Ovogodišnji Izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije u procesu pridruživanja Evropskoj uniji, u ovdašnjim medijima okarakterisan je kao mahom pozitivan, uz pokoji kritički ton.
Stav Majkla Davenporta, šefa Delegacije Evropske unije u Srbiji, jeste da je Izveštaj EK pre svega uravnotežen i objektivan i da je to najpreciznija ocena kojom se može opisati ovaj dokument. Davenport smatra da postoje oblasti u kojima je napravljen veliki napredak i kao takav on je prepoznat u izveštaju. Ali, takođe, izveštaj ističe i probleme, teškoće i one oblasti u kojima nije postignut dovoljan napredak, navodeći korake koje je potrebno preduzeti. „Takva je recimo primena nekih delova Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, kada je reč o državnoj pomoći, zaštiti životne sredine, poljoprivredi, zaštiti potrošača. Izveštaj je vrlo detaljan“, kaže Davenport na početku razgovora za „Vreme“. „Mislim da izveštaj reflektuje naporan rad i širok spektar konsultacija i veliki doprinos širokog kruga organizacija, uključujući, s jedne strane, tela i države članice Evropske unije, Vladu Srbije, ali i nezavisne izvore, kao što su predstavnici civilnog društva, parlamentarci, biznis asocijacije i organizacije. Ono čime sam najzadovoljniji, kada govorimo o reakcijama nakon objavljivanja Izveštaja, jeste to što je Izveštaj vrlo precizan i uravnotežen. On pokriva vrlo širok spektar oblasti, kao i veliki broj indikatora koje Evropska komisija uzima u obzir kada je reč o zadovoljavanju kriterijuma.“
„VREME„: Jedna od oblasti koja je nepovoljno ocenjena jeste stanje medijskih sloboda i slobode govora, uz posebno naglašen visok nivo autocenzure i mešanja u uređivačku politiku medija. Da li su u izveštaju uzeti u obzir nedavni slučajevi ukidanja političkih TV emisija, poput „Utiska nedelje„?
MAJKL DAVenPORT: Izveštaj pokriva period od početka oktobra 2013. do kraja septembra 2014, tako da ovi slučajevi jesu uzeti u obzir, s obzirom na to da su se u tom periodu dogodili. Kada je reč o situaciji na srpskoj medijskoj sceni, zabrinutost koja je izražena u izveštaju nije nikakvo iznenađenje. I sâm sam više puta izražavao zabrinutost zbog istih stvari u poslednjih godinu dana, i javno i na druge načine.
Izuzetno je važno imati u vidu kontekst: Srbija je pre tri godine usvojila Medijsku strategiju, što je veliki korak napred. Strategiju je usvojio parlament i ona jasno ukazuje šta su izazovi srpskih medija, koji su ciljevi i kako stvoriti zdravo medijsko okruženje. Takođe, medijski zakoni usvojeni ovog leta stvaraju uslove za napredak, ali primena tih zakona je od presudne važnosti.
Da, izveštaj uzima u obzir slučajeve koje ste naveli, kao i slučajeve obaranja i hakovanja medijskih sajtova, blogova i portala. Ali da bi tu došlo do poboljšanja, sve strane moraju da ulože napore. Vlada svakako snosi odgovornost, jer kao i u svakoj demokratski uređenoj zemlji, ona je zadužena da kreira zdravo okruženje u kom mediji mogu da rade svoj posao. Novinarska profesija je sa svoje strane odgovorna da osigura kvalitet i profesionalne standarde. Posebnu ulogu imaju nezavisna regulatorna tela i ta uloga mora da bude u potpunosti realizovana. To je svakodnevni, stalni izazov.
Kada pominjete ukidanje nekih TV emisija, mislim da je tu u pitanju i jedna tehnička stvar – a to je da li TV stanice ispunjavaju uslove na osnovu kojih su dobile dozvole za korišćenje nacionalnih frekvencija. Ako pogledate set novih medijskih zakona, u njima jasno piše da je posao medija da osiguraju pluralizam mišljenja, da omoguće javnu debatu, da se osigura javni interes… To je jedan od poslova nezavisnog regulatora i biće zanimljivo videti kako će on gledati na ovaj fenomen.
