Režim puca po svim šavovima

Sagovornik “Vremena”, politički konsultant Dušan Lj. Milenković, još je sredinom prošle godine tvrdio je da je teško zamisliti da se politička kriza u Srbiji može primiriti bez odlaska režima Aleksandra Vučića u političku ropotarnicu. Da opstanak vlasti samo produbljuje krizu, smatra i danas, kao što je i ubeđen da je većinska Srbija protiv ovog režima.

“Po svim istraživanjima javnog mnjenja, studenti su svojim aktivizmom već napravili ključnu promenu u javnom mnjenju: većina građana je protiv režima. Masovni protesti sada više nisu toliko važni koliko neke druge forme političkog aktivizma, kao što su poruke, savezništva, organizacija, itd”, kaže Milenković u razgovoru za “Vreme”.

“VREME”: U javnosti su, među protivnicima režima, dominantna dva stava: jedni tvrde da se vlast nakon mnogomesečnih protesta konsolidovala i daju prilično mračne prognoze, dok drugi kažu da zapravo režim pred našim očima nezaustavljivo puca po svim šavovima. Koje je mišljenje vama bliže?

DUŠAN LJ. MILENKOVIĆ: Smatram da režim “puca po šavovima”. Ova razlika koju pominjete nije posledica nepoznavanja činjenica jedne ili druge strane, već razlika u karakteru i očekivanjima, kao i u različitim definicijama konsolidacije. Karakterno, to je razlika između pesimista i optimista, u očekivanjima – to je razlika između prevelikih i odmerenih projekcija. U definicijama, ove dve grupe se razlikuju tako što jedni konsolidaciju definišu količinom zla koje ovaj režim čini, dok ovi drugi (u koje ja spadam) pod konsolidacijom podrazumevaju sposobnost režima da predvidivo upravlja društvom i događajima. Tako da prihvatam argument prvih da je režim u poslednjih devet meseci prešao u fazu neograničenosti zločina (i zločinaca), ali to ne smatram konsolidacijom, zato što je to upravo pokazatelj da su izgubili sve druge sposobnosti. Njihov monopol sile – i to ne samo državnu već i kriminalnu i finansijsku i medijsku – nikad nije bio sporan, niti je u bilo kom trenutku bio doveden u pitanje. Razlika je u tome što su sada ukinuli sva ograničenja u upotrebi monopola sile, odnosno ograničenja zločina nad građanima Srbije.

Cilj, kako ga nazivate, “monopola sile” jeste da zastraši građane i politički ih demobiliše. Da li demonstracija sile može da ostvari efekat na koji režim računa? Ili je režim u ovome zakasnio?

Uvek postoji opcija da se režim na vlasti zadrži nasiljem, to jest da iz autokratije preraste u potpunu diktaturu pa čak i u fašizam. Ne mogu da procenim čemu smo bliži, ali je ključna determinanta daljeg razvoja – otpor većinske Srbije. Ne mislim samo na otpor na ulicama već na kolektivni napor i motivaciju da se demokratija vrati u Srbiju.

U kojoj je meri smena tzv. lojalista tzv. superlojalistima (i druge turbulencije u policiji, pravosuđu i drugde) znak da je režim slab? Ili pak da je jak? Šta je smisao tih zvečećih promena?

To je upravo odličan pokazatelj krize režima. Njihova paranoja, tj. strah od izdaje i gubitka vlasti, dosegla je gotovo mitski nivo. Podsećaju na kralja Erisa II iz Igre prestola, koji je u trenucima agonije od dolazećeg poraza zavapio: “Spalite ih sve!” Tako i vladajući režim u Srbiji ide redom i sveti se svima koji nisu pokazali najveći mogući nivo lojalnosti i spremnosti na žrtvu kako bi vlast opstala. Razumem zašto to rade, ali ne vidim smisao, jer su upravo ti ljudi, delatnici sistema koji nikad nisu bili naprednjaci ali su ćutali i nisu smetali u svojim ustanovama daleko od očiju javnosti – bili kičma vlasti. Ne smatram ih lojalistima – to su stotine i stotine, možda i hiljade ljudi, koji su na neki način kažnjeni zbog “nedovoljne zahvalnosti” što primaju platu iz budžeta Republike Srbije. Režim u poslednjih devet meseci proizvodi svoje neprijatelje brže nego ikad u poslednjih 14 godina.

foto: marija janković

Upravo sam želeo da vas pitam za produktivno režimsko štancovanje neprijatelja. Kako bi, po vašem mišljenju, antirežimska javnost trebalo da reaguje na one koji su se našli na udaru režima, a donedavno su bili njegovi saradnici?

