foto: fonet
Krhko primirje u Ukrajini nakon neuspelog gušenja pobune na istoku. Pregovori o statusu Luganske i Donjecke oblasti i ukrajinski izbori tek predstoje. Na globalnom planu konflikt vodi u eskalaciju napetosti: NATO pojačava prisustvo u istočnim članicama pakta, Rusija razmatra vojnu doktrinu koja bi SAD i NATO označila kao neprijatelja, dok je novi paket sankcija EU prema Rusiji i kontrasankcija Moskve u vezi sa varljivim primirjem u Ukrajini
Krajem avgusta i početkom septembra Ukrajina se našla na prekretnici između rata bez kraja i mira po svaku cenu. Rat se rasplamsavao donoseći obrt na terenu severno i južno od Luganska i Donjecka i južno do Azovskog mora. U Jelenovki, južnom predgrađu Donjecka, pobunjenici su 25. avgusta probili front i otvorili put ka Azovskom moru, na zapadu je dignuta nova uzbuna zbog navodnih ruskih tenkova u ukrajinskom konfliktu.
Pobunjenicu su 1. septembra zauzeli Aerodrom Lugansk, koji je u borbama u potpunosti uništen i onesposobljen za saobraćaj, a nastavljene su borbe za Aerodrom „Sergej Prokofjev“ u Donjecku, gde su ukrajinske vojnike opkolile proruske snage, baš kao na još tri lokacije: Novokaterinovka, Starobeševo južno od Donjecka i Červonopiljsk. Stanje stanovništva zahvaćenog ratom je postajalo sve dramatičnije – oko 700.000 ljudi je pobeglo u Rusiju, a oko 200.000 u mirniji deo Ukrajine. Putin je 29. avgusta tražio od pobunjenika da otvore humanitarni koridor da bi ukrajinski vojnici mogli mirno da se vrate kući i ovi su ga poslušali, pod uslovom da „Ukri“ idu bez oružja.
Vladimir Ruban, ukrajinski general-pukovnik u ostavci, koji vodi centar za razmenu zarobljenika, kasnije je objašnjavao šta se 30. i 31. avgusta desilo s humanitarnim koridorom za opkoljene ukrajinske vojnike kod Ilovajska, 40 km jugoistočno od Donjecka. Pokazalo se da je informacija do ukrajinskih vojnika došla prevremeno, kada pregovori o koridoru još nisu okončani, i kada je još razmatrano pitanje da li će Ukrajinci iz kotla izaći s oružjem ili bez njega, s ratnom zastavom ili pod belom zastavom. Kada su se pregovori završili, vojnici nisu dobili informaciju o detaljima jer su im, tako izveštava ruski „Forbs“, bile prazne baterije na radio-uređajima, pa je 2000 ukrajinskih vojnika stihijski pokušalo da s oružjem izađe iz obruča, dok koridor još nije bio otvoren, i mnogo njih je stradalo, a mnogo tehnike je uništeno ili je palo u ruke pobunjenika.
PREKO GRANICE BEZ ORUŽJA: Pred tu ofanzivu pobunjenici su nabavili mnogo naoružanja: zapadni izvori veruju direktno iz Kremlja, a vesti same po sebi govore da je tu bilo i ratne ekspropijacije i menjanja puške za kartošku (topa za krompir), da je bilo predaja i zarobljavanja. Radila su kozačka udruženja, a radili su i biznismeni iz sive i bele zone. Nešto je patriotičeski radila i ruska „glubinka“ (provincija).
Niko do sada nije izneo relevantnu procenu koliko tih ruskih boraca ima na istoku Ukrajine (prema NATO-u oko 1000 ruskih vojnika, pobunjenici tvrde da ima oko 4000 ruskih dobrovoljaca). Pojedini izvori brojčano stanje pobunjeničkih snaga procenjivali su na oko 20.000, a ukrajinskih na oko 50.000. U početku sukoba procena ruskog ministarstva vojnog je glasila da je Ukrajina na istoku angažovala 24.000 vojnika, pripadnika Nacionalne garde i dobrovoljačkih odreda.
