Razbijanje staklenog zvona

„Radio sam prvo vreme u Meku pa onda u Parking servisu. U Meku sam nosio tacne, u Parking servisu sam raznosio poštu po kancelarijama, a sad radim u Maksiju već četiri godine“, kaže Vladimir Ileš. On je punoletan, ali zavisi od roditelja. Može sve, ali pod nadzorom i uz nečiju pomoć. Pored sporog napredovanja i zavisnosti od okoline, za mentalnu retardaciju karakteristično je da ove osobe kasnije mogu dostići pojedine faze razvoja, kao i da se na tom nivou razvoja mogu zadržati. Vladimiru i drugarima potrebni su adekvatni uslovi kako bi razvili svoje potencijale.

Vlada je završio osnovnu školu, potom je išao u srednju zanatski školu „Petar Leković“, ali nakon završenog specijalnog obrazovanja nikada nije uspeo da se zaposli. Nekoliko godina, kako kaže Vladina mama Deana Ileš, „bio je nezaposlen i nezainteresovan, ali kad smo čuli za ovaj nevladin Centar, onda su se stvari promenile – najpre je prošao kroz razne faze tog tzv. radnog angažovanja i trenutno je stalno zaposlen u Maksiju kao izlagač robe“, objašnjava. I dodaje da je „vrlo zadovoljan, shvata to ozbiljno, ima tekući račun, platu, radni staž, tako da se oseća korisnim delom društva“.

Kreativno edukativni centar za mentalno nedovoljno razvijene osobe (KEC MNRO), u koji Vladimir dolazi, neprofitna je nevladina organizacija čiji je cilj poboljšanje kvaliteta života osoba sa intelektualnim teškoćama, kao i njihovo uspešno uključivanje i integracija u društvenu sredinu kroz program radnog angažovanja i zapošljavanja na otvorenom tržištu rada. Program je pokrenut 2004. godine i do sada je u njega uključeno 130 korisnika iz Beograda. Oni su radno angažovani u Mekdonalds restoranima, Parking servisu, Jevrejskoj opštini, Delta holdingu, Houm centru, Kliničkom centru Srbije, Rogenart pekarama i privatnom poslovnom sektoru. Prema oceni stručnog tima KEC-a, projekat je za sada uspešan i sve je veći broj kompanija koje se odlučuju za saradnju.

Za osobe sa intelektualnim teškoćama koje su lišene poslovne sposobnosti koristi se model zapošljavanja uz podršku. Ovaj model ne zavisi od stepena (klasifikacije) teškoće jer je podrška fleksibilna pa se prilagođava potrebama osobe koja stupa u radni odnos. Dakle, pored obuke za radno mesto, njima se pruža kontinuirana podrška i praćenje rada, koje najpre pružaju radni asistenti, ali mogu i kolege iz kompanije u kojoj je osoba sa intelektualnim teškoćama radno angažovana.

I PORODICA I DRUŠTVO: Defektolog i aktivista u ovoj oblasti, Olivera Majmarević podseća na važnost nevladinih organizacija za razvoj potencijala osoba sa intelektualnim teškoćama. Prema njenim rečima, ukoliko mentalno nedovoljno razvijena osoba ostane pod roditeljskom pažnjom, postoji rizik da dođe do „prezasićenja“, umesto socijalizacije može doći do potpunog povlačenja i otuđivanja od zajednice. „Često se dešava da roditelji iz straha ili stida čuvaju dete ‘pod staklenim zvonom’ i obavljaju sve umesto njega, pa ono ne radi samostalno ni one radnje koje može“, kaže Majmarovićeva, ali dodaje da postoje i dobre strane ovakvog roditeljskog pristupa. Detetu je omogućena dvadesetčetvoročasovna nega koja se, uz pravilan pristup, može iskoristiti za razvoj njegovih kapaciteta. Ali u današnjim uslovima takav pristup je teško ostvariv jer bi, kako objašnjava Majmarevićeva, „staratelju to bila neka vrsta posla, što bi značilo da ne bi mogao da ima stalno zaposlenje, što, opet, vodi materijalnim poteškoćama“.

Nevladine organizacija, dnevni boravci i vikend udruženja poput KEC-a, posvećuju posebnu pažnju praktičnom obučavanju mentalno nedovoljno razvijenih osoba. Takođe, iz razloga što se finansiraju prvenstveno iz privatnih izvora i donacija, često ostvaruju dobru saradnju sa kompanijama koje im obezbeđuju materijal, proizvode ili čak neki vid prakse i zaposlenja.