Sve te ljude koje režim sada pretvara u svoje neprijatelje trebalo bi prihvatiti kao važne svedoke i sagovornike, pogotovo one koji su spremni da govore u ovom trenutku. Da, to su ljudi zahvaljujući čijem je nedelanju i ćutanju ovaj režim opstao toliko dugo, ali mogu biti i ljudi zahvaljujući čijem delanju i pričanju ovaj režim može pasti. To nije loša trgovina za antirežimski front.

A da li neke od njih treba uključiti u antirežimski front ili se time više gubi nego što se dobija? Podsećam da su u DOS bili i Nebojša Čović, Momčilo Perišić, Vuk Obradović i drugi koji su bili Miloševićevi važni saradnici.

Sve što se dešavalo u vreme Miloševića, kakav je bio DOS i ko su bile ličnosti koje nabrajate – potpuno je irelevantno za današnji kontekst. Potpuno irelevantno. Ovo je druga era, drugačija autokratija, to jest neuporedivo totalitarnija. On drži u svojim rukama većinu ustanova, potpunu vlast i horizontalno (izvršna, zakonodavna, sudska) i vertikalno (republički, pokrajinski i gradski/opštinski nivo), kriminal, 90 odsto medija… I svi milijarderi su njihovi. Sad kad smo to razdvojili, da razjasnimo i to oko primanja u antirežimski front. Ne kao članove fronta, ali kao podržavaoce da. Po mom mišljenju, trebalo bi prihvatiti da aktivno podržavaju borbu za smenu režima.

Aktuelan je problem sa medijima. Uskoro se može očekivati da Srbija ostane bez nekih od najuticajnijih a ionako malobrojnih, kritičkih medija. U kojoj meri će to uticati na političke prilike?

Ukoliko bi režim ugasio ili utišao kritičke medije u okviru Junajted grupe, to bi značilo da antirežimska javnost gubi najvažniji kanal informisanja i nužno bi valjalo potražiti alternativne kanale dnevnog informisanja. Problem kod ovog pristupa u tome je što neće svi ljudi uložiti vreme i pažnju da pronađu alternativne izvore. Postoji verovatnoća da ostanu sa izborom: ili režimska propaganda ili neinformisanje. Društvene mreže će, naravno, uvek ostati kao opcija, a onlajn informisanje uskoro će prestići televiziju i u Srbiji. Ali onlajn informisanje je još uvek inferiorno u smislu kvaliteta produkcije i resursa koje ima Junajted grupa, kako bi se pokrila sva politička dešavanja u Srbiji na pravovremen i kvalitetan način. Da zaključim – uz hakerske napade na portale i profile na društvenim mrežama, ovaj potez predstavlja najveći adut režima u borbi za opstanak na vlasti. Ne računam ovde sukob u antirežimskom frontu kao adut režima, iako on može biti odlučujući faktor. Smatram da su tu mogućnosti režima mnogo manje nego što im ljudi pripisuju, odnosno da je odgovornost na antirežimskoj strani.

Međutim, čini se da su sukobi na antirežimskom frontu odavno započeli, tu pre svega mislim na prepucavanja na liniji stranke–studenti. Postoji li, po vašem mišljenju, još uvek šansa da se ovi “nesporazumi” stave ad acta. Odnosno, kakav je po vama najbolji rasplet događaja za antivučićevske snage?

To nisu sukobi, već neslaganja. Najvažnije je da toga ne bude uoči izbora i da postoji dogovor o koordinaciji i nenapadanju. Smatram da je to moguće, naravno, pogotovo kad se objavi studentska lista. Što se tiče nastupa na izborima, istraživanja nam pokazuju da je najvažnije da ne bude više od tri opozicione kolone, dakle studentska lista, proevropska opozicija i anti-EU opozicija. Sve preko toga pravi ozbiljne rizike, sve ispod toga održava velike šanse za pobedu.

