nasleđivanja u korist muških potomaka. Podatak koji, takođe, brine je procena da 92 odsto žena nema u vlasništvu nijedan komad zemljišta. Iako se dosta toga promenilo kada je u pitanju vlasništvo nad nepokretnostima za žene, usled zakonskih intervencija u Zakonu o postupku upisa u katastar nepokretnosti i vodova. Takođe, došlo je i do promene kod registracije poljoprivrednih gazdinstava, jer je pre četiri godine Ministarstvo poljoprivrede prihvatilo našu inicijativu za izmenu pravilnika koji reguliše registraciju poljoprivrednih gazdinstava, tako da sada bračni partneri mogu registrovati odvojena gazdinstva, a ne nužno zajedničko, kao što je to ranije bilo.

Sve ovo su razlozi da se posebno posvetimo ženama u ruralnim područjima i radimo na unapređenju njihovog položaja. Tako već dve godine sprovodimo projekat uz podršku Kraljevine Norveške i UN Women, čija je završnica sledeće nedelje, 16. novembra, na Međunarodni dan tolerancije. Reč je o pružanju direktne podrške u vidu kupovine staklenika, kopačica i druge poljoprivredne opreme kako bi one same započele ili unapredile svoje male biznise. Organizovali smo im veliki broj treninga u različitim oblastima, sa posebnim akcentom na digitalno opismenjavanje, promociju i prodaju proizvoda, javni nastup, zaštitu od diskriminacije i nasilja. Imale su i priliku da posete i upoznaju se sa načinom poljoprivredne proizvodnje u Austriji, Hrvatskoj i Sloveniji, ostvare nova partnerstva i umreže se sa ženama iz Evropske unije.

Koliko su naše institucije u realnosti spremne da se zalažu za rodnu ravnopravnost?

26-07

Neke su spremne, neke potpuno nespremne, a ima i onih koje u tom pogledu vide samo pogodnu platformu za ličnu promociju. Rodna ravnopravnost je za mene pitanje održivog razvoja i, u krajnjem slučaju, pitanje naših vitalnih nacionalnih interesa. Dominantna muška politička kulturu u našem društvu ipak se u značajnoj meri menja – imamo sve veći broj žena koje učestvuju u javnom i političkom životu. No, problem očekivanih rodnih uloga, obrasci ponašanja, kao i prisustvo seksističkih i mizoginih praksi u javnom prostoru opstaje i dalje. Političarke, bez obzira što je njima mnogo lakše nego drugim ženama, veoma često se susreću sa porukom da im u politici nije mesto i da su tu samo zbog kvote. Ali, važno je uvek imati na umu da nisu samo žene te koje treba da zastupaju interese žena – i muškarci su izabrani da bi zastupali interese svih građana i građanki. Inače, veće prisustvo žena u politici ne doprinosi nužno boljem zastupanju ženskih interesa, ali njihova nezastupljenost sigurno neće doprineti sagledavanju interesa i potreba žena, jer muškarci iz svojih cipela to ne mogu da vide na pravi način. A šta je dobro za žene, dobro je i za čitavu zajednicu. Ipak, moram reći da postoji mnogo veća spremnost institucija za vođenje rodno balansiranih politika, koje bi naročito važno bilo sprovesti u oblasti bezbednosti, ekonomije, sporta…

Učesnica ste konferencije za izveštaj istraživanja “Gde god da idemo, čine nam zlo”, o položaju dece migranata koja putuju Balkanskom rutom. Kakav je položaj dece – posebno devojčica – migranata koja putuju na našim prostorima?

Deca migranti su posebno osetljiva grupa, a devojčice su više izložene riziku od svake vrste nasilja i često potpuno nezaštićene. Međutim, ne treba praviti grešku u sistemu zaštite i videti tzv. “idealne žrtve”. Obično se pomisli da je, primera radi, za žrtve trgovine ljudima mlada žena ili devojčica “idealna” za seksualno eksploatisanje i zlostavljanje. Ništa manji rizik nije ni za dečake. Oni su, takođe, česte žrtve i radne i seksualne eksploatacije. Nema nikakve dileme da smo se mi tokom trajanja velikog migrantskog talasa pokazali zaista kao država koja je, u poređenju sa nekim drugim razvijenijim evropskim zemljama, bolje postavila i pružila zaštitu migrantima i migrantkinjama na našoj ruti, što nikako ne znači da nema ozbiljnih problema i pojedinačnih incidenata. Mnogi od problema i povrede zakona nikad nisu stigli do naših institucija, jer su i deca i odrasli migranti uplašeni da bilo šta prijave. Imali smo zanemarljiv broj prijava, na primer: za nemogućnost otvaranja računa u bankama i transfer novca, uskraćivanje usluge prevoza i iznajmljivanja stana. Imali smo i jedan slučaj seksualnog uznemiravanja.

