Rat Vučićevih jurišnika protiv univerziteta

foto: 021.rs

Vesti koje ovih dana možemo čitati o univerzitetu i sa univerziteta više liče na vesti sa poprišta sukoba nego sa obrazovne institucije. U Novom Sadu studentski funkcioneri ultimativno zahtevaju otpuštanje nastavnika zbog njegovih javno izrečenih i naknadno izmontiranih stavova. Nakon toga, grupa omladinaca u maniru momaka sa stadionske šipke upada i okupira Filozofski fakultet, stavlja lance na vrata i ne dopušta profesorima i studentima da uđu. Situacija je trenutno mirna, ali je daleko od razrešenja. Na Fakultetu političkih nauka u Beogradu se pod okriljem noći izlepljuje fakultetska zgrada uvredljivim foto-montažama profesora koji nisu po volji studentskih predstavnika, a kasnije, tokom sednice Nastavno-naučnog veća, iz automobils u pokretu se izbacuju leci iste sadržine. Istovremeno se administrativno i na društvenim mrežama maltretiraju i vređaju oni koji bi želeli da učestvuju na izborima za studentski parlament i studentske predstavnike. Na Bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu se, uprkos pozitivnom referatu, glasa protiv Vukašina Milićevića, jednog od poslednjih neizbačenih nastavnika koji su potpisali pismo i javno govorili protiv izjednačavanja kreacionizma i evolucionizma u školskim programima i kritikovali politiku Srpske pravoslavne crkve.

...

Na ovo ciljano “terorisanje” nastavnika i fakulteta nadležne institucije uglavnom ne reaguju, a predstavnici vlasti staju na jednu stranu, i to onih koji bi da otpuštaju, okupiraju, maltretiraju, oblepljuju, stavljaju lance na vrata. Pitanje je kako i zašto smo do toga došli. Odgovor ima dugu istoriju, ali nije ni težak – krije se u ambiciji moćnika na vlasti da kontrolišu sve oko sebe, a posebno puteve znanja. Predstavnici vlasti u Srbiji u ovom pogledu imaju bogatu predistoriju.

...

PRVI KORACI

Nakon što je 28. maja 1998. godine donet Zakon o univerzitetu, mladi ministar informisanja Aleksandar Vučić postavljen je za člana Upravnog odbora Univerziteta u Beogradu i Filozofskog fakulteta. Prema ovom nomotehničkom čudu inspirisanom idejama Vojislava Šešelja i Milovana Bojića, radikala i JUL-a, sve članove upravnih odbora imenovala je i razrešavala Vlada. Ona je postavljala i dekane koji su mogli da odlučuju o kadrovskoj politici i izborima u zvanje. Ovaj frontalni udar na univerzitete koji je trajao nešto više od dve godine bio je osveta za podršku profesora studentskim protestima 1996/1997. godine. Tokom tog perioda oterano je više od 200 profesora i asistenata, a nebrojeni, politički podobni, primljeni su ili napredovali u zvanjima. Iako se taj napad na visoko obrazovanje neslavno okončao, ostavio je duboke tragove.

U međuvremenu je ovaj zakon ukinut, a Aleksandar Vučić je sazreo i postao predsednik republike. Nije, međutim, odustao od davnašnje ambicije da stavi pod kontrolu univerzitet, samo je promenio metode i strategiju osvajanja. Na početku svoje vladavine pokušao je da pridobije univerzitet na svoju stranu, bez represije, kao veliki reformator koji je usvojio vrednosti republike znanja. Valjda je zbog toga iz njegove biografije obrisana pomenuta neprijatna činjenica da je bio član upravnog odbora Univerziteta i Filozofskog fakulteta. Ipak, nakon preispitivanja diploma njegovih bliskih saradnika, posebno slučajeva plagijata doktorskih radova i sve većeg otpora na koji je nailazio, sve češće je posezao za oružjem koje su mu u ormaru ostavili Šešelj i Bojić.

RADIKALSKO UZVRAĆANJE UDARCA

Kao odgovor na nepriznavanje naprednjačke učenosti i naučnih dostignuća, 2017. godine menjan je Zakon o visokom obrazovanju, a 2021. godine, pod okriljem korone i vanrednog stanja, donet je Zakon o studentskom organizovanju. Oni nisu išli toliko daleko u uspostavljanju direktnog patronata nad univerzitetom, ali su uspostavili okvir za pozicioni rat protiv autonomije univerziteta. Promenjena je proporcija učešća predstavnika vlade u savetima univerziteta i fakulteta, povećano učešće studenata u telima fakulteta, a Zakon o studentskom organizovanju je stvorio i ustoličio lojalnu studentsku oligarhiju. Hitno su zamenjeni već zaboravljeni članovi saveta fakulteta i univerziteta i imenovani novi, pouzdaniji. Iste godine imali smo slučajeve bez presedana na univerzitetima u Novom Sadu i Beogradu – da saveti ovih institucija menjaju odluke predstavnika zaposlenih u pogledu izbora dekana i rektora.

