Rasprodaja javnih dobara

Pre nego što su poslanici SNS-a sa svojom koalicionom pratnjom u zgradi Skupštine Srbije usvojili izmene Zakona o vodama, struka je rekla svoje: izmene ovog zakona su legalizacija korupcije i rasprodaja i uništvanje prirodnih resursa. Taster poslanici nisu ni trepnuli, glasali su: za.

Da se vodno zemljište u javnoj svojini može dati „u zakup i neposrednom pogodbom za plutajuće objekte koji su postavljeni na ovom zemljištu na teritoriji Beograda do dana stupanja na snagu ovog zakona“, posle čega ništa više neće moći da bude promenjeno, jedna je od novina Zakona o vodama koja je, rečju, zaprepastila deo zainteresovane javnosti u Srbiji. Ovu i niz drugih štetnih izmena i dopuna Zakona o vodama formalno je obrazlagala u Skupštini naprednjacima&co. ministarka za životnu sredinu Irena Vujović. Zašto Irena Vujović, a ne Branislav Nedimović, ministar šumarstva, poljoprivrede i vodoprivrede, teško bi se moglo objasniti. Kako god bilo, tim izmenama suštinski se menja regulatorni okvir upravljanja vodama i priobaljem, tj. vodnim zemljištem Srbije, i doslovno legalizuju svi dosadašnji nezakoniti i neustavni dilovi vlasti s odabranim investitorima i klijentima koji već uništavaju životnu sredinu. Takva promena ne može biti „tehnička stvar“ koja se može izglasati bez javne rasprave i po hitnom postupku jer je reč o raspolaganju najvažnijim javnim dobrom – vodom. Da paradoks bude veći, SNS-ov poslanik Janko Langura ministarku Vujović je nazvao „Đokovićem među zelenima“. Njenu „borbu za zaštitu životne sredine“ uporedio je s uspehom Novaka Đokovića u svetskom tenisu. Što reče arhitekta Dragoljub Bakić – ludilo.

foto: dragan kujundžić / tanjug

BEZ JAVNE RASPRAVE

Izmene Zakona o vodama u direktnoj su vezi ne samo s korupcijom, nego i s uništavanjem životne sredine, kaže dr Branimir Jovančićević, profesor Hemijskog fakulteta u Beogradu, potpredsednik DS-a i predsednik Odbora za životnu sredinu DS-a. U razgovoru za „Vreme“, on kaže i da je skandalozno obrazloženje zašto nije bilo javne rasprave o izmenama Zakona. „Rekoše da nije bilo puno članova koji su u zakonu menjani pa nije bilo potrebe za tim. Međutim, ove dopune su kvalitativno mnogo jače od nekoliko procenata promena i zbog toga su potpuno izmenili koncept prethodnog zakona o vodama, koji je bio urađen na osnovama direktiva EU o vodama.“

O značenju neposredne pogodbe, Jovančićević kaže: „Izmenama pre svega člana 10 i člana 21 Zakona o vodama, daje se mogućnost tzv. neposredne pogodbe u izvesnim slučajevima kada je u pitanju rešavanje statusa objekata na vodnom zemljištu u javnoj svojini. Reč je o priobalju. Neposredna pogodba je najnetransparentniji način rešavanja pravnih odnosa. Ništa nije bolji ni princip prikupljanja pisanih ponuda putem javnog oglašavanja. Ovde ni klasični tenderi nisu mogli da prođu bez korupcije. A neposredna pogodba je takva da javnost ne može da ima nikakav uvid u ugovor koji je napravljen između zainteresovane strane i onog ko odlučuje, tj. vlasti.“

U naprednjačkoj Srbiji je, međutim, uobičajena procedura prema kojoj nema tog majčinog zakona ili „izmena i dopuna“ koje mogu ući u Skupštinu, a da nisu dirigovane s Andrićevog venca. Budući da su izmene i dopune Zakona o vodama izglasane po hitnoj proceduri, bez javne rasprave i bez informacija o pisanju izmena, ukaz predsednika Republike se takođe donosi u skraćenom roku od sedam (umesto 15) dana od dana izglasavanja zakona u Skupštini. To znači da je rok za potpis Aleksandra Vučića istekao u danu kad je ovaj broj „Vremena“ bio u štampi, u sredu 21. jula. Čitalac ovih redova ima, dakle, informaciju više – da li je predsednik Vučić procenio da mu je pametnije da Zakon o vodama prećuti i vrati u skupštinsku proceduru, pa neka se Ivica Dačić time bavi, ili ga je ipak potpisao.

Posle kritika i negativnih reakcija dela javnosti koja je zaprepašćena činjenicom da su, izmenama ovog Zakona, vode i vodna zemljišta na teritoriji Srbije i zvanično na rasprodaji, u utorak 20. jula kolale su neproverene glasine da Vučić, makar zasad, novi Zakon o vodama „pušta niz vodu“. Ne baš onako kako su to pre neki dan na Andrićevom vencu od njega tražili ekološki aktivisti, nego više formalno. Ne bi bio prvi put da Vučić glumi vatrogasca koji prvo podmetne požar, pa posle nosi kofe vode da ga ugasi. Ali, teško da se može u glavu predsednika Vučića. Jedino što se do odlaska ovog broja „Vremena“ u štampu zvanično znalo jeste da je poručio kako Zakon o vodama neće potpisati ukoliko ne bude u skladu sa Ustavom.