Deca migranti su uplašena, traumatizovana. Nekoliko priča koje sam čula na Fakultetu političkih nauka su istinski potresne i ja toj deci apsolutno verujem.

Kakvo je stanje u pogledu maloletničkih brakova zabeleženih u romskoj populaciji i kako ocenjujete postupanje nadležnih po tom pitanju?

Članica sam Koalicije za borbu protiv ranih brakova i smatram da imamo mnogo toga da uradimo da bi postigli jednak tretman kada se radi o ranim brakovima u romskoj populaciji i ranim brakovima u opštoj populaciji. Unicefova istraživanja od pre nekoliko godina su pokazala da je, što se tiče stupanja u brakove pre petnaeste godine, stopa mnogo veća u romskim porodicama – 16,9 odsto, dok u opštoj populaciji iznosi svega 0,8 odsto. Među ženama starosti od 20 do 49 godina, u prvi brak je pre 18 godine stupilo skoro 6,8 odsto žena iz opšte populacije, a iz romske taj broj iznosi 57 odsto.

Dosta je urađeno kada govorimo o unapređenu položaja Roma, ali su Romkinje unutar njihove zajednice marginalizovane i obespravljene. Ovaj problem je mnogo teži za rešavanje zbog dominantne običajne kulture koja je, nažalost, iznad prava i zakona. Tu bez pomoći i prave saradnje organizacija civilnog društva i pojedinaca, naročito žena iz romske zajednice koje su se osnažile i izašle iz začaranog kruga teškog života, nije moguće boriti se i videti napredak. Pohvalno je ustanovljavanje podrške kroz romske medijatorke, ali u sistemu obrazovanja nam treba više pedagoških asistenata jer je romsku decu život u takvim zajednicama doveo u nejednaku startnu poziciju u obrazovanju. Obrazovanje je ključno za izlazak iz siromaštva i svega onoga što siromaštvo sa sobom nosi.

Razlog zbog kojeg su deca tokom avgusta ostala na listi čekanja za vrtić u Pećincima, po rečima njihovih roditelja, jeste to što su im majke i očevi učestvovali u protestima poljoprivrednika. Sada su upućeni na vrtić u Šimanovcima, 30 kilometara dalje. Kako tumačite ovaj slučaj i da li se zaista politika vodi i preko dece?

Taj slučaj uopšte ne zahteva tumačenje, on zahteva eksplicitno utvrđivanje o kojoj povredi prava se radi, što mi upravo i činimo u postupku po pritužbi roditelja, koje smo pozvali odmah nakon što smo za slučaj čuli iz medija. Ako je tako kao što se navodi u medijima, reč je o školskom obliku diskriminacije u oblasti obrazovanja, koji je zakonom zabranjen. Mi ćemo u postupku utvrditi da li takve povrede prava ima ili ne. Zakon na stranu – po mom mišljenju, postoji previše zloupotrebe dece u politici. Ono što me je zabrinulo u slučaju u Pećincima jeste politizacija dece, pošto je nedopustivo da se povreda nečijeg prava koristi za dnevno-partijske interese. Bilo čije dece. Čak i ako ne utvrdimo da se radi o povredi Zakona o zabrani diskriminacije, nerazumljivo mi je da neko u lokalnoj samoupravi sedi i čeka da mu neko drugi reši problem, naročito ako godinama zna da nema mesta u vrtiću i da postoji velika lista čekanja. Zakonska obaveza lokalne samouprave je da omogući detetu pravo na obrazovanje, a ne da kao u ovom slučaju čeka predsednika republike koji je, po meni, bio krajnje bespotrebno pitan za rešavanje ovog problema. U redu je da država pomogne, ali gde je odgovornost nadležnih u lokalnoj zajednici? Odgovornost je ključna reč za napredak kada govorimo o vladavini prava i pravdi.

Pohvalili ste odluku Srpske napredne stranke, koja je predložila polovinu žena za sastav nove vlade. I u prethodnoj vladi žene su bile brojne i vodile važne resore. Koliko ova imenovanja doprinose stvarnoj rodnoj ravnopravnosti u društvu?