Već sledeće godine dogodili su se istorijski, “jednostranački” studentski izbori na fakultetima. Ovo “ubistvo” pluralizma studentskog organizovanja na većini fakulteta dogodilo se nedelju dana nakon parlamentarnih izbora u aprilu 2022. godine, na kojima su zloupotrebom procedura procesa kandidovanja eliminisane sve druge studentske organizacije osim onih kojih su već bile “na vlasti”. Tamo gde manipulacija procedurom nije bila dovoljna, poput, opet, Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, došlo je i do fizičkih obračuna među studentima.

APRIL NA UNIVERZITETU

April je najvažniji mesec na “državnim” fakultetima i univerzitetima. Tada se ili održavaju izbori ili se završava proces kandidovanja za rukovodeće pozicije među nastavnim osobljem i studentima. Ovi izbori retko su donosili veliko uzbuđenje, a još ređe su privlačili veliku pažnju javnosti. Sada, s pravom, oči javnosti jesu uprte prema univerzitetima jer, pre drugih, izbori za studentske parlamente jesu ogled o tehnologiji vlasti i političkom inženjeringu pomoću koga Srpska napredna stranka održava vlast. Neko bi rekao da izbori za studentske parlamente nisu toliko važni i da se pravi buka ni oko čega.

Ali u naprednjačkoj shemi održanja vlasti i skupljanja podrške i oni imaju važnu ulogu, poput Fudbalskog saveza Srbije, Crvene zvezde, Udruženja književnika ili udruženja malinara. Važno je svuda imati svoje ljude na čelu i većinu u organima upravljanja kao bi se kontrolisalo glasanje, resursi i novac koji im se daje iz budžeta, kako bi se usmeravale akcije i povremeno angažovali svoji ljudi da, kada zatreba, odrade neki posao za partiju, posebno u vreme izbora. Postoji mnogo javno dostupnih poveznica, ali otkriće CINS-ove novinarke Ivane Milosavljević o učešću studentskih predstavnika u pranju novca za plaćanja izbornog kol-centra od strane sestrinske organizacije Centar za edukaciju omladine Beograda (CEROB) pokazuje dubinu ove veze. Pored svega, sve to ništa ne košta jer se sve, na kraju, plaća iz javnih resursa.

Zauzvrat, ti ljudi će uživati privilegije, dobijati projekte, biti imenovani i plaćeni negde za nešto, a neki i unaprediti poslovne bilanse. Samo uvidom u javne podatke može se videti da velika količina novca i resursa odlazi na ovakvo skupljanje glasova za vladajuću stranku i za disciplinovanja institucija. S druge strane, kvalitet kadrovskih rešenja nije važan, jer su kriterijumi drugačiji. Čak su poželjniji oni koji dugo studiraju, koji imaju nizak prosek i koji svoju karijernu ili poslovnu šansu vide u usponu kroz hijerarhiju zasnovanu na isporučivanju rezultata i lojalnosti, a ne u svojim kvalifikacijama.

Stoga ne čudi veliki entuzijazam i grabež vezan za čuvanje pozicija i monopola, čak i uz, ako zatreba, simbolično i fizičko nasilje, makar tamo gde se monopol dovede u pitanje. Na većini fakulteta to nije slučaj, ali na onima na kojima jeste, metode su iste one koje se primenjuju prema onima koji javno osporavaju i kritikuju vlast, ali karikaturnije i ogoljenije. Teško je, na primer, na Fakultetu političkih nauka prodati priču o demokratičnosti izbora na kojima je svaki korak, od registrovanja organizacija, raspisivanja izbora, kandidovanja, procesa glasanja do brojanja glasova i proglašenja rezultata pod kontrolom jedne od učesnica na izborima i nikoga drugog. Ali, ono što je važno jeste da posao bude obavljen, da se izbori završe, a onda će sve ući u redovnu proceduru. I – što je jednako važno – da sve protekne tiho, bez buke ili da se bukači unapred utišaju i da se isto ponovi na sledećim studentskim izborima. Ali i da se drže pod kontrolom izbori za rukovodeće pozicije na fakultetima i univerzitetima, kako ne bi, ne daj bože, došli neki koji ne vole Aleksandra Vučića ili Srpsku naprednu stranku.

foto: 021.rs

ŠTA TO BEHU AKADEMSKE SLOBODE

Rezultat cele operacije jeste da se stvara nova, nategnuta, ali ipak većina koja može da kontroliše problematične univerzitete, fakultete, nastavnike i studente. Ako ne uspe tako, tu su druge oprobane metode koje “naši” mogu da primene. Lepo je imati za studenta prorektora Damjana Vakanjca da mimo svih zakona, procedura, ovlašćenja i na osnovu očigledno izmontiranog snimka, starog godinu dana, traži otpuštanje profesora čiji mu se stavovi ne sviđaju i koji može da skupi momke spremne da stave lance na vrata Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, organizuje ketering, logističku i političku podršku i u izobilju čeka dalja uputstva. Zgodno je pri ruci imati momke spremne da usred dana stave maske, sednu u auto i bezbrižno bacaju izmontirane i uvredljive flajere ispred Fakulteta političkih nauka tokom Nastavno-naučnog veća. Niti je to neki rizik, niti je potrebno junačenje, jer su sigurni da nadležne institucije neće reagovati, a da će ih veliki broj medija i odabrani predstavnici vlasti podržati i zaštititi. Ko bi se zamajavao učenjem ili polaganjem ispita kad je ovako uzbudljivije i profitabilnije.

