Ratna mobilizacija zdravstvenih sistema

Pred bolnicom „Elmhurst“ u Kvinsu, koja trenutno radi sa 125 odsto kapaciteta, ljudi sa maskama na licu svakog jutra pre zore u dugačkom redu po hladnoći čekaju da budu testirani na kovid-19. Međutim, kako dani prolaze, američki mediji naglašavaju da je u SAD krahirao sistem ranog testiranja kojim je Južna Koreja uspela da zauzda epidemiju.

Bolničko osoblje koje radi više smena zaredom vidno potreseno prijavljuje nedostatak zaštitnih maski, rukavica, zaštitnih mantila i, što je najhitnije, respiratora. Dovezene su hladnjače za skladištenje tela. U jednom danu, 25. marta, trinaestoro ljudi je umrlo u Njujorku od kovida 19, piše londonski „Ekonomist“.

ETIČKE DILEME

Medicinski nedeljnik iz Masačusetsa „New England Journal of Medicine“ objavljuje upozorenje lekara Mirka Nakotija, Luke Longija i još nekoliko njihovih kolega iz bolnice „Papa Đovani XXIII“ u Bergamu koji pričaju da su se tamo kreveti za intenzivnu negu dodeljivali samo onima „sa razumnom šansom za preživljavanje“, da su stariji pacijenti umirali sami bez odgovarajuće palijativne nege, o čemu su iscrpljeni i emocionalno potrošeni lekari telefonom izveštavali njihove porodice.

O tom teškom etičkom pitanju se raspravlja i u pismu koje u časopisu „New England Journal of Medicine“ objavljuje grupa lekara iz Departmana za medicinsku etiku i zdravstvenu politiku Pelemanove medicinske škole Univerziteta Pensilvanija iz Filadelfije, Odeljenja za kliničko javno zdravlje Univerziteta u Torontu, Škole za studije zdravlja Univerziteta u Londonu, Centra za etiku i humanizam na Univerzitetu Oksford, sa Federalnog univeziteta u Sao Paolu i niza sličnih institucija. Oni pišu da je u okolnostima kada se spasavaju životi potrebno pažljivo razmotriti i prognozu koliko dugo će poživeti određeni pacijent ukoliko dobije šansu za lečenje.

Uz pohvalu za 8,5 milijardi dolara iz američkog federalnog budžeta za zdravstveni sistem SAD, u časopisu „New England Journal of Medicine“ grupa autora sa Odeljenja za hitnu medicinu Univerziteta Minesota, Odeljenje za hitnu medicinu Medicinskog fakulteta na Harvardu i Opšta bolnica Masačusetsa iz Bostona i desetak sličnih adresa taj korak upoređuju sa nabavkom vatrogasnog aparata u trenutku kada kuća već gori.

Oni postavljaju pitanje zašto u godinama nakon epidemije gripa H1N1 nisu naučene lekcije i zašto nije bilo adekvatnog finansiranja zdravstva i izgradnje sistema informisanja i ranog upozoravanja. Konstatuju da bez odgovarajućeg planiranja i resursa nije moguće osloniti se na infrastrukturu privatnog sektora i preuzeti ogromnu javnu odgovornost u katastrofama.

foto: ap

POLJSKE BOLNICE PO CELOM SVETU

Taj nedostatak planiranja i predviđanja se širom sveta pokušava nadoknaditi poduhvatima koji liče na ratnu mobilizaciju. U konferencijskim dvoranama i sajamskim kompleksima, na stadionima, u parkovima i na utrinama ubrzano se grade poljske bolnice po uzoru iz kineskog Vuhana.

Na obalama reke Hadson Njujorčani su se poređali da navijački bodre vojni sanitetski brod „Comfort“, u belo obojeni prerađeni tanker koji treba da primi 1000 pacijenata kako bi druge bolnice bile oslobođene za pacijente zaražene kovidom 19, čiji je broj u SAD u ponedeljak 30. marta prešao 166.000.

U Central parku u centru Njujorka gradi se poljska bolnica sa belim šatorima i privremenom mrtvačnicom koja liči na ratnu zonu. Na Floridi, na aerodromu Fort Lauderdale, podiže se objekat sa 250 bolničkih kreveta.

U konferencijskom centru ExCel u Londonu oprema se bolnica za 500 pacijenta sa mogućnošću da se proširi na 4000 kreveta.

U Madridu bolesnike leče u izložbenom centru Ifema, a mrtve smeštaju u ledenu dvoranu.

U Kremi u Lombardiji su podigli šatore u kojima će 52 doktora sa Kube pomagati pacijentima.

U Teheranu hiljade pacijenta treba da se neguje u izložbenom centru.

