Tvrdnja Saše Radulovića da je nemački Dojče vele deo blata koje "udara" po njemu baš sada, kada je on "postao pretnja", nalikuje hroničnim Vučićevim žalopojkama o napadima na njega i porodicu baš sada, kada nam je tako dobro krenulo
Postoje dva dokumenta: prvim američka federalna poreska uprava (IRS) obaveštava zainteresovana lica da Saša Radulović duguje više od milion dolara na ime federalnog poreza za godine 2000. i 2002. Drugim dokumentom kalifornijska poreska uprava obaveštava da isti čovek duguje i za državni porez nešto više od osam hiljada dolara. Obe poreske uprave su svojevremeno aktivirale založno pravo na sadašnju i buduću imovinu dužnika koju bi, da su mogle, plenile i sudskim putem dok ne naplate ceh. Ali nisu mogle – jer u trenutku kada je založno pravo aktivirano, Radulović više u Americi nije imao ni kučeta ni mačeta. Kao što ih, kako kaže imovinska karta, nema ni danas, već živi od poslaničke plate i vozi tuđi ševrolet.
Tužna je sudbina tog sveže overenog dokumenta koji sam prošlog petka objavio u tekstu „Dosta je milion“ na portalu Dojče velea. Tužna, jer umesto da ga smireno pročita pa objasni odakle njegovo ime u neslavnom tefteru američkih poreznika, Saša Radulović je dirigovao odijumom u kojem će DW optužiti za ostrašćenost, njegov pokret Dosta je bilo tvrdiće da je dokument falsifikat, a jurišnici će po društvenim mrežama već dovršiti posao. Na Fejsbuk stranici pokreta, lišenoj svake moderacije, udarnici hoće da znaju „koji to srpski naprednjački skot radi u Dojče veleu“ i gade se „bagre i poslednjeg ološa“ koji daje sebi za pravo da „potura laži“.
Umesto da Radulović okrene telefon američke poreske uprave, izdiktira svoje podatke i proveri da li mu je s pravom razrezan toliki porez, on je vruće glave i vlažnih prstiju žurio da se pravda po Tviteru, pa je uhvaćen u nekoliko drskih laži koje već nemaju nikakve veze sa njegovim poreskim obavezama. Tako je preko četiri kanala izneo četiri različite verzije toga gde je 2002. živeo i šta je radio, kačio je pogrešne liste poreskih dužnika kako bi pokazao da njega tu nema i izmislio verziju prema kojoj mu Dojče vele nije dao priliku da iznese svoje mišljenje u tekstu. Na kraju je po dobrom običaju političara koji se koprca pripretio tužbom i tako otkrio da nije ni čitao Zakon o javnom informisanju, a kamoli shvatio da ne možeš po tom zakonu tužiti strani medij.
Ponešto smo saznali i o kolektivnom identitetu gospodina Radulovića poznatijem kao pokret Dosta je bilo. Taj pokret kao da je pre petnaest godina držao sveću svom lideru dok je ovaj, kako sam kaže, bio jedan od pionira buma u Silicijumskoj dolini i vodio firme „od garaže do 150 zaposlenih“. Kako bi inače čitav taj pokret znao da Radulović nikada nije zarađivao milionske sume, da nije imao vlasničkog udela u softverskoj firmi čiji je šef bio, da nije dobro zaradio od patenta koji je bio glavni proizvod te firme, a zaveden je i pod njegovim imenom? Da li je taj pokret išta više od Radulovića ili je dužan da za njegov račun vija novinara koji je objavio zvanični dokument o poreskom dugu njihovog lidera?
Naravno da armija botova Srpske napredne stranke ovako nešto nije mogla da propusti. Tvitovi redakcije DW na srpskom u kojima se upućuje na tekstove o Raduloviću beleže sumnjivo veliki broj ritvitova, za nekoliko minuta na tekstove stižu desetine navrat-nanos pisanih komentara u kojima je Radulović označen kao poznati kriminalac koji je opljačkao i Srbiju, pa nije čudo da je ukrao i Amerima. Jedan se bot toliko zatrčao da je pomešao Sašu Radulovića i ombudsmana Sašu Jankovića, po sistemu da je samo opljunuti Saša dobar Saša, a sad koji je tačno, nema veze.
Briljira i čelnik propagandnog servisa Željko Mitrović. U otvorenom pismu poručuje Raduloviću da je „građane doveo u situaciju da se stidimo i sramimo i to baš sada kada se Srbija trudi da sa Amerikom razvije najbolje moguće odnose“. U jutarnji program Pinka je opet pripustilo Dragana Vučićevića, koji je prvo naširoko hvalio Dojče vele kao nezavisni javni servis, da bi onda počeo da baljezga o tome da je neplaćanje poreza jednako utaji i da Amerikanci drže „svog čoveka“ Radulovića na kratkom lancu. Nema tome mnogo, isti je taj Vučićević na naslovnoj strani optuživao saradnicu DW za desant na Vučića, a meni rekao – imam snimljeno – da DW piše samo po narudžbi nemačke vlade.
Mora da je Raduloviću promakla ironija: njegova tvrdnja da je nemački medij deo blata koje „udara“ baš sada kad je „postao pretnja“ jednojajčana je bliznakinja Vučićeve stalne žalopojke o napadima na njega i porodicu baš sada kada nezadrživo napredujemo. Zaslepljenost sa kojom Radulovićevi fanovi brane svog idola jednaka je onoj sa kojom Vučićevi botovi brane svog Boga. Podmetanja, uvrede, pljuvanje novinara, umesto razgovora sa njima, odvijaju se u istoj matrici. A ne bi smeli, jer baš Radulović obećava transparentnost, uvođenje reda i boljih običaja na političku scenu. Ako pati od iste paranoje i autoritarnog nagona kao Vučić, onda i nije neka uteha što, trenutno, ima manje divizija.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
