Možda će nekada hleb u Srbiji koštati tri dinara. Nikada, međutim, telefoniranje neće biti besplatno, kako to zamišljaju i praktikuju radikali
Aaaalo, bre!
Ko je gledao, razumeće šta je Mile Tranzicija u već kultnom TV serijalu Devedesetdvojke želeo da kaže. Ko nije, kao izvesni građanin Aleksandar Vučić, i dalje će vikati u slušalicu „aaaaalo, bre“, a niko ga neće čuti. Jer mu je Pošta „isekla“ telefon pošto nije plaćao račune. Građanin Vučić mislio je da je tranzicija isto što i komunizam – sve besplatno, pa je 15 (aaaaalo, bre, PETNAEST) meseci trošio impulse ko Alejbegovu slamu. Od januara 2003. do marta 2004. godine građanin Vučić je kad god se uhvati za telefon, s predumišljajem svakog meseca štetio državu po desetak hiljada dinara, da bi ga Pošta najzad prošle nedelje (15. jula) uhvatila in flagranti u krađi impulsa vrednih 150.758 dinara i ekspresno kaznila sečenjem linije, odnosno oduzimanjem telefonskog broja. Koliko je poznato, Pošta će s dotičnim građaninom obaviti informativni razgovor i iskamčiti obećanje da će platiti ono što je nezakonito prisvojio, a u goroj varijanti mogao bi u Padinjaku da okopava kukuruz onoliko dana koliko je potrebno da vrati dug voljenoj državi.
Aaaalo, bre!
Sve donedavno nije se znalo ko je dotični građanin Aleksandar Vučić. Tek kad su novinari počeli da se raspituju, Pošta je objavila da ima pet pretplatnika-građana koji se tako zovu, ali da je naknadnom proverom utvrđeno da je ovu spektakularnu krađu telefonskih impulsa izveo gensek Srpske radikalne stranke i zamenik šefa njene poslaničke grupe u republičkom parlamentu Aleksandar Vučić. Pošto je uhvaćen u teškom prekršaju, Telekom Srbija oduzeo je Vučiću kućni telefonski broj jer je nepobitno utvrđeno da nije plaćao račune od januara 2003. godine i da državnom preduzeću Telekom duguje 150.758 dinara.
Aaaalo, bre!
Pritegnut nepobitnim dokazima, građanin radikal Aleksandar Vučić priznao je da je 15 meseci drpisao telefonske impulse od države bez namere da ih plati i kao razlog naveo nemaštinu izazvanu poslaničkom platom koja sa nekakvim dodacima „izađe“ na oko 38.000 dinara mesečno. Tako je nesebično telefonski brinući o svim Srbima od Knina do Jupitera gensek Vučić ostao bez para da podmiri svoje PTT račune, pa se odlučio da ih ne plaća i tako se svesno pridružio onima (koje inače žestoko napada) čiji je cilj da (otimajući njena dobra, u koja spadaju i telefonski impulsi) ekonomski oslabe i destabilizuju državu Srbiju.
Aaaalo, bre!
Nije lako kad moraš zbog nemaštine svesno da potkradaš Majku Srbiju. Naročito je to teško radikalu Vučiću kad pre podne o njoj (Srbiji) javno govori s toliko ljubavi i patriotizma, braneći je od onolikih izdajnika i plaćenika koji svi uglas ponavljaju (zajedno sa omraženom Svetskom bankom i Međunarodnim monetarnim fondom) da u Srbiji više nema besplatnog ručka. A onda po podne kad dođe kući, Vučić mora da spusti roletne da ga niko ne vidi i u mraku vrti telefon. Malo zove Beljinu (to je varoš u Bosni i Hercegovini), možda okrene neki broj u Osijeku (Republika Hrvatska), malo ćaska sa dijasporom u Čikagu (najveći srpski grad u Americi)… Reč po reč, ode 150.000 dinara, a poslanička plata, nikakva.
Aaaalo, bre!
U Pošti, odnosno u Telekomu Srbija, poverili su novinarima da su veoma retki ovakvi EKSTREMNI slučajevi „neodgovornog“ ponašanja poznatih građana. I da se, obično, ljudi koji nemaju novca da odmah plate telefonski račun uredno jave i zamole za „grejs period“, a država im, obično, izađe u susret. „Ali, ovaj Vučić nas je ignorisao pa smo bili prinuđeni da primenimo postupak“, izjavila je službenica Pošte nadležna za „ovakve“ slučajeve.
Aaaaalo, bre!
