Resantiman i posledice

Javna scena u Srbiji jedva da se povratila od devastirajućih učinaka Miloševićevog režima, a za dve godine naprednjaka na vlasti već je uspela sasvim pristojno da se usvinji, sa veselom perspektivom da se trend nastavi i produbi. Nedužne svinje, dabome, sa svim tim nemaju nikakve veze, premda su, kako reče onaj klinac (Olovka piše srcem), svinje zasluženo dobile ime jer su to jedne vrlo prljave životinje. Stranka na (apsolutnoj) vlasti je, po prirodi stvari (i po prirodi odgovornosti, kako bi to rekao Prvi čovek te partije), najzaslužnija za stanje srpske javne scene u poslednje dve godine, ali lavovski deo odgovornosti otpada na onu ideološku opciju koja je sebe razumevala kao građanski orijentisanu i levo naherenu i koja je, ne treba zaboraviti, od pada Miloševićevog režima do 2012. godine, imala dovoljno i prostora i vremena za uljuđivanje javne scene. Ni u vreme kada joj je politička klima išla na ruku nije se isticala bogatstvom ideja i istrajnošću – zadovoljavala se time da ne pravi štetu, što za kulturalnu elitu i nije neko dostignuće – da bi se sada, doslovno, izgubila s javne scene, a da je otud niko nije terao. Osim što se elitni deo ove heterogene grupacije proslavio retko kretenskom idejom sa belim listićima i osim što je, posle samoubistva belim listićima, ta grupacija doživela upravo spektakularan politički i kulturalni poraz na izborima marta 2014, rečeni se elitni deo ove grupacije zavukao u mišje rupe svoje privatnosti, a onaj ogranak koji je, na nesreću, na javnoj sceni ostao, bolje da se nije oglašavao.

Stanje srpske javne scene sažima se u jednoj reči: resantiman.

STUDIJA SLUČAJA: U remek-delu Niče i filozofija, Žil Delez određuje resantiman, tu reč snažno obojenu ničeanskom inspiracijom, kao neaktiviranje reakcije. Malo je komplikovano, ali đavolski precizno, a na primeru građanske opcije u Srbiji i potpuno delotvorno: razočarana sobom, političkim predstavnicima koje je doživljavala kao svoje, razočarana Evropom, svetom, kosmosom i bogom, razočarana nepravednom podelom karata (kao da sama nije učestvovala u igri u kojoj je poražena) ova je grupacija odlučila da ne reaguje. Ni na šta. U medijima, pre svega onim koji se, koliko-toliko, opiru tabloidizaciji, jedva da ima reakcija na skandalozne poteze vlasti, reakcija iza kojih bi stajali građani koji za svoj stav jemče svojim imenom, čašću i kvalitetom svoga dela. Može nam se „Politika“ Ljiljane Smajlović, u ideološkom smislu, ne sviđati koliko god hoćemo, i možemo je s punim pravom kritikovati, možemo je se gaditi (naš problem) i smatrati kvarnom (opet naš problem), možemo joj se i diviti (naš problem, jel’), ali iskusna urednica neće se baviti cenzorskim rabotama i smisleni tekst je moguće objaviti u „Politici“ bez prevelikih problema (koliko još dugo, to ćemo videti). (Moguće je, na žalost, objaviti i besmislen tekst, ali upravo to jeste mesto gde bi čulo za građanski život moralo da reaguje, da se ne miri s tim da „Politika“ objavljuje nebuloze, besramne paskvile i polupismene uratke. Upravo to je mesto gde se „Politika“ u samoj „Politici“ mora pritiskati i opominjati, upravo je „Politika“ mesto za aktiviranje reakcije. Ali ako reakcija izostane, pa se izostanak još s ponosom ističe, onda sadržaj izbljunut u tim i takvim novinama ostaje da smrdi i zagađuje. A upravo je to, ta nebriga prema zagađenoj okolini, opis resantimana. Nije, uostalom, ona Miloševićeva „Politika“ preko noći postala ogavna batina jednog ogavnog režima, nego su opoganjenju prethodili povlačenje inteligencije, uzvišeno razočaranje praćeno neaktiviranjem reakcije, kukavičluk, dodvoravanje, glupost… ali pre svega ne-reaktivnost, dakle resantiman.) No, da bi se tekst uopšte objavio, on se mora, da prostite, najpre napisati. A da bi se napisao mora se savladati uzvišena gadljivost na ono što nam se ne dopada jer, bože moj, to je tako kvarno i nefer i nacionalistički i bljak. Jeste, da, odvratno je. Ali živiš u jednoj generalno vrlo nelepoj zemlji i ako imaš ideju o tome kako je načiniti boljom – aktiviraj se (my friend). Ostati zgađen i, prema tome, ne pisati tekst za „Politiku“ „jer to nije dovoljno dobro mesto za moju preuzvišenu i presvetlu guzicu“, uživati u sopstvenoj zgađenosti i razmenjivati je za jednako kvalitetno gađenje po kafanskim stolovima, to je, my friend, izraz čistog resantimana. Uostalom, koliko je onih koji su sebe razumevali kao bliski građanskoj viziji sveta, a da su elegantno zaobilazili „Politiku“ svih ovih godina jer im nikako nije bila po volji, nikako nije bila mikofo. Nije im valjala ni u prethodnom mandatu Ljiljane Smajlović, nije im valjala ni za Bujoševićevog vakta, a tek im sada ne valja. Bedno, kukavičko, autistično, porazno i poražavajuće stanje javne scene direktna je posledica takvog, ignorantskog odnosa. Zato je kloaku u koju lagano, ali sigurno tonemo, zajedno sa konzervativcima (koji po definiciji kopaju kloaku, ali oni to moraju po nalogu sopstvenog svetonazora, kao što zverinje kopa jazbinu po nalogu sopstvene prirode) kopala ona opcija koja se legitimisala građanskim pogledom na svet.