Ovde nije reč o mešanju u poslovnu politiku vlasnika medija, nego o ispunjenju zakonskih obaveza i čuvanju javnog interesa kroz korišćenje javnog dobra kao što su frekvencije.
Na konferenciji za novinare održanoj nakon što ste premijeru Aleksandru Vučiću uručili Izveštaj, bili ste svedok njegove prozivke na račun Tamare Spaić, novinarke „Blica„. U samom „Blicu“ o tome nije bilo ni reči. Da li imate u vidu da je to jedan od oblika pritiska sa kojim se novinari suočavaju?
Moje četvorogodišnje iskustvo sa mnogih konferencija za novinare u Srbiji je takvo da mi se čini kako novinare često treba ohrabrivati i podsticati da postavljaju pitanja i podsećati ih da je njihova uloga da postavljaju pitanja. Na većini konferencija za štampu novinari izgledaju savršeno zadovoljni kad prosto hvataju beleške i zapisuju ono što se priča. Vrlo retko ima novinarskih pitanja. Interakcija i razmena na konferencijama za novinare su retke, voleo bih da su češće, da je živahnije. Zapravo, bilo bi mi drago da češće čujem neprijatna pitanja, kao ovo koje mi upravo postavljate.
Mislite da bi ono što se dogodilo trebalo da bude češće?
Nisam to rekao, već smatram da konferencije za novinare treba da budu prilika za razmenu. Takođe, izuzetno je važno da imamo u vidu da zdravo medijsko okruženje nije samo sloboda da nekoga napadnete, iako jeste sloboda da kritikujete, koja je fundamentalna. Ali, zdravo medijsko okruženje takođe znači da imate zdravu debatu, kvalitetnu diskusiju o političkim i društvenim temama. I tu je odgovornost podeljena na sve učesnike. Apsolutno je važno da mediji i svi novinari treba da imaju slobodu da objave sve detalje nekog događaja, kao i da kritikuju. Novinar koji postavi pitanje ima pravo, zaslužuje da dobije dostojan odgovor na svoje pitanje.
Kada već govorimo o osnovnim elementima demokratskog uređenja, koliko je u smislu političke stabilnosti važna jaka opozicija, koje u Srbiji trenutno nema? Da li odsustvo snažne opozicije u Srbiji ugrožava suštinsku demokratičnost političkih procesa?
Zdrava demokratija treba da teži tome da ima proaktivnu opoziciju. Svakoj vladi je potrebno da ima izazove koji dolaze od političke opozicije, bilo da je ona parlamentarna ili vanparlamentarna. Iznad svega, svakoj vladi i svakoj demokratiji je potrebno da ima kome da polaže račune. Jedino tako može da opravda politiku koju vodi. Tako da – da, mislim da opozicija ima važnu ulogu da predstavlja izazov vladajućim strukturama i da preispituje njihovu politiku. Takođe, tu je još jedna vrlo važna uloga: nuđenje alternativa i njihovo forsiranje do svakih narednih izbora.
Kritički nastrojeni, slobodni mediji i opozicija, dakle, igraju ulogu korektiva vlasti u demokratskom društvu. Koje su posledice po dru–štvo kada ta dva faktora izostanu?
Kad god se prostor za debatu smanji, društvo je u riziku. Nedavno sam imao priliku da odgovorim na neobično pitanje: kakva je praksa rukovodećih tela Evropske unije kada treba da ocene rad novinara. To je potpuno pogrešno pitanje. Nije posao vlade da procenjuje rad novinara i medija, to je zadatak čitalaca i gledalaca, građana. Posao vlade je da kreira ambijent koji sam malopre pomenuo. Ako je taj ambijent restriktivan, celo društvo će biti na gubitku, uključujući i vlast. Bilo da je reč o debati u medijima, parlamentu ili na relaciji između političkih partija, na toj debati počiva demokratija.