Teza zapadnih novinara (i ukrajinskih zvaničnika) je da je intervencija ruskih vojnika i ruske tehnike radikalno izmenila situaciju. Zapadni mediji su po jugoistoku Ukrajine tražili ruske tenkove, a nalazili bačena pakovanja vojničkih sledovanja na čijim omotima su bile oznake ruske vojske i uočavali vozače tenkova „sa azijatskim crtama lica“.
U izveštaju posmatračke misije OEBS-a sa graničnih prelaza Kamensk-Šahtinsk i Gukovo kod Luganska, 3. septembra, opisuje se profil ljudi koji prelaze ukrajinsko-rusku granicu: porodice koje idu peške ili kolima sa dosta prtljaga; stariji ljudi sa nekoliko kesa; odrasli (najčešće mlađi) bez prtljaga ili praznih automobila; ljudi koji nose vojničku odeću sa ili bez ranaca…
Na oba granična prelaza neke pristalice samoproglašenih republika objašnjavale su da im nije dozvoljeno da pređu granicu sa oružjem. S druge strane, na ukrajinskoj strani granice, kažu posmatrači OEBS-a, organizovana su mesta gde su dobili oružje, municiju i opremu: po povratku u Rusku Federaciju oni pred granicom predaju oružje, municiju i drugu vojnu opremu. U Gukovu čak postoji strelište za kalibraciju novodobijenog oružja pre nego što se nastavi ka ratištu. Reporter RBK koji je pratio jednu grupu dobrovoljaca beleži kako ih na prelazu neka uniformisana službenica u šali naziva „dvesotinki“, u tamošnjoj vojnoj terminologiji šifra 200 obeležava plastičnu vreću u kojoj se transportuju poginuli s bojišta.
Prosečni Rusi su bili voljni da pomažu braću u Ukrajini, ali kako je to saopštio Putinu blizak Nikita Mihalkov još u vreme majske tragedije u Odesi, poručivali su im da Rusi neće doći (Ruskie ne prijdut!). Što urade sami, uradili su.
Rusi, pak, ni u SB UN nisu krili da u Ukrajini ima dobrovoljaca iz Rusije, ali su negirali da tamo šalju vojsku. Opoziciona štampa u Moskvi je uzbuđeno pisala o sahrani u Peskovu nekoga na čijem je grobu stajalo samo „soldat“. Rusko ministarstvo je i posle toga demantovalo da su pripadnici ruske vojske u Ukrajini, a priznalo je samo da je jedna grupa ruskih vojnika s manevarskom municijom u puškama zalutala na neobeleženoj granici (vraćena je u okviru razmene zarobljenika). Opozicioni komentatori u Moskvi počeli su ozbiljnije da pitaju: „Može li se pobediti u neobjavljenom ratu?“
Kad je smenjen s položaja u Donjckoj Republici na istoku Ukrajine glorifikovani komandant Igor Streljkov je snimljen u jednom manastiru u Kareliji, na severu Rusije, u društvu kaluđera. Pobunjenici su se lišili komandanata ruskih dobrovoljaca, počeli da slušaju šta govori Moskva i pristali na primirje, mada mnogi nisu verovali u njegovu održivost.
PROTOKOL DVA PREDSEDNIKA: Do ozbiljnije razmene zarobljenika došlo je tek nakon potpisivanja „Protokola o konsultacijama Trostrane kontakt trupe o zajedničkim koracima radi implementacije Mirovnog plana Predsednika Ukrajine P. Porošenka i inicijative predsednika Rusije V. Putina“ na sastanku u Minsku. Taj papir od 12 članova potpisali su 5. septembra 2014. članovi Trostrane kontakt grupe: ambasadorka OEBS-a Hajdi Taljavini, bivši predsednik Ukrajine L. L. Kučma, kao opunomoćenik predsednika Porošenka, ambasador RF u Ukrajini M. Zurabov, i ispod, bez navođenja ikakvih funkcija i bez pominjanja samoproglašenih republika lideri DNR i LNR A.V. Zaharčenko, I.V.Plotnicki.
