Rekvijem za lustraciju

„Građanin je onaj koji odlučuje. On je glavni stub društva. Ali, pre svega, taj postrevolucionarni mamurluk mora proći. Mi smo prošli kroz isto iskustvo“, reči su Jana Rumla, bivšeg češkog disidenta zaslužnog za lustraciju Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Češke (misli se na period od 1992. do 1996. godine), danas aktuelnog potpredsednika češkog Senata.

Zakon o lustraciji, u Srbiji usvojen pod imenom Zakon o odgovornosti za kršenja ljudskih prava (objavljeno u „Službenom listu“ 58/2003), nije vid osvete prema predstavnicima bivšeg „zločinačkog“ režima niti je revanšizam – kako ga vide i javnosti predstavljaju socijalisti i radikali. To je zakon koji pre svega zahtevaju građani, kako je to bio slučaj u pomenutoj Češkoj, a onda i Poljskoj, Slovačkoj, i Istočnoj Nemačkoj u krajnjem slučaju, u ime vladavine prava i odbrane slobode. To je zakon kojim se zabranjuje vršenje javnih funkcija na određeni vremenski period (i u Češkoj i u Srbiji zakon predviđa period od pet godina) licima koja su u nedemokratskim ili totalitarnim režimima na određene načine vršeći te funkcije kršila prava građana, ali se i utvrđuju mere zaštite i garantuje fer i pošten postupak protiv njih. Na kraju, to je Zakon koga u Srbiji očekuje birokratska smrt početkom jeseni.

Na Osmoj sednici prvog redovnog zasedanja republičke skupštine, održanoj poslednjih dana maja 2003. godine, raspravljalo se dva dana, a potom je usvojen Zakon o odgovornosti za kršenja ljudskih prava, koji je podnela grupa narodnih poslanika iz redova Građanskog saveza Srbije (GSS). Ovim zakonom predlaže se da se lustriraju, odnosno da se zabrani rad u vremenskom periodu od pet godina licima koja su od 23. marta 1976. godine, kada je stupio na snagu Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima u SFRJ, do danas, vršeći javne funkcije, kršila ljudska prava. Zakon predviđa 22 kategorije javnih službi koje bi bile pročišćene. Pre svega Skupština i republička i pokrajinska, Ustavni sud, kao i ostali sudovi, Narodna banka, policija i tajne službe, Vojska i tako dalje.

„Zakon o lustraciji je u stvari negacija revanšizma, odnosno osvete… upravo jer predviđa precizan postupak – jasnu proceduru, instituciju, organičenje i pravo žalbe za one koji će biti predmet ovog zakona“, rekao je u svom uvodnom izlaganju Ivan Andrić, jedan od predlagača Zakona.

Opozicija i predstavnici tadašnje vlade u senci uzvratili su nizom protivargumenata i amandmana gotovo na svaki član spornog zakona. „Zakon uvodi, posle deceniju i nešto više, novi vid moralno-političke podobnosti, kao osnovni kriterijum za političku i drugu aktivnost. Zakon osniva komisiju, telo koje nije bilo u pravnom sistemu niti ga pravni sistem poznaje, sa ovlašćenjem koje ima sudski organ, a sudski organ nije… Ovaj zakon uvodi pretpostavku krivice, a ne nevinosti…“, branio je Žarko Obradović, tadašnji predsednik poslaničke grupe SPS-a, sa skupštinske govornice bivši režim.

Dok je Dejan Mihajlov, predsednik poslaničke grupe DSS-a, iznevši niz protivargumenta tipa da lustracija nije uspela u mnogim zemljama bivšeg Istočnog bloka, poentirao negde između revanšizma i ekonomskog kriminala. Pozivajući se na kraju na postojanje političkih zatvorenika kao glavne prepreke u davanju podrške Zakonu o lustraciji (misli se na Radeta Bulatovića, uhapšenog tokom policijske operacije Sablja).

„U Srbiji je glavni problem korupcija, ovde niko ne mari za ljudska prava“, kaže Vesna Rakić-Vodinelić, jedan od članova Lustracione komisije, u razgovoru za „Vreme“.

(NE)VOljA: Na pitanje zašto lustracija nije sprovedena pored postojećeg zakona, Vesna Rakić-Vodinelić, član Lustracione komisije – tela koje ispituje odgovornost lica u postupku, a sastavljena je od dvoje sudija Ustavnog suda, dvoje sudija Vrhovnog suda Srbije, dvoje istaknutih pravnih stručnjaka, zamenika javnog tužioca RS-a i dvoje narodnih poslanika koji su diplomirani pravnici, sa različitih izbornih lista – kaže da je u pitanju, „pre svega, nedostatak političke volje“, a onda i činjenica da je Zakon donesen na brzinu, neposredno posle policijske operacije Sablja.

„Lustraciona komisija, od njenog osnivanja u oktobru prošle godine do danas, nikada nije radila u punom sastavu od devet članova, kako to predviđa Zakon. Nakon vandrednih parlamentarnih izbora nije ponovo imenovan predsednik te komisije. I nijedan slučaj nije uzet u razmatranje. Mi smo dobili na korišćenje prostorije u Predsedništvu, imamo i neki pečat…“, objašnjava Rakić-Vodinelić.

Međutim, Rakić-Vodinelić tvrdi i da je u nekim slučajevima vremenski faktor presudan. Na primer, lustracija u Poljskoj, izvršena godinama kasnije, nije imala isti efekat kao lustracija u Češkoj.

„Srbija je specifičan slučaj i možda krivična gonjenja za teška kršenja ljudskih prava imaju prioritet nad lustracijom“, kaže za „Vreme“ Vesna Rakić-Vodinelić, član Lustracione komisije.

Dalje, Zakonom o lustraciji predviđa se korišćenje tajnih dosijea Bezbednosno-informativne agencije (BIA) kao dokaznog materijala u postupcima. S obzirom na to da nijedan slučaj nije pokrenut, Rakić-Vodinelić kaže da ne zna kako bi se BIA ponašala u takvim situacijam. Odnosno, da li bi dosijei bili uopšte dati na uvid članovima Lustracione komisije. Podsećajući na uredbu o otvaranju dosijea, donesenu neposredno posle oktobarskog prevrata, Rakić-Vodinelić ističe da do danas opsežan zakon, kojim bi se regulisali način i pravne mere zaštite u procesu otvaranja dosijea, još nije uzet u razmatranje.

U procesu součenja s prošlošću Rakić-Vodinelić objašnjava da je jedna od metoda upravo donošenje takvog zakona. „Đinđića je ubila neprevladana prošlost, zato je bitan proces součenja. Zakon o otvaranju dosijea bio bi vid psihološkog pritiska na društvo u okvirima pravnih mogućnosti“, objašnjava ona.

Na kraju, lustracija jeste moralno-političko pitanje. Recimo da taj jedan procenat društva ne može iz etičkih razloga da predstavlja državu niti bilo koju njenu instituciju, imajući na umu blisku nam prošlost. Nemoguće je postaviti znak jednakosti između građana i onih koji su, vršeći javne funkcije, direktno kršili i zloupotrebljavali njihova prava.