ČUDESNO PAMĆENJE: Odlukom da ne reaguje građanska je svetonazorna grupacija sopstveni resantiman, sopstvenu slabost i sopstvenu nesposobnost delegirala čitavom društvu. Ne preterano zdravo društvo ona je definitivno odvela u bolest. I odmah nova filozofska pouka, Ničeova: bolest nije sudbina, već izraz slabosti, resantimana. Bolest je (samo)skrivljena. Bolesno društvo nije nedužno, a najmanje nedužan deo toga društva je njegova elita koja je odlučila da to više ne bude, koja je uzdignute glave, u pozi smešne precioze, išetala sa javne scene prepuštajući je konzervativnoj struji koja nezadrživo, poput ubistvenih morskih puževa, neužurbano ali temeljito, sve uz pomoć banalnosti, tuposti, neobrazovanja, ali s jakim ideološkim, pretežno nacionalističkim uverenjima, trajno devastira srpski javni prostor. „Pošto više ne mogu da pokrenu reakciju“, piše Delez, „aktivne sile su lišene materijalnih preduslova da se iskažu, nemaju više priliku da upražnjavaju svoju aktivnosti, odvojene su od onoga što mogu“ (str. 135). Aktivne sile odvojene su od onoga što im je, po definiciji intelektualca, dužnost – reagovanje u javnosti. Građanska egzistencija postoji samo kao javna, ili je nema. Znaci njenog života jedva su vidljivi. Reaktivne sile su odnele prevagu na aktivnim, stvaralačkim silama, i sada se sve događa između reaktivnih sila koje sprečavaju jedna drugu da aktiviraju svoju reakciju.

Zdravo društvo je (čitamo Deleza) ono društvo u kome se smenjuju akcija i reakcija. Svaka akcija na javnoj sceni, po prirodi stvari, izaziva reakciju. Bolesno društvo je, međutim, ono u kome reakcija ne samo da izostaje, već se reakcija ne aktivira. Razlika je značajna. Pasivnost je vrsta reakcije (neću na izbore). Ali neaktiviranje reakcije (sindrom belih listića) je izraz resantimana. Za dve godine naprednjačke vlasti koja je javnu (kulturalnu) scenu Srbije, neužurbano ali efikasno, gadno uneredila – da li je i ko verovao da može biti drugačije? – javnost nije pružila značajniji otpor tome trendu. Trend je odveo društvo, a time i čitavu kulturu, u resantiman. Svojstvo kulture resantimana je da proizvodi ono što će Delez (sa Ničeom) nazvati čudesnim pamćenjem. Budući da je kultura, odustajući od reakcije, odustala i od sadašnjosti (akcija i reakcija uvek su stvar sadašnjosti), ona porađa čudesno pamćenje. Najednom, ispostavlja se da čitava kultura „pamti“ Kosovski boj, iz čista mira (a zapravo sasvim u skladu sa logikom resantimana) iz pamćenja (čudesnog, ne zaboravimo) iskače uglavnom nedužni car Konstantin, a sva je prilika da će žrtvom čudesnog pamćenja postati i nesrećni Gavrilo Princip. Kultura resantimana uronjena je u prošlost, jer prošlost je mesto na kome se reakcija ne mora aktivirati. Sadašnjost, pa time i budućnost, od drugorazrednog su značaja, oni postaju tek udaljeni šum.

Ali to je tek početak. Živeti u prošlosti znači susretati aveti iz prethodnih i drugih života, ali kada živiš u prošlosti ne možeš razlikovati stvarne likove od aveti. Tada je čitava kultura sklona da od aveti pravi žive stvorove, a ti stvorovi uglavnom nemaju previše prijatne face. Tada nastaje želja za osvetom i resantiman prerasta u duh osvete. (Melvilov kapetan Ahab je najživopisniji lik resantimana kao duha osvete.) Miloševićev režim, kao režim resantimana bio je obdaren čudesnim pamćenjem – te je lakše komunicirao sa knezom Lazarom, četnicima i ustašama nego sa sopstvenim građanima – gajio je u sebi duh osvete koji, vidimo, odlično uspeva i danas. Srbija je, razume se, isuviše iscrpljena, isuviše rasturena da bi, kao tih nezaboravnih godina, mogla da nanese ozbiljnu štetu susedima, ali su mogućnosti da samu sebe ponovo unakazi upravo spektakularne. Takve se „šanse“, pak, u Srbiji retko propuštaju.