Ugovoreni su: (1) neodložni dvostrani prekid primene oružja; (2) monitoring i verifikacija režima neprimenjivanja oružja od strane OEBS-a; (3) decentralizacija vlasti donošenjem Zakona Ukrajine „O privremenom poretku mesnog samoupravljanja u određenim regionima Donjecke i Luganske oblasti“ (Zakon o posebnom statusu); (4) stalni monitoring na ukrajinsko-ruskoj državnoj granici i verifikacija od strane OEBS-a s obezbeđenjem zone bezbednosti u prigraničnim reonima Ukrajine i RF; (5) neodložno oslobađanje svih zarobljenika i nezakonito zadržanih lica; (6) donošenje zakona o zabrani isleđivanja i kažnjavanja lica u vezi s zbivanjima u određenim rejonima Donjecke i Luganske oblasti Ukrajine; (7) inkluzivni opštenacionalni dijalog; (8) mere radi poboljšanja humanitarne situacije u Donbasu; (9) provođenje vanrednih mesnih izbora u saglasnosti sa Zakonom Ukrajine „O privremenom poretku mesne samouprave u određenim rejonima Donjecke i Luganske oblasti“ (Zakon o posebnom statusu); (10) izvođenje nezakonitih naoružanih formacija, vojne tehnike, a takođe i boraca i najamnika s teritorije Ukrajine, (11) program ekonomskog oporavka Donbasa i uspostavljanja životne održivosti regiona, (12) garancije lične bezbednosti za učesnike konsultacija.
PUTINOV PLAN: Pre potpisivanja protokola u Minsku predsednik RF Vladimir Vladimir Putin objavio je, 1. septembra, plan od sedam tačaka koji se u velikoj meri podudara s protokolom iz Minska, a u kome je novo to što je posebno pomenuto povlačenje naoružanih formacija, vojne tehnike, a takođe i boraca i najamnika s teritorije Ukrajine, što se valjda odnosi na rusku tehniku i dobrovoljce i druge interbrigadiste, na koje su ukazivali Ukrajinci, zapadni političari i zapadni mediji.
Predsednik Petro Porošenko je odmah naredio načelniku Generalštaba Oružanih snaga Ukrajine da prekid vatre počne 5. septembra u 18 časova. Pobunjenički lideri su posle ukazivali da ukrajinska strana primirje ne poštuje, da pregrupiše snage i koncentriše ih radi nove ofanzive, kako je bilo i posle prekida vatre početkom jula. S ukrajinske strane se, pak, govorilo o tome da pobunjenici ne poštuju prekid vatre.
Najviše eksplozija se čulo na linijama ranijih žestokih okršaja oko aerodroma u Donjecku na kome su se Ukrajinci još držali u okruženju odakle su gađali grad. Jačih detonacija bilo je severoistočno od Donjecka u zoni Debaljceva, važnog čvorišta preko koga su Ukrajinci klinom svojevremeno bili razdvojili Donjeck od Luganska, da bi kasnije bili opkoljeni i tražili pomoć od Kijeva. Ruski izvori su javljali da ukrajinske snage napuštaju manja mesta u okolini i koncentrišu snage u tom „polukotlu“ umesto da se iz njega izvlače. O toj koncentraciji snaga oglasilo se i rusko ministarstvo spoljnih poslova sumnjičeći ukrajinsku stranu da na toj tački sprema nekakvu vojnu akciju.