NEUSTAVAN I NEZAKONIT

Vučić makar slovi za informisanog čoveka, pa je čuo kako Janez Janša prolazi u Sloveniji zbog sličnog zakona. Izmene zakona koji je tamošnja vlada predložila nisu prošle na referendumu. Građani Slovenije, njih 87 odsto, odbili su izmene zakona za koje su zeleni kazali da otvaraju vrata građevinskim projektima uz more, jezera i reke, koji bi direktno ugrozili životnu sredinu. Iako se slovenački premijer brani da poraz vlade na referendumu ne znači nužno i pad vlade, opozicija zahteva od njega da podnese ostavku, a rezultati referenduma se tumače kao jasan pokazatelj velikog nepoverenja građana Slovenije prema Janšinoj vladi.

U Srbiji su RERI (Regulatorni institut za obnovljivu energiju i životnu sredinu) i WWF (Svetska organizacija za prirodu) pokrenuli peticiju za raspisivanje referenduma o ovom pitanju. Podržalo ih je više od 40 organizacija civilnog društva i za nekoliko dana skupili su više od 63.000 potpisa (do utorka 20. jula).

Jovan Rajić, advokat i predsednik UO RERI-ja, kaže da predložene izmene Zakona o vodama koje su usvojene legalizuju korupciju, predstavljaju kršenje Ustava RS i nisu u saglasnosti sa postojećim zakonima: „Dovoljan je jedan primer: Zakon o vodama je u suprotnosti sa Zakonom o javnoj svojini. Zakon o javnoj svojini predviđa mogućnost neposredne pogodbe, ali vrlo restriktivno, a Zakon o vodama to proširuje, otvara nove mogućnosti za neposrednu pogodbu. To je neustavno, jer Ustav nalaže međusobno usklađivanje propisa. Kad se jedan propis donosi, mora da bude usklađen sa svim postojećim propisima. Zato je ovakav Zakon o vodama neustavan i nezakonit.“

Advokat Rajić je siguran da bi rezultati referenduma ovde bili slični ili isti kao u Sloveniji ako bi pitanje bilo postavljeno bez manipulacije i spinovanja. I, razume se, kad bi referendum bio sproveden pod demokratskim principima: „To se, ovde, objektivno govoreći, neće dogoditi. Ali, 100.000 potpisa punoletnih građana nijedna vlast ne bi smela da ignoriše, pa ni ova ovdašnja. Ovo jeste referendumsko pitanje. Radi se o odlučivanju o našim rekama i priobalju na teritoriji cele Srbije. Ako ovo ne sprečimo, na svakoj reci ćemo moći da vidimo i splavove i bagere koji vade šljunak, to vodi u potpunu anarhiju i mogućnost uništavanja bilo koje reke u Srbiji. To vodi u katastrofu.“

Problem s nepoštovanjem zakona u Srbiji jeste u njihovoj nesprovodivosti, zato što institucije ne rade, a zloupotrebe i korupcija ne čekaju da institucije prorade. Međutim, izmenama Zakona o vodi u ovoj formi korupcija se praktično legalizuje, više je puta ponovljena kritika. „Kroz taj sistem neposrednih pogodbi gubi se transparentnost, gubi se mogućnost tržišnih principa. Bez ikakvih kontrolnih mehnizama vlast se neposredno pogađa s investitorima koje ona sama odredi, pod uslovima koje sama odredi, na period koji sama odredi i po ceni koju sama odredi“, kaže Rajić i dodaje da je reč o direktnom uvođenju korupcije u zakon.

Foto: A. Anđić

OPASAN ZAGAĐIVAČ

Potvrđujući da je reč o pokušaju legalizacije svih dosadašnjih protivzakonitih dilova vlasti s odabranim klijentima i investitorima, Rajić podseća na splavove u Beogradu i jednu od odredbi ovog zakona, prema kojoj do dana stupanja na snagu ovog zakona mogu da se neposrednom pogodbom ugovaraju uslovi pod kojima će vodno zemljište biti dato u zakup vlasnicima splavova: „To znači da je moguće da oni do trenutka stupanja na snagu zakona naprave ugovore s vlasnicima splavova pod ovim uslovima neposredne pogodbe, pa kad Zakon stupi na snagu, to se sve legalizuje, odnosno postaje pravno obavezujuće. I posle više ne može da se menja. Oni su možda s nekim zaključili ugovor na deset, na pedeset godina da postavi ugostiteljski objekat na, recimo, Savskom keju, a mi to kao građani više nećemo moći da kontrolišemo. Jer se sve događa mimo javnosti, potpuno netransparentno.“

Član 10 Zakona o vodama sada kaže da svi oni koji su nelegalno napravili objekte na obalama Save i Dunava vrlo lako mogu da legalizuju svoje objekte, a i oni koji žele da ih naprave moći će to lako i efikasno da učine ovim drugim sistemom prikupljanja pisanih ponuda putem javnog oglašavanja, kaže prof. Jovančićević. Šta to znači za životnu sredinu? „Naše reke, jezera, jako su zagađeni. Reke posebno. Izvori zagađenja, zagađivači su različiti, komunalni otpad, fekalne vode, komunalne vode, vodoplovila, ali i u najvećoj meri – objekti u priobalju. Svaki objekat u priobalju je jedan opasan zagađivač. Imali smo primere u poslednje vreme: Potpećko jezero, Višegradsko jezero, Perućac, Vrutci…“, kaže on.