S obzirom na sve češća ukazivanja na ugroženost slobode medija u Srbiji, na proteste koji se odigravaju i na ulicama, da li ste imali kontakata sa predstavnicima novinarskih udruženja?
Naravno, u stalnom sam kontaktu sa svim profesionalnim organizacijama u Srbiji, posebno sa medijskim i novinarskim, a iduće nedelje bi trebalo da se sastanem sa čelnicima dva najveća novinarska udruženja, Nezavisnog udruženja novinara Srbije i Udruženja novinara Srbije. Održavamo redovne kontakte. Predstavnici civilnog društva su bili pozvani da daju svoj doprinos Godišnjem izveštaju Evropske komisije i ovi sastanci će biti prilika da od njih čujem kako oni vide ocene koje smo izneli o medijskim slobodama.
Ekonomski napredak je još jedna tačka na koju se Izveštaj posebno osvrće i ukazuje na neophodne korake koje treba primeniti. Stiče se utisak da EU nikada nije posvećivala veću pažnju ekonomskoj situaciji zemalja–kandidata. Da li je reč o tome da EU ne želi da joj se ponovi scenario Rumunije i Bugarske, pa i Hrvatske, koje su ulaskom u EU unele u Uniju i svoje ekonomske teškoće?
Ključni kriterijum kada je reč o ekonomiji i prijemu u EU jeste da li zemlja kandidat ima funkcionalnu tržišnu ekonomiju. I ove godine je iz Izveštaja jasno da ne samo Srbija već i druge zemlje ne ispunjavaju u potpunosti te kriterijume. Neke od oblasti relevantne za ovo pitanje jesu subvencije, državna pomoć, preduzeća u državnom vlasništvu. Te primedbe su adresirane ne samo Srbiji nego i drugim zemljama kandidatima, tako da Srbija nije izuzetak.
Važno je da napomenem još nešto, kada je reč o ekonomskoj situaciji Srbije u svetlu pridruživanja – ekonomija Srbije ima svoje probleme koji su dobro poznati, a dodatno je oslabljena majskim poplavama. Zemlje EU i njihove ekonomije takođe se bore sa posledicama ekonomske krize i recesije. Evropska unija je u poslednjih nekoliko godina razvila rigorozniji okvir, kojim pre svega svojim članicama nudi vođenje kroz ekonomske politike. Evropska komisija je postala mnogo aktivnija poslednjih godina na ovom polju, pa je razvila mehanizme za tu vrstu pomoći. Stoga, kada uporedimo Izveštaj o napretku Srbije iz 2013. i ovogodišnji, ključne primedbe iz oblasti ekonomije jesu da Srbija treba da počne da primenjuje novi pristup, kako bi na kraju ispunila kriterijume.
Kada je reč o ekonomskom ambijentu, često čujemo primedbe da je on u Srbiji mnogo naklonjeniji stranim nego domaćim investitorima. Da li je i vaš utisak takav?
Moj utisak je da je mnogo važnije formirati pouzdanu i predvidivu poslovnu klimu nego insistirati na privlačenju stranih investitora. Iz razgovora koje ja imam sa stranim, evropskim kompanijama, ali i sa srpskim, vidim da svi oni žele iste uslove, pre svega predvidivost i mogućnost za planiranje. Neki od koraka koji su ovog leta preduzeti, a koje su i domaći i strani biznis čekali dugo, mogu tu da pomognu. Tu pre svega mislim na reformu javnog sektora i kreiranje okvira za privatizaciju javnih preduzeća. Veoma bitno je usvajanje novog zakonodavstva u oblasti izgradnje i planiranja. Osim toga, u ovoj oblasti je fundamentalno važna borba protiv korupcije.