Primirje je potpisano u trenutku kada su pobunjenici najavljivali osvajanje Marijupolja iz koga su u maju isterani. Zapadni analitičari su spekulisali da preko Marijupolja na Azovskom moru Putin namerava da obezbedi suvozemni put do Krima. Rusi inače već ugovaraju izgradnju mosta ka Krimu tamo dole preko Kerčenskog moreuza. Treba da ga gradi Volga grupa, više puta podvedena pod zapadne sankcije.
Ukrajinci su naglašavali da taj grad nameravaju da utvrde i odbrane. Jedna ukrajinska oklopna kolona je krenula iz Marijupolja na istok prema Novazovsku i pretrpela teške gubitke. Selo Teljmanovo na putu Donjeck–Marijupolj je nekoliko puta prelazilo iz ruke u ruku. Kada su pobunjenici pogodili i zapalili jedan ukrajinski patrolni brod, a u Marijupolj počeli da stižu prvi ranjeni mornari, reporter ruskog izdanja američkog magazina „Forbs“ opisuje sliku sa obale sa koje ribari mirno gledaju kako na horizontu iz zapaljenog broda kulja dim. Mir nemoćnih. (Vidi tekst „Marijupolj, zarobljeni u strahu“)
U taj grad, u kome je pre rata živelo 48 odsto Ukrajinaca, 44 odsto Rusa i četiri odsto Grka je 7. septembra putovao predsednik Porošenko. Sreo se s radnicima preduzeća „Azovstalj“ i Metalske kompanije „Iljiča“. Naložio je visoku pripravnost, rekao da se u Marijupolju brani Ukrajina, a i da će o poštovanju prekida vatre istog časa razgovarati s Putinom. Oni su, inače, najmanje dva puta razgovarali o tome i saopštavali da se primirje uglavnom poštuje uz pojedinačne ispade.
Istog dana u Donbasu obeležavali su 8. septembar, Dan oslobođenja Donbasa od Hitlerove okupacije.
Manje grupe ljudi sa zastavama i kišobranima, gazeći po hrpi čaura, došlo je do brda Saur-Mogilu, na kojem je memorijalni kompleks tokom borbi poslednjih nedelja potpuno srušen.
ARMIJA U DRONJCIMA: Putin je valjda procenjivao da će ofanziva pobunjenika navesti ukrajinsku stranu da ih prizna kao ratnog protivnika, što je Moskva tražila i ranije, a Porošenko nije imao drugi izlaz do da sklopi primirje u trenutku kada su pobunjenici pretili da će zauzeti Marijupolj, pa i da će se vratiti u Slavjansk, koji je 5. jula prešao u ruke ukrajinske vojske, što je Porošenko svojevremeno označio kao simboličnu pobedu.
Njegova ofanziva se urušavala. Mobilizacija vojnika koje je slao na front slabo obučene i loše opremljene i vesti o tome da se na istoku gine i da propada mnogo tehnike izazivala je negodovanje, dok je ukrajinsko javno mnjenje u Kijevu postajalo sve radikalnije. Blizu fronta u Svatovu, severno od Luganska, ukrajinski vojnici koncentrisani tu radi pregrupisavanja i popune jedinica pili su, pevali, šenlučili, a poneko je pucao iz topa. Oficiri su pili u štabu. Grupa vojnika je uzela taksi i vikala „Nakanjec dembelj!“ Konačno demobilizacija…
Kad su ga izabrali za predsednika 25. maja, Porošenko je obećao da će dobiti rat i sačuvati jedinstvo Ukrajine, ali mu je na kraju ostala „armija u dronjcima“, a možda će morati i da ustupi pobunjenicima teritoriju, piše „Mond“.