Problem je u tome što sve ovo više liči na filmske trilere nego na borbu studentskih organizacija, zaštitu prava ili autonomije studenata i univerziteta. Previše podseća na veliku političku podelu da bi bilo slučajno. Poziciona borba koju vlast vodi protiv autonomije univerziteta očigledno daje neke političke rezultate, unapređuje neke karijere i sigurno će ostaviti trag na univerzitetima u Srbiji. Međutim, organizatori i učesnici ove borbe se ne opterećuju time što je na delu još jedno dugoročno urušavanje jednog od najvažnijih sistema u svakoj državi – obrazovnog sistema. Naši univerziteti su na ivici proste reprodukcije, kako u pogledu nastavnog osoblja, tako i u pogledu broja studenata, a mnoge važne profesije neće uskoro imati ko da obavlja. Prorektori i prodekani neće nas negovati i lečiti, graditi, upravljati velikim sistemima, pisati knjige, snimati filmove, ali će verovatno sedeti po odborima, skupštinama, komisijama i donositi neke odluke.

TEŠKE POSLEDICE PRIVREMENIH POBEDA

Ali, ono što akteri ovih igara oko kontrole univerziteta previđaju jeste da ova borba traje mnogo vekova da bi mogli da računaju na to da će je sigurno dobiti. Ono što sigurno mogu da učine jeste da naprave štetu. Koncept autonomije univerziteta neki trasiraju do vremena kada je Sveti Avgustin predavao u Kartagini, ali najranije do 1155. godine kada je Frederik Barbarosa izdao dokument Authentica habita ili Previlegium Scholasticum Univerzitetu u Bolonji koji garantuje autonomiju profesora i studenata i štiti ih od uticaja crkve i lokalnih gospodara; dokument koji je ubrzo prihvatio papa i koji je postao deo Justinijanovog kodeksa i deo rimskog prava. Autonomija univerziteta vezuje se i za štrajk i proteste studenata 1229. godine u Parizu. Pojam akademskih sloboda je nešto noviji i vezan je za moderne univerzitete, ali nebrojeno je puta utvrđivan, definisan i redifinisan, počevši od devetnaestovekovnih nemačkih univerziteta i velikog Humbolta, a kasnije od 1915. godine do danas, od strane velikih univerziteta, profesionalnih udruženja, Ujedinjenih nacija i posebno Uneska, država i Evropske unije.

Reč je o veoma velikim vrednostima i vrednostima od kojih mnogo toga zavisi u modernim društvima. Mnogi su pokušali i pokušavaju da ih ukinu i stave univerzitete pod kontrolu. Politički prijatelji predsednika Srbije, predsednik Turske Erdogan i premijer Mađarske Orban intenzivno rade na tome. Ali, pobede su bile uvek privremene i posledice su bile teške. Zbog toga se toliko insistira na njima, ne zbog privilegija ili društvenog statusa univerzitetskih profesora i studenata. Zbog svega ovoga teško je staviti se u cipele nekog studenta prorektora ili prodekana, nekog Milenka Jovanova ili neke Staše Stojanović, Dragana J. Vučićevića ili Tomislava Lovrekovića, koji podržavaju one koji hoće da zagospodare univerzitetom i unapred sebi definišu mesto u istorijskim i drugim udžbenicima.

Stari Grci su imali pojam hibris koji se odnosio na prekoračivanje, prekomernost koja je zasnovana na preteranom ponosu, mišljenjem o sebi ili samopouzdanju. Za njih, to je bio uzrok mnogih problema i nedaća kako u međuljudskim odnosima, tako i na nivou društvenog života i politike. Hibris je uzrok političke nestabilnosti, čak i građanskog rata. Hibris je kada mislite da se na vas ne odnose važeće norme, kada se ponašate bahato ili kada vas vode prekomerne ambicije. Ne pravi razliku da li to radite grubo ili puzeći i postepeno. Hibris je kada, kao neki srednjovekovni gospodar ili crkveni velikodostojnik, hoćete da zagospodarite univerzitetom, da određujete šta može da se predaje i ko može da predaje, kada mislite da znate šta je to što studenti moraju da uče. Bahatost i perverzija je kada sve to izvodite pretvaranjem studentskih organizacija u produžene krake partije i kada institucionalnim inženjeringom pokušavate da kontrolišete ono što ljudi treba da istražuju, prenose i uče.

Autor je profesor na Fakultetu političkih nauka i narodni poslanik