Iz svega dosad poznatog mogao bi da se izvuče zaključak da je gensek Vučić „pozajmljivao“ (iz doba komunizma eufemizam za krađu) od države telefonske impulse s predumišljajem. Nekako isto onako kako je izvesni Vuk Hamović navodno krao struju, u optužbama tog istog Vučića, ali kao predsednika parlamentarnog Anketnog odbora koji je istraživao trgovinu električnom energijom. Za genseka Vučića ne treba formirati anketni odbor, čovek je priznao da je krao od države. Sad će valjda da mu sudi narod, pošto se dotični kandidovao za gradonačelnika Beograda. I sad treba da odgovara, jer da je svestan i savestan patriota ne bi sebi dozvolio takvu nepodopštinu kao što je krađa telefonskih impulsa.
Aaaalo, bre!
A možda je radikalski gensek Aleksandar Vučić nevin. Možda je samo vlastitim primerom želeo da pokaže svoju nostalgiju i uverenje da vreme vulgarnog komunizma (u kome se troši prema potrebama, a radi prema mogućnostima) nije prošlo. I da telefoniranje može da bude besplatno, isto onako kao što kilogram hleba u radikalskim bajkama može da košta tri dinara.
Aaaaalo, bre!
Gde to ima? Naravno, nigde, ali radikali misle da lepo zvuči.
Da se ta vulgarna bolest ne bi u narodu proširila, država bi baš na primeru građanina Vučića morala da primeni odgovarajuću terapiju koja ne podrazumeva samo da se kradljivcu oduzime telefonski broj.
Građaninu, poslaniku i radikalskom genseku Vučiću treba pomoći na drugi način. Eto, na primer, ako mu je poslanička plata mala i ako mu je firma gde je zaposlen kao gensek bankrotirala, treba mu savetovati da, za početak, promeni radno mesto i nađe neki pošten posao od koga može pristojno da se živi i… telefonira.
Aaaaalo, bre!
Što vlast Aleksandra Vučića u kampanji više demonstrira nasilje, to se više žali kako je tobože ona ugrožena. Tada nema političkih protivnika, nego neprijatelja od kojih se valja „odbraniti“, to jest zatući ih, piše „Vreme“ u novom broju
Bivši predsednik Srbije ušao je u izbornu kampanju sa gotovo svim polugama političke i institucionalne moći. Istovremeno, njegovi protivnici postaju nasilnici, teroristi, strani plaćenici i pretnja državi, dok se vlast predstavlja kao strana koja se samo brani. Od Bežanijske kose i Futoške pijace do Beogradske arene, ista zamena uloga otvara pitanje opasnije od toga ko je započeo pojedinačni incident: šta se događa kada politički protivnik prestane da bude konkurent na izborima i postane neprijatelj od kojeg treba braniti Srbiju
Birača iz rasejanja ovog puta ima jednako kao birača – recimo – Kragujevcu, četvrtom gradu po veličini u Srbiji. Njihov značaj prepoznao je i režim koji je sitnim psinama odbio otvaranje mnogih biračkih mesta te primorava ljude na drugim meridijanima da glasaju u sred noći
Aleksandar Šapić politički je preživeo 6. oktobar i sednicu Skupštine grada na kojoj se nije ni razmatrala njegova smena. Opozicija je obećala da će je formalno zatražiti u narednom periodu iako je jasno da većinu nemaju. Za sada i oponenti vlasti, ali i građani imaju samo obećanje v. d. predsednice države Ane Brnabić da će “svi u budućnosti videti šta će biti stav stranke” čiji je Šapić potpredsednik. Do tada će režim da zaćuti, baš kao što i sada glasno tihuje prvi čovek grada koji ponovo nije bio na sednici na kojoj je objektivno bio ključna tema
Aleksandar Vučić u ovoj kampanji gotovo da nije održao govor bez pominjanja žena. Sam je objasnio zašto: žena je odgovorna jer mora da brine o kući, deci i roditeljima. U tom komplimentu sadržana je cela njegova predstava o ženi, ali i granica iza koje žena prestaje da bude “naša” i postaje neprijatelj
Razgovarao je sa kamenom za kupus i fotografijom Ilije Srdanovića. Požar u Niškoj tvrđavi proglasio je za delo veštačke inteligencije. Pohvalio se da mu ne bi bilo prvi put da nekom otima pištolj iz ruku
Režim neće da otvori biračka mesta u inostranstvu i tera ljude da glasaju – noću! Odsecanjem velikog broja birača, izbori su već sada i zvanično neregularni
Predstavnici bivšeg predsednika Srbije u dosadašnje dve TV debate na N1 su se dokazivali u tome ko će biti dostojan proslavljenog naprednjačkog bukača Vladimira Orlića. Nisu došli da razgovaraju, nego na verbalnu šutku
Predizborna kampanja i političko nasilje
Stvarne žrtve i Vučićevo glumatanje Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