Dok njegovi saveznici o toj nemogućoj misiji gušenja pobune govore kao o porazu ne od pobunjenika, nego od Rusije, Porošenko treba da nastavi pregovore s Rusijom o gasu za zimu i da uđe u pregovore s pobunjenicima, koji će tvrdo braniti svoj status. Porošenko izjavljuje da će u tim ratnim uslovima organizovati prozračne izbore da se vidi ko predstavlja Donbas. Pobunjenički lideri u maskirnim uniformama insistiraju na tome da se od Donjecke i Luganske Republike nije odustalo. OEBS treba da pošalje 79 posmatrača koji će kontrolisati prekid vatre, a 700 posmatrača izbora.
POROŠENKU PRETI TREĆI MAJDAN: Rat će biti ključna tema predizborne agitacije svih političkih snaga u Ukrajini. Porošenko nastupa kao mirotvorac koji je spreman da pogine za Ukrajinu, ali i prekoreva političare koji bi se igrali rata.
A i Međunarodni monetarni fond (MMF), koji je odobrio nove tranše dvogodišnjeg aranžmana od 17 milijardi dolara, opominjao je da rat na istoku šteti ekonomiji.
O neophodnosti pregovora i mirnom regulisanju krize govoriće progonjeni komunisti i predstavnici oslabljene Partije regiona (za koje sada ukrajinski mediji vezuju Rinata Ahmetova i progonjenog pa oslobođenog gradonačelnika Harkova Mihaila Dobsa) .
Premijer Arsenij Jacenjuk i predsednik Vrhovne Radi Aleksandar Turčinov, koji će možda poći na izbore sa zasebnom partijom, a možda će se staviti na Prošenkovu listu, hteli bi da koriste miroljubivu nišu, ali će biti prinuđeni da stanu na stranu partije rata. Od parlamentarnih partija najdalje je otišla Svoboda, koja je poslala sedam svojih deputata u zonu antiterorističke operacije u sastavu dobrovoljačkog bataljona Sič, ali teško da u radikalnosti može konkurisati Desnom sektoru Olega Ljaška.
Julija Timošenko je za svoju Batkivšćinu izabrala ratni poklič, ali istovremeno kritikuje predsednika zbog odsustva mira. Jedan ukrajinski analitičar to naziva trockističkom pozicijom.
Blok Petra Porošenka je u komplikovanoj situaciji pošto će ga oponenti podsećati na to da je u vreme predsedničke izborne kampanje dao mnogo obećanja da će srediti situaciju na istoku. Komentator francuskog lista „Mond“ zaključuje da Porošenku preti „treći Majdan“.
U startu kampanje on ipak ima minimalnu prednost. Ukrajinski nedeljnik „Ogledalo nedelje“ citira sociološka istraživanja po kojima se kao najjača politička sila ipak javlja njegov partija koja se zvala Solidarnosć, pa se preimenovala u Blok Petro Porošenko, za koju je u startu spremno da glasa 16 odsto građana. Za vratom mu je desna Radikalna partija (Olega Ljaška) sa 14 odsto. Batkivšćina (Julije Timošenko, koju je napustio premijer Arsenij Jacenjuk) u startu ima 13 odsto, za partiju Građanska pozicija Anatolija Gricenka, koga neki nazivaju „Olegom Ljaškim za intelektualce“, glasalo bi sedam odsto birača, za partiju UDAR Vitalija Klička šest odsto, za partiju Siljnaja Ukrajina (Sergej Tigipko) šest odsto. Nacionalistička Svoboda (Olega Tjagniboka), Komunistička partija Ukrajine (Petra Simonenka), Desni sektor (Dmitrija Jaroša), Partija regiona (Rinat Ahmetov, Mihail Dobkin) i druge imaju manje od pet odsto glasova.
IGRA OPTUŽIVANJA: Atmosferu u Ukrajini obeležavaće ne samo ratna mržnja i izborna preterivanja, već i odjeci „igre optuživanja“ (blame game) između Moskve i Vašingtona, koja ne jenjava. Portparolka Stejt departmenta Džen Psaki izjavila je da Vašington ocenjuje da Putinov plan nije dovoljan za prekid vatre i da bi ukrajinska strana prihvatila taj plan ako bi predsednik Putin prekinuo finansiranje, naoružavanje i obučavanje separatista, i ako bi izveo rusku vojsku iz Ukrajine. „USA tudej“ piše da prekid vatre slabi kontrolu Kijeva u regionu i da smanjuje verovatnoću ekonomskog i vojnog saveza Ukrajine s Zapadom.