UGROŽENI GRAĐANI

Na ovom bi mestu trebalo podsetiti na nekoliko primera. Prvi je stambena zgrada od 84 stana u centru Vrnjačke Banje koju je podigao Goran Babić, brat od strica Zorana Babića. Useljena je uprkos činjenici da je napravljena na poznatom izvorištu vrnjačke mineralne vode Snežnik, i to bez elaborata za gradnju u zaštićenim zonama. Kako je reč o 4.000 kvadrata u centru Vrnjačke Banje, zarada je, kažu, oko 3,5 miliona evra. I pored toga što su građani prijavili objekat koji je građen po nezakonitim planovima, Odsek za urbanizam je dao građavinsku dozvolu investitoru. Radovi nikada nisu zaustavljeni. Zgrada se, inače, nalazi na manje od desetak metara od Snežnika, koji je već bio zatvaran zbog nekontrolisane gradnje 2011. godine, kada su se u čuvenoj mineralnoj vodi pojavile fekalne bakterije zbog izlivanja kanalizacije.

Drugi je najava izgradnje Zlatnog grada na Ribničkom jezeru na Zlatiboru. Malo, veštačko, Zlatiborsko jezero izgrađeno 1947. u samom centru naselja Kraljeve vode na Zlatiboru, u nemogućnosti je da zadovolji sve investitorske apetite. Zato je ideja da se napravi još jedan zlatiborski grad na Ribničkom jezeru logičan izlaz. To što je Ribničko jezero i vodoizvorište, nikome ne predstavlja problem. Slično kao i s Makiškim poljem i najavljivanim Tesla gradom, zbog kojeg bi Beograd ostao bez vode za piće.

„Uvek je reč o atraktivnim lokacijama, Vrnjačka Banja, Makiš, Zlatibor, na prvom mestu je izvlačenje velikog novca, zarada, a usputno uništavanje prirodnih resursa je nevažno ljudima takvog kova“, kaže Jovančićević, uveren da ove izmene zakona imaju jak socijalni karakter jer je to, s jedne strane, zadovoljenje potreba pojedinaca u sprezi s vlašću, s druge – ugroženo stanovništvo. U Beogradu, kaže on, ovim objektima u priobalju ne samo da se zagađuju i Sava i Dunav, nego će strašna i jaka buka unesrećiti na desetine hiljada ljudi koji žive blizu. Samo gradilište koje će biti u Ribnici narednih godina, ko zna koliko, napraviće veliku štetu. Kad se izgrade objekti i krenu da rade, uništavanje životne sredine biće još veće. To će apsolutno značiti uništenje tog dela Zlatibora. Već je doneta odluka u Čajetini da se vodozahvat izmesti i da se pronađe novo vodoizvorište. „Biće sve komercijalizovano i iskorišćeno za turizam po cenu direktnog ugrožavanja životne sredine“, kaže Jovančićević.

I advokat Rajić i profesor Hemijskog fakulteta Jovančićević saglasni su da su svi ti primeri, kojih ima na svakom koraku po Srbiji, zapravo primeri najstrašnijeg uništavanja životne sredine, a to uništavanje se kasnije legalizuje kroz izmene propisa. Dakle, nije dovoljno to što se krše propisi, nego je potrebno sad te propise upodobiti kako bi se sve dosad protivzakonito učinjeno i – legalizovalo.

Jovan Rajić zaključuje da postoji tendencija stvaranja paralelnog zakonodavstva: „Javni resursi se pretvaraju u privatne resurse. Prošle godine je izmenjen Zakon o saobraćajnoj infrastrukturi, koji je faktički uveo mogućnost neposredne pogodbe na mala vrata, ranije ove godine su bile izmene Zakona o rudarstvu gde se predviđaju posebni ugovorni odnosi, odnosno mogućnost ugovaranja posebnih odnosa sa investitorima u vezi sa radnim pravom i životnom sredinom, sa investitorima koji će se baviti eksploatacijom i istraživanjem rudnih bogatstava u Srbiji. To su sve jasni primeri koji pokazuju da se ovde stvara paralelni pravni sistem, što je opasno. To znači da oni propisi koji su doneti dosad važe za vas i za mene, za obične smrtnike, a za njihovu ekipu, investitore i vlast, važe propisi koji regulišu istu oblast, ali na drugi način.“