U jednoj vojnoj bazi okruga Džeržinski u Volgogradu, u Rusiji, u kojoj je pandemija još uvek u početnoj fazi, započeta je izgradnja multifunkcionalnog medicinskog centra. U zaštitnom odelu zlatnožute boje predsednik Rusije Vladimir Putin sam, kao kad je upravljao borbenim avionom, obilazi zaražene pacijente u teškom stanju u medicinskom centru Komunarka kod Moskve. Jednoj medicinskoj sestri dozvoljeno je da slika mobilnim telefonom, koji je po prenosu podataka navodno uništen iz sanitarnih razloga. Posle je Putin iz helikoptera nadgledao gradilište bolnice u naselju Voronovskoje za očekivane pacijente zaražene kovidom 19. Dva dana kasnije ruski TV kanal „Rusija 24“ je javio da je direktor bolnice Komunarka Denis Krocenko, sa kojim se Putin tada sreo, zaražen virusom kovid 19.

U Sao Paolu, u Brazilu, na stadionu Pacaembu, gde su odigravane utakmice Svetskog kupa i gde su kasnije svirali Rolingstonsi, podiže se bolnica sa 200 ležajeva. U Rafi, u Gazi, nakon upozorenja UN da zbog siromaštva i oslabljenog zdravstvenog sistema udar pandemije može biti stravičan, takođe se gradi poljska bolnica.

Kao i drugde u svetu, i u SAD se mnogo govori o proizvodnji respiratora. Eksperti proizvođača automobila Ford, na primer, tvrde da će uskoro biti sposobni da proizvedu 1.500 ovih aparata, u maju 12.000, a 50.000 do jula.

Lekar hitne pomoći Tomas Kirš u magazinu „Atlantik“ piše da limitirajući faktor u SAD zapravo nije toliko broj respiratora (62.000 pomoću kojih se adekvatno mogu tretirati najozbiljnije respiratorne komplikacije), niti rok u kome se mogu proizvesti novi, već nedostatak osoblja koje ume da ih koristi tokom tri smene svakoga dana. U SAD radi 76.000 terapeuta za negu bolesnika sa sindromom otežanog disanja. Po kalifornijskom zakonu, jedan terapeut za respiraciju dolazi na četiri pacijenta, što znači da taj broj medicinskih radnika može da opsluži maksimalno 100.000 pacijenata dnevno (25.000 respiratornih terapeuta po smeni).

Osoblje, stvari, prostor i sistemi

Američko Ministarstvo zdravlja razvilo je plan koji je modelirao potencijalni uticaj zdravstvene zaštite na pandemiju umerenog i teškog oblika gripa. Plan je ažuriran nakon epidemije virusa H1N1 2009. i kasnije, 2017. godine.

Taj plan predviđa da umerena pandemija inficira oko 64 miliona Amerikanaca, da oko 800.000 (1,25 odsto) treba da se hospitalizuje, a da 160.000 (0,25 odsto) zahteva krevete u odeljenju intenzivne nege. Teška pandemija dramatično bi povećala ove zahteve. Konzervativno niska procena je da bi 5 odsto populacije SAD moglo da se zarazi u naredna tri meseca.

Dr Kirš piše u „Atlantiku“ kako je mračna tajna planiranja to da pandemija može da ubije i zdravstvene radnike i njihove porodice. „Kada se pripremamo za nesreće, mi koristimo podsetnik: ‘osoblje, stvari, prostor i sistemi’. Uvek možemo da napravimo više prostora, dodavanjem kreveta ili adaptacijom druge zgrade. Možemo da kupimo više stvari, zaliha i opreme. Možemo pronaći nove linije za snabdevanje, da restartujemo naše računarske sisteme. Ali ne možemo nadoknaditi lekare, medicinske sestre i zdravstvene tehničare“. Lekarima je potrebno najmanje jedanaest godina da se obučavaju posle srednje škole, medicinskim sestrama najmanje četiri, piše dr Kirš i objašnjava da oni ne mogu da se zamene drugim radnicima ili da se neko na brzinu obuči, te da ako zemlja nije u stanju da obezbedi opremu koja im je potrebna da bi sigurno obavljali svoj posao, a njihovim porodicama sigurnost, ona rizikuje da ih izgubi.

DESETKOVANO MEDICINSKO OSOBLJE

Za vreme epidemije ebole u Zapadnoj Africi 2014. i 2015. godine najmanje 837 zdravstvenih radnika je zaraženo, a 490 je umrlo, jer je 32 puta bilo verovatnije da će oni biti zaraženi ebolom nego opšta populacija. Infekcija se takođe proširila na najmanje tri zdravstvena radnika koja zbrinjavaju pacijente sa ebolom u Sjedinjenim Državama i Evropi.

Tokom epidemije SARS-a u Torontu 2003. godine oko 44 procenta infekcije prešlo je preko zdravstvenih radnika, umrle su dve medicinske sestre i jedan lekar. Kirš podseća da je u Vijetnamu većina osoblja napustila bolnicu u kojoj su se pojavili slučajevi SARS-a, ostavivši samo nekolicinu medicinskih radnika da rizikuje život.