Američki jastrebovi nisu sletali na zemlju. Herbert E. Mejer, u Reganovo vreme pomoćnik direktora CIA, u listu „Amerikan finker“ razmišlja kako SAD da se ponašaju prema Putinu, koji po njemu misli da je novi Staljin, a da zapravo više liči na argentinskog Huana Perona. Piše da bi bilo dobro kad bi on napustio Kremlj, svejedno kako, da li uz počasni plotun ili s rupom u potiljku, pa razmišlja i o „poetskoj pravdi“, o tome kako bi bilo kada bi, na primer, sledeći put kada se Putin bude avionom vraćao iz posete svojim dobrim prijateljima na Kubi ili Venecueli, ili Iranu, neka mutna paramilitarna grupa nekako, iznenada, pritisla dugme na raketi zemlja-vazduh. Tobi Gati, bivši savetnik predsednika Bila Klintona za Rusiju, ocenio je da je Putin upečatljivo pokazao da smatra da u je tom delu sveta prisustvo SAD ili NATO nedopustivo, a da osnovna pravila ima da diktira Rusija. Nekoliko zapadnih medija rezignirano ocenjuje da prekid vatre u Ukrajini predstavlja političku pobeda Vladimira Putina. Republikanski senator Mekejn je telefonirao iz Kijeva i pričao da su bolnice pune i da Ukrajini treba slati oružje.
Rusi su preko ambasadora u UN Vitalija Čurkina vraćali loptu Amerikancima i prigovarali da Vašington, provodeći u raznim zemljama grubi politički inženjering i politiku smena režima, podriva svetsku bezbednost. Čurkin nabraja kako je u Libiji sve razvaljeno, a ta zemlja se našla u stanju slobodnog pada, kako se iz Libije haos preneo u Mali, centralnoafričku republiku koja se raspala sama od sebe, kako je Južni Sudan pri podršci SAD zapao u produženi građanski rat, a kako apoteozu te politike predstavlja storija o „Islamskoj državi“ u Iraku…
SANKCIJE NA ODLOŽENO: Pod pritiskom SAD EU je 9. septembra usaglasila nove sankcije prema Rusiji koje pogađaju naftne kompanije Rosneft, Transneft i naftni deo Gasproma (neće moći da se dugoročno zadužuju na zapadnoevropskom tržištu) uz stavljanje na crni spisak 20 novih lica. Gasni sektor nije pogođen. Na zahtev Finske, mere će u narednih nekoliko dana biti razmotrene, pa ili delimično ili potpuno ukinute, zavisno od održavanja primirja na istoku Ukrajine, koje su posmatrači OEBS-a u ponedeljak, 8. septembra, opisivali rečju shaky – klimavo. Rusi se ne svađaju mnogo s Evropljanima, ali su opet najavili asimetričan odgovor (premijer Medvedev), a ruski mediji spekulišu o mogućoj zabrani preleta ruske teritorije za zapadne avio-kompanije.
Upozorava se na to da Vašington, koji nema ozbiljne finansijske ugovore u vojnoj sferi s Moskvom, pokušava da osujeti rusko-ukrajinske i evropsko-ruske vojne ugovore, kao onaj po kome nemačka kompanija Rejnmetal pravi centar za bojevu pripremu Suvozemne vojske Rusije u Nižegorodskoj oblasti, vrednosti od oko 100 miliona evra, i naravno brodovi iz klase Mistral, nosači helikoptera, koje Francuzi, na američki pritisak, u okviru novog paketa sankcija „nemaju uslova“ da isporuče Rusiji. Moskva saopštava da će tražiti povraćaj od 1,2 milijarde dolara i naplatu kaznenih penala u iznosu od 270 miliona dolara. Ti brodovi, inače nisu, kako se pretpostavlja, namenjeni za Crnomorsku flotu, već za obezbeđenje naftnih platformi kod Sahalina.