Iako još žive, protesti nisu više tako brojni kao nekada. Da li je to znak slabosti druge strane ili zapravo signal da je borba protiv režima ušla u neku novu fazu?

U pitanju je prirodan sled događaja. Otkad su studenti zatražili vanredne parlamentarne izbore, njihov fokus je pomeren na pripremanje liste i izbornih mehanizama. Takođe, građani koji ih podržavaju akomodirali su svoja očekivanja, sveli su ih na rušenje režima na izborima. Otkad je izborni dan postao cilj, ljudi više nemaju onoliko razloga da budu na ulicama kao pre maja 2025. godine. Traže se izbori i nova vlast koja će ispuniti zahteve studenata i promeniti zemlju nabolje. Po svim istraživanjima javnog mnjenja, studenti su svojim aktivizmom već napravili ključnu promenu u javnom mnjenju jer je većina građana protiv režima. Masovni protesti sada više nisu toliko važni koliko neke druge forme političkog aktivizma, kao što su poruke, savezništva, organizacija, itd.

Pred nama je više mogućih scenarija. Kao prvo, ne znamo da li će parlamentarni izbori biti raspisani do Nove godine. Drugo, nije jasno da li će parlamentarni i predsednički izbori biti raspisani istovremeno. U svakom slučaju, koji scenario bi bio najbolji za antivučićevske snage, a koji sled događaja im ne ide naruku?

Najbolji scenario za antivučićevske snage jeste da se raspišu samo vanredni parlamentarni izbori, pre predsedničkih izbora 2027. Tako će te snage imati čist put ka promeni adrese moći u ovom društvu, iako bi Vučić ostao na poziciji predsednika. Drugi najbolji scenario bio bi da parlamentarni izbori dođu nakon predsedničkih izbora 2027. godine, jer bi u tim uslovima bilo mnogo lakše trčati pored kandidata koji se ne zove Vučić, a simbolično bi to mogao da bude ozbiljan udarac režimu. Najteži scenario za antivučićevske snage bilo bi spajanje predsedničkih i parlamentarnih izbora, bilo da se to desi ove ili sledeće godine, te smatram da će se upravo to i desiti.

Čini se da režimske snage imaju problem sa predsedničkim kandidatom. Na koji će profil ličnosti igrati vlast, a koji bi profil ličnosti bio pogodan za antivučićevski blok?

Problem vlasti je što za 14 godina nisu uspeli da izgrade nijednu političku ličnost, osim Aleksandra Vučića. Možda je to bilo i namerno, ali su zbog toga sada u situaciji da opet razmišljaju o “eksternim” kandidatima. Ako najveća stranka u Srbiji godinu dana pred predsedničke izbore nema očiglednog kandidata, to znači da ta stranka nema nikakvu političku vrednost. Oni već godinama posežu za vanstranačkim ljudima (gradonačelnici Beograda, predsednici Vlade, ministri). Nije to ništa novo, ali je poražavajuće za njih kao stranku. S druge strane, čini mi se da antirežimski front nema problem sa kandidatima jer smo pojavom studentskog pokreta dobili aktera koji ima kredibilitet da privoli najveća srpska imena da se uključe u politiku. To otvara more mogućnosti i stvara ključnu prednost.

Na kraju, da li se po vašem mišljenju definitivno promenila percepcija Vučićevog režima na Zapadu i u kojoj meri to može uticati na političke promene u Srbiji?

Sve ukazuje da je to tako. Imam informacije sa različitih adresa na Zapadu, ali to je, naravno, daleko od relevantnog uzorka da bih mogao sa sigurnošću to da tvrdim. Kombinovanjem ovih informacija s ponašanjem zapadnih aktera dobija se slika da on po prvi put stoji loše na tri od četiri ključne adrese srpske spoljne politike. To jest, samo u Kini još uvek ima dobrog partnera. Treća je Rusija, naravno. Uticaj njegove loše pozicije na Zapadu u tome je što otvara mogućnost domaćim akterima koji pretenduju na osvajanje vlasti u Srbiji – da imaju sagovornike i pre nego što tu vlast osvoje. Na njima je da li će tu priliku iskoristiti.