„Radno angažovanje im služi da iskažu svoje sposobnosti i budu korisni članovi društva“, objašnjava Milena Stojković, socijalna radnica Centra.

Projekat radnog angažovanja i zapošljavanja realizuje se pod pokroviteljstvom Delegacije Evropske unije u Srbiji kroz program evropskog instrumenta za demokratiju i ljudska prava a, prema rečima Margarete Kecman, predsednice KEC-a, za sada su ostvareni „veliki i vidljivi rezultati, a podrška Delegacije EU omogućila je da se ovaj program proširuje“. Ana Miletić iz Delegacije EU kaže da je ideja projekta da se „pomogne ne samo mentalno nedovoljno razvijenim osobama već i njihovim porodicama, ali i društvu. Mi podržavamo rad KEC MNRO i drugih organizacija koje se bave osobama sa različitim hendikepima i nadamo se da ćemo na taj način poboljšati naše društvo“, kaže Miletićeva.

KORPORATIVNA FILANTROPIJA: Kompanija Mekdonalds Srbija prva je prepoznala probleme sa kojima se mentalno nedovoljno razvijene osobe sreću prilikom traženja radnog mesta. „U našem timu naići će na veliko razumevanje kolega koji se trude da ih uključe u svakodnevne socijalne tokove i koji su srećni što mogu da im pokažu koliko je njihovo prisustvo važno u radu restorana“, kaže Desanka Landauer, marketing menadžer ove kompanije, objašnjavajući da je društveno odgovorno delovanje globalna politika kompanije i da je još od 2005. godine njihov zadatak da ga prenose na lokalni nivo.

Veliki broj osoba sa intelektualnim teškoćama angažovan je i zaposlen u Beogradskoj filharmoniji. Ivan Tasovac, direktor, kaže da se o statusu mentalno nedovoljno razvijenih osoba ne može niti treba raspravljati i da „treba da bude sramota sve one koji nisu uložili svoj maksimum u njihov boljitak“. Ivan Tasovac smatra da građani ne razumeju reči poput „inkluzija“, pa im je teško da uzmu učešće u projektima tog tipa. Kako dalje objašnjava, treba govoriti ljudskim, a ne administrativnim jezikom. “ A ljudski jezik je – slušaj, bre, sledeći put kad vidiš osobu sa posebnim potrebama nemoj da okrećeš glavu, već priđi“, kaže Tasovac.

Defektolog Olivera Majmarević objašnjava da ovakvi gestovi zaista imaju povoljne rezultate jer se deca „radno okupiraju i uče veštine poput prodaje i poslovanja. Čak i najjednostavniji posao u okviru kolektiva neke kompanije ima edukativni karakter jer pokazuje mentalno nedovoljno razvijene osobe kao aktivne članove društva, trudeći se da suzbije predrasude zajednice o njima“, kaže Majmarevićeva.

Moglo bi se reći da od ovakve prakse obe strane profitiraju: preduzeća stiču ugled, narod ih doživljava kao humane, a mentalno nedovoljno razvijene osobe dobijaju mogućnost da, makar na nekoliko sati, oprobaju različita zanimanja i posao na radnim mestima. Ali, može li iz ovoga izrasti nešto više? Odnosno, hoće li u budućnosti mentalno nedovoljno razvijena osoba moći da pronađe zaposlenje sa novčanom nadoknadom? Lela Veljković iz Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu kaže da se sav trud mora usmeriti na unapređenje postojećih i pronalaženje novih mehanizama socijalne zaštite. „Važno je izboriti punu radnu i socijalnu uključenost. Projekat KEC MNRO–a je pionirski poduhvat, ali karika koja nedostaje je povezivanje mladih koji su u procesu zapošljavanja sa tržištem rada“, objašnjava Lela i dodaje da je potrebno lobirati ne bi li lokalna samouprava videla značaj i finansirala programe poput ovog. Taj stav deli i Nikolina Arbutina iz Ministarstva rada i socijalne politike, naglašavajući da nije dovoljna saradnja Sektora za zaštitu i civilnog društva, već je potrebna i podrška lokalnog sektora.

Čini se da na tom putu, ma koji izabrali, roditelji moraju biti spremni na velike žrtve i odricanja. Promene su spore – a, ma koliko bilo svesno tih nepravdi, društvo još od njih okreće glavu.

…i Delta