POLISE OSIGURANJA: U Moskvi se, kako izgleda, značajna pažnja posvećuje tome da SAD, čiji udeo pokriva 73 odsto rashoda NATO, plaše Evropljane ruskom opasnošću s ciljem da izvuku više novca za finansiranje alijanse, pa se tamo opominjuće citira ambasador SAD u NATO Daglas Lut: „Ako neka država smatra članstvo u Alijansi nekom vrstom polise doživotnog osiguranja od bezbednosnih rizika, ona treba za to da plati.“
Putin je 10. septembra održao savetovanje o ruskoj polisi osiguranja, o državnom programu naoružanja 2016–2025. Ruski savet bezbednosti je krajem avgusta najavio da će Moskva već u tekućoj godini usvojiti novu vojnu doktrinu. U ruskoj štampi su iznošene preteće pretpostavke da možda neće samo biti reči o izmeni hijerarhije procenjenih vojnih opasnosti, već da je moguće da će kao vojni protivnici Rusije biti javno označeni SAD i NATO u celini, čija je aktivnost, po ruskoj oceni, od februara 2014. nesrazmerna u Crnom, Baltičkom i Barencovom moru, a takođe u Poljskoj i baltičkim zemljama, što će posledično dovesti do narastanja vojnog potencijala ruskih flota.
Uz skretanje pažnje na aktiviranje tzv. raketnog štita, sistema EvroPRO u Poljskoj, u ruskim medijima se uzgred pominje i moguće razmeštanje taktičkog nuklearnog oružja na Krimu i Kalinjingradskoj oblasti. Ruski analitičari su ukazivali i na narastanje vojnog prisustva na Arktiku oružanih snaga SAD, Norveške i Kanade, dok je iz Kremlja dolazila vest da je Putin naložio opremanje jedne ruske baze radi obezbeđenja ruskih interesa na dubokom severu.
AMERIČKI ČEK ZA VOJNI OTPAD: Ruski mediji su likovali nad tim što su za Ukrajinu rezultati samita NATO-a u datom momentu više nego skromni. Porošenku je odata počast, razgovarali su s njim za okruglim stolom kao ravnopravnim partnerom – i dodelili Kijevu za vojne reforme finansijsku pomoć od 15 miliona evra. Dali su više preko drugih kanala, ali Rusi su se rugali tvrdeći da je to dovoljno, na primer, za kupovinu kancelarijskog materijala za saradnike Ministarstva odbrane. Do sledećeg samita NATO-a, koji treba da se održi 2016. u Varšavi, Kijev po ruskoj proceni nema nikakve šanse da dobije ozbiljniju pomoć, što je za Ukrajinu, koja se raspada, bezumno dug rok.
Ukrajina će možda kupovati avione, oklopnu tehniku i drugo sovjetsko naoružanje od zapadnih suseda članica NATO-a, a Poljska, Rumunija i Mađarska oslobodiće se tako zastarelog oružja i preći na NATO standard, SAD će dati garancije, a Ukrajina će kupovati to oružje po ceni gvožđa sa otpada, zaduživati se i postati vojni otpad bivšeg SSSR. Ruski mediji izveštavaju kako je najaktivnija, čak do ivice paničarstva u ukazivanju na rusku agresiju, bila „nova Evropa“ – baltičke zemlje Litvanija, Letonija i Estonija, zatim Poljska i Rumunija, koje su tražile da SAD razmeste svoje vojne baze na njihovoj teritoriji.