U nekim bolnicama u socijalno daleko odgovornijoj Nemačkoj pacijenti već ne dobijaju adekvatnu negu zbog nedostatka osoblja, upozorava Aleksander Jorde, koji je postao popularan posle jednog TV nastupa u kome je Angelu Merkel upozoravao na probleme medicinskih radnika. Kaže da je jedini razlog što bolnički sistem i dalje funkcioniše što radnici čine sve što mogu kako bi se sprečilo da se uruši. „A katastrofa tek počinje“, kaže Jorde i traži da se redovno testiraju preopterećeni bolnički radnici jer ih virus ekstremno pogađa.

To se da zaključiti na osnovu iskustva zemalja koje su više pogođene. U Kini je inficirano 3.000 zdravstvenih radnika, 22 je umrlo lečeći pacijente od kovida 19. U Italiji je inficirano 6.205 medicinara što je, kako je 26. marta pisao britanski „Dejli meil“, činilo 8,3 odsto od 74.000 obolelih u Italiji u tom trenutku. U italijanskoj regiji Breša 10 do 15 odsto doktora i sestara je inficirano, piše „Nujork tajms“.

Do prošle nedelje u Španiji je gotovo 6.500 medicinskih radnika bilo zaraženo, što predstavlja 13,6 odsto od tadašnjih 47.600 slučajeva i oko jedan odsto radne snage u zdravstvenom sistemu. Najmanje tri zdravstvena radnika su umrla. U Univerzitetskoj bolnici u Madridu „12. oktobar“ pacijenti su na podu u hodniku poslednjih dana čekali na krevet.

U Britaniji (posebno u Londonu, pa i u Birmingemu) gde se epidemija još nije sasvim rasplamsala, oko 25 odsto lekara nacionalne zdravstvene službe je bolesno ili je zbog kontakta sa obolelima iz svoje porodice u izolaciji, saopštava Kraljevski kolegijum lekara.

KRIZA IZ NEMAČKOG UGLA

Nemački zdravstveni sistem se opisuje kao jedan od najboljih u svetu, što u obraćanju naciji konstatuje i kancelarka Angela Mekel. Za sada izgleda da je bolje od drugih opremljen da deluje i u uslovima pandemije. Nemačka je prihvatila da leči teške bolesnike iz Italije i izvestan broj francuskih. Ali, kako piše „Špigel“, virus korona nemilosrdno pokazuje slabosti zdravstvenog sistema u Nemačkoj, u kojoj se neke bolnice suočavaju sa teškoćama. Neki delovi sistema su već u ovoj fazi preopterećeni, a pesimistične prognoze upozoravaju da bi mogao da se uruši ako se broj pacijenata bude progresivno uvećavao iz dana u dan. „Svako ko misli da nemački zdravstveni sistem može lako da se nosi sa situacijom kakva je italijanska ne razume stvari“, opominje predsednik nemačke Federacije bolnica Gerald Gas. On kaže da je bolnicama neophodna finansijska podrška, u suprotnom neke od njih bi mogle da se suoče s bankrotom.

Menadžer bolnice „Ešvajler“ Mihael Dišinger kaže da respiratornih maski u najboljem slučaju ima dovoljno samo za 14 dana. Lokalni proizvođači maski su se žalili da nisu u mogućnosti da obezbede materijal potreban za njihovu izradu. Dišinger je naručio 45.000 respiratornih maski od proizvođača u Turskoj, ali one neće stići u narednih nekoliko nedelja, Turci traže da se plati unapred, a to je „rizično“.

Upozorava se da i u Nemačkoj može može doći do situacije u kojoj ljudi umiru zbog nedostatka personala, bolničkih kreveta i opreme, a ne zbog toga što je bolest neizlečiva. „Mi se pripremamo za blisku katastrofu“, kaže direktor dortmuntske klinike Rudolf Mintrop. On je prošle nedelje računao da će veliki talas bolesnih zapljusnuti nemačke bolnice za 10 do 14 dana.

Nemački ministar zdravlja Jens Špan je poslao pismo direktorima oko 2000 nemačkih klinika sa zahtevom da drže dovoljan broj slobodnih kreveta i da odlože ili suspenduju sve operacije i procedure koje nisu urgentne. Tražio je da se aktiviraju lekari koji su otišli u penziju i da se zaposle studenti radi pomoći u intenzivnoj nezi i to „odmah“. Nemačka kao jedna od najbogatijih industrijskih nacija ima, doduše, veliki broj operacionih sala sa vrhunskom tehnologijom, ali manje medicinskih sestara po bolnici nego, na primer, Estonija ili Slovačka.

„Već godinama bolnice su podvrgnute industrijskoj logici. Ali, nema nikakvog smisla voditi bolnice kao fabrike. U njima ne može biti primaran novac“, kaže glavni lekar minhenske bolnice Peter Hofman, koji je i predsednik Asocijacije demokratskih doktora koja sebe vidi kao kontratežu tradicionalnim lekarskim asocijacijama.“Mi nećemo biti u stanju da se vratimo svakodnevnom životu posle ovoga. Moraćemo da preispitamo čitav zdravstveni sistem,“ zaključuje u „Špigelu“ direktor minhenske klinike Aksel Fišer. Moraće i mnogi drugi.