Ako nemamo žene na pozicijama odlučivanja, nemamo ni šansu da vodimo kvalitetne javne politike. Pohvalila sam odluku najveće političke stranke, iako je sada manje žena nego u prethodnoj Vladi, zato što je potrebno da se motivišu i drugi politički akteri da vode rodno odgovornu politiku, što sada nije slučaj. Mi smo pre mesec dana uputili preporuku mera tadašnjoj mandatarki Ani Brnabić, da prilikom sastavljanja Vlade vodi računa o uravnoteženoj zastupljenosti oba pola. Naravno da se mora voditi računa o kvalitetu kandidata. Ako muški kandidat poseduje znanje i autoritet toliko neosporan da je to logični odabir, onda ne treba insistirati na ženi kandidatu. Zato se i kaže vođenje “balansirane” politike. Međutim, često se dešava fenomen “staklenog plafona”, gde je ženama mnogo teže da dosegnu najviše političke pozicije bez obzira na kvalitet. Sada imamo zanemarljiv broj žena na čelu partija, a većina se i povlači iz političke trke unapred misleći da nisu dovoljno kredibilne. Ženama se sve mnogo više zamera – i kada se snađu u politici i kada se ne snađu, i način na koji se prezentuju, kako se oblače, kakve su im frizure…

Kako ocenjujete proteste pred redakcijom “Informera” nakon objavljenog intervjua sa višestrukim silovateljem povratnikom? Šta o ovom slučaju govori podrška koju je vlasnik “Informera” dobio od nosilaca vlasti?

Mi smo reagovali odmah posle objavljivanja intervjua, koji je nedopustiv i neprimeren način skretanja pažnje na pitanje za koje inače smatramo da treba da bude prisutno u javnosti. Naravno da je neophodno govoriti o psiho-socijalnom tretmanu povratnika. Mi smo za to da se ta tema pokrene, ali ne na način kako je to učinjeno pomenutim intervjuom. Obrazloženje da se takvi intervjui rade u svetu ne stoji, jer ovom intervjuu sve nedostaje – kontekst, senzibilitet i izbegavanje uznemiravanja i javnosti i žrtvi. Mi insistiramo da se izmeni senzacionalistički pristup ovoj temi, ne samo u “Informeru”, nego i u svim medijima. Odgovorno tvrdim da je moguće etički izveštavati o nasilju i njegovim žrtvama i da nema nikakvog opravdanja za to što pojedini mediji tvrde da moraju i oni od nečega da žive. Ako će toliko da zarade na osnovu toga što će nekoga povrediti ili čak uništiti nečiji život, hajde onda da sakupimo neki novac i pomognemo im da prežive. Ironična sam, naravno.

Bratislav Gašić – upamćen po svojoj izjavi “da voli novinarke koje kleče” – postao je novi član Koordinacionog tela Vlade Srbije za rodnu ravnopravnost. Kakvu sliku o trenutnom stanju rodne ravnopravnosti u Srbiji šalje to imenovanje?

Postupak gospodina Gašića tada sam odmah osudila, kao što bih učinila i sada. Nakon upozorenja koje smo izdali javnosti 2017, gde smo okarakterisali izjavu ministra Gašića kao seksističku i mizoginu, koja duboko vređa novinarke, ministar Gašić se izvinio i smenjen je sa mesta ministra odbrane. Cilj svih naših upozorenja i mišljenja koja dajemo je mogućnost za ispravke i promene. One imaju i edukativan i preventivni karakter. Verujem da je njegovo izvinjenje bilo iskreno i da je razumeo težinu nedopustivih seksističkih reči koje je izgovorio, kao i da je upravo poučen greškom spreman da iskoristi ovu priliku da doprinese unapređenju rodne ravnopravnosti. Mislim da on nije jedini koji je pravio greške jer ima mnogo muškaraca i žena na našoj javnoj sceni koji su upotrebili teške reči, a nijedan slučaj nije dobio ovakvu medijsku osudu. Ministar unutrašnjih poslova i treba da bude član ovakvog vladinog tela, imajući u vidu veoma važnu ulogu MUP-a u rešavanju kompleksnog problema rodno zasnovanog nasilja. Prema mom mišljenju, izbor Bratislava Gašića nije nešto najstrašnije što se desilo Koordinacionom telu.