Razgradnja roda

Definicija roda koju Jovanović navodi i koja glasi: rod je „socijalna i kulturna lokalizacija seksa“, nije dovoljna. Najpre, šta znači „lokalizacija seksa“? Seks na otvorenom? Seks na mestima gde akteri mogu da budu uhvaćeni u akciji (lift, stepenište, park…,) jerbo ih to pali? Seks u špajzu umesto u spavaćoj sobi? Definicija „socijalna i kulturna lokalizacija seksa“ ne znači ništa, ali da je Jovanović sex preveo sa „pol“, kako je morao da prevede, zabune ne bi bilo: reč je o tome da se pol (a ne polni čin, seks) i polna razlika posmatraju u zavisnosti od društvenih i kulturalnih uslovljenosti. No, to je manji problem. Definicija roda koju navodi Jovanović siromašna je. Rod se mora definisati jače: rod je društvena konstrukcija pola koja počiva na neupitnim biološkim određenjima. Šta bi to značilo? Iz trivijalne konstatacije da je polni organ žene okrenut na unutra, dočim je polni organ muškarca usmeren na spolja, izvodi se zaključak po kojem su žene sklone kućnim poslovima, za razliku od muškaraca koji to nisu, nego su stvoreni za javne stvari (politiku); muškarci su skloni umetnosti, nauci i filozofiji, a žene kuvanju, pranju usranih gaća i odgajanje dece; uz to, muškarci su inteligentniji, a žene emotivnije; zbog toga su, valjda, žene sklone dobijanju batina, dok muškarci više vole da biju. I tako dalje. Rod je ono što izvedene razlike utvrđuje kao prirodne i apsolutne, dok studije roda pokazuju da je reč o nametnutim, političkim konstrukcijama koje se prodaju kao prirodne. Ili: pod krinkom rodne razlike kao prirodne razlike – šta ćeš, tako nam je dato, neko je lep neko nije, neko beo neko drugi crn, neko pametan neko glup, neko je muškarac a neko, nažalost, žena – širi se beskonačno polje nasilje.

Jovanović sa izvesnom ironijom podseća da postoji i muški pol. Povod za ironiju je to što je na nekoj konferenciji bilo 15 žena, a 14 od njih je za temu imalo ženu. U redu, pa šta? Iz te konstatacije, po Jovanoviću, sledi da se problemi heteroseksualnih muškaraca zapostavljaju, odnosno da je u studijama roda problem maskuliniteta skrajnut. To nije tačno. A to što je na studijama roda mnogo više žena nego muškaraca govori da muškarci uglavnom nisu prepoznali problem u kojem su do guše. Kada nasilna muška mrcina preventivno pretuče svoju zakonitu suprugu – možda on i ne zna zašto je bije, ali ona će to svakako znati – to stvorenje ni ne sluti u kakvom dubokom sengrupu živi, a ne zna jer ga, kako Jovanović s pravom sugeriše, u patrijarhalnoj sredini nije imao ko poučiti. Patrijarhalno ozračje je, otprilike, kao radijacija: nit je vidiš, niti čuješ, nit miriše, a ovamo razara. Razgradnja roda i rodne razlike, utoliko, ne ostavlja heteroseksualne muškarce izvan polja problema. Naprotiv. Govoriti o ženi u kontekstu rodnih studija znači politizovati problem, to znači govoriti o muškarcu.

Šta je to „postmodernistički feminizam“, na koji je Jovanović nešto ljut, takođe je vrlo nejasno. Pozivanje na „neuronauke“ i neuronaučnike (Preskot, Čelmers, Kvinsi), međutim, oštar je pad u odnosu na ono što je postmoderna teorija dostigla u studijama roda. Ne mora se ići dalje od navoda koji nudi sam Jovanović. Džejms Preskot, razvojni neuropsiholog, utvrđuje na naučnoj osnovi da „nedostatak fizičkog zadovoljstva“ (ili, kako bi to stručno rekao Miloš Vasić: „nejebica“) uzrokuje kod nasilnih heteroseksualnih muškaraca još veće nasilje. Što kod nasilnih žena, očigledno (argumentum a contrario), nije slučaj. Ovakva pravolinijska i banalna smatranja direktno se suprotstavljaju problemu roda kao političkog problema, jer problem opet prebacuje na teren prirode (neuroni, mozak kao organ, prirodna uslovljenost). Utoliko bi uvođenje neuronauke u studije roda zapravo bilo nerazumevanje prirode problema o kome je ovde reč: bilo je potrebno stotinak godina žestokog teorijskog rada i političke borbe da bi se rod izvukao iz „prirodnosti“ u koju je utopljen, da bi se shvatilo kako je pozivanje na rodne razlike samo krvava maska nasilja, te da tu nema ničeg prirodnog već da je na delu istorijska i društvena uslovljenost – priznato nasilje. Silovatelj, kako i sam Jovanović implicitno primećuje, nije naprosto bolesnik i ludak, već neko ko postupa po izvesnom društvenom (ne prirodnom) kodu. Ako je pak tome tako, neuronauke ne samo da nam ne mogu biti od pomoći, već su, zbog slabe metode i još slabijih rezultata, direktno štetne (ne poziva li se, uostalom, na postignuća neuronauka i prof. dr Jovo Toševski, šampion banalnosti i opravdavanja nasilja?).