Rusi zaključuju da su one, kao i druge evropske zemlje, pokušavale da to obezbede na američki račun (SAD će dati milijardu dolara). Neko kroz zube kaže kako će od tih vojnika korist imati samo prostitutke u Talinu.
U ruskim medijskim analizama se, međutim, ispoljava očekivanje da će se pojačati pritisak da u NATO uđe čak i neutralna Finska (po čijem modelu neutralnosti bi po Kisindžerovom predlogu trebalo napraviti aranžman za Ukrajinu). Iznose se pretpostavke da će NATO prinuditi na veću kooperativnost Češku i Slovačku, čija su vođstva u junu saopštavala da „ne vide neophodnost za jačanje vojnog prisustva NATO-a u Evropi“. Prognozira se i da će Amerikanci i NATO verovatno nastaviti da organizuju „kordon“ protiv Rusije, takozvani GUAM – Gruzija, Ukrajina, Azerbejdžan, Moldavija). Beleži se da će NATO povećati prisustvo u Rumuniji, gde će biti locirani borbeni avioni, pa se iznose i pretpostavke da će uslediti provociranje eskalacije sukoba u Pridnjestrovlju, pa i provociranje tamo lociranog ruskog mirovnog kontingenta. Kao u ogledalu, ukrajinska i deo zapadne štampe pominju Pridnjestrovlje kao bazu za potencijalnu rusku infiltraciju u zoni Odese.
Sve se to svakako prelama preko Ukrajine pa i ono kad Rusi računaju koliko će ih koštati prekid zajedničke vojne proizvodnje s Kijevom – delova za helikoptere, uređaja za samonavođenje raketa „vazduh-vazduh“ R-73, koje pravi kijevski zavod „Arsenal“, i drugog.
Rusima, kako izgleda, kalkulator pokazuje veću cenu „razdvajanja sijamskih blizanaca“ vojno-industrijske saradnje iz vremena bivšeg SSSR od cene izvikanih sankcija i kontrasankcija, ali za sada nije jasno da li se uopšte već pokidane veze mogu uspostaviti.
O regionalnim i globalnim posledicama tektonskih potresa koje je izazvao ukrajinski kolaps tek će morati da se pregovara na nekom visokom nivou.
„Ako ti je neko rekao da si buntovnik, odgovori da jesi, ali dodaj i zbog čega, zašto ne pristaješ na situaciju u kojoj te svode na nulu, u kojoj si niko i ništa. Jer ako na to pristaneš, rezultati će biti loš život, loša politika, loša estetika, a prostor u kom si za tebe će postati neizdrživ“, rekao je za novogodišnji dvobroj „Vremena" vladika Grigorije
Poruke sa protestnog skupa pokazuju da među građanima više nema nedoumica i konfuzije, prepoznali su odakle se i kako generišu problemi u društvu i državi i postali otporni na jeftine finte. Jasno je svima, ne samo u načelu nego i u pojedinostima, da se iza velikih režimskih reči i čitave mehanizacije raspamećivanja i nasilja, iza ubijanja institucionalnog i ustavnog poretka, krije jedino i samo krađa istorijskih razmera. I jasno je da je takva država opasna po život
Crveno je boja krvi. Dobar grafički simbol može da ujedini ljude više nego mnoge reči i besede. Istorijski gledano to su učinili krst, Davidova zvezda, polumesec, petokraka. A u novije vreme i kod nas – target, pesnica “Otpora” i sada crvena, odnosno krvava ruka
Šta spaja Vučića i Jelenu Karlešu? Zašto je pevačica ispunila sve zadate elemente naprednjačke retorike? I koliko van granica Srbije moraju biti čudni i smešni višesatni monolozi koje njen predsednik drži svakog bogovetnog dana
Nije mu palo na pamet, ali da jeste, a očigledno jeste, "Kobre" bi na njegov mig „razbacale“ studente koji protestuju, poručio je u dva navrata predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Samo – “Kobre” ne bi smele da ga poslušaju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