Jedno od obećanja Vlade Srbije bilo je otvaranje pregovaračkih poglavlja 23 i 24 (vladavina prava i pravosuđe) do kraja ove godine. Međutim, na sednici Odbora Skupštine Srbije za evrointegracije rekli ste da se to može očekivati najranije na proleće. Da li je reč o odlaganju?
Od samog početka, dakle od otvaranja pregovora sa Srbijom u januaru ove godine, bili smo prilično jasni: najoptimističnija prognoza, ona po kojoj bi sve išlo tačno onako kako je planirano, predviđa da akcioni planovi za poglavlja 23 i 24 budu spremni najranije na proleće. Te akcione planove prave Vlada Srbije i resorna ministarstva. Još uvek ima mnogo pitanja i detalja koji treba da budu rešeni u tim oblastima pre nego što otvorimo poglavlja. Reč je o najvažnijim poglavljima jer u njima leže ključni indikatori koji nam pokazuju posvećenost Srbije pridruživanju Evropskoj uniji. U vezi s tim, u toku je ogroman je posao, koji zahteva do sada neviđen nivo koordinacije, pre svega unutar same Vlade, ali i koordinaciju sa civilnim sektorom, koji igra važnu ulogu u implementaciji onoga što stoji u tim poglavljima.
Ja uporno ističem, pa da ponovim i sada: nije suština u tome kada će neko poglavlje biti otvoreno. Suština je dobro pripremiti teren za otvaranje poglavlja i potom napredovati kroz pregovore.
Osim spremnosti za otvaranje poglavlja 23 i 24, šta su još indikatori posvećenosti Srbije procesu pridruživanja?
Tokom poslednjih godinu dana videli smo kontinuiranu posvećenost implementaciji Briselskog sporazuma. Naravno, došlo je do usporavanja zbog političke situacije, pre svega na Kosovu. Ali ako pogledamo čitav period od dvanaest meseci, napravljen je veliki pomak, što smo videli, na primer, tokom lokalnih izbora na Kosovu. To vidimo i u činjenici da je napravljen niz dogovora koji omogućavaju primenu Briselskog sporazuma, kada je reč o slobodi kretanja, energetici, telekomunikacijama. Važno je naglasiti da je čak i u vreme predizborne kampanje u Srbiji, kao i u vreme formiranja aktuelne vlade, održan kontinuitet susreta sa predstavnicima Kosova.
Glavni izazov sada jeste da se dijalog sa Kosovom nastavi ne samo u pravcu implementacije Briselskog sporazuma, što je već obavljeno, već da se ide dalje, u pravcu normalizacije koja je krajnji cilj.
Obezbeđivanje uslova za implementaciju Briselskog sporazuma bio je relativno dug proces. I inače je, bar u slučaju Srbije, najčešći problem taj što proces postizanja sporazuma, ili usvajanja zakona, teče relativno glatko i lako, a onda nailazimo na čitav niz prepreka kada treba obezbediti primenu tih akata. Zašto je to tako i da li je iskustvo drugih zemalja kandidata slično?
Kada imamo situaciju u kojoj parlament usvoji određenu legislativu, a onda dođe do problema u primeni, najčešće je stvar u tome da nedostaju prateća podzakonska akta i propisi koji bi primenu omogućili. Mislim da smo, kada je reč o legislativi, u novoj situaciji. Nivo angažmana koji postoji između Srbije i EU je snažniji, Evropska komisija ima nove mehanizme vrlo direktnog nadgledanja primene usvojene legislative. Ta vrsta monitoringa nije u nadležnosti Delegacije EU u Srbiji, ali bez obzira na to, mogu da kažem da su mehanizmi kontrole vrlo detaljni. To je vidljivo i iz ovogodišnjeg Izveštaja: u nekim oblastima zabeležene su ozbiljne primedbe upravo zbog neprimenjivanja legislative, na primer kada je reč o zaštiti potrošača.
Kako komentarišete najavu direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marka Đurića da će Srbija morati da menja Ustav zbog pune implementacije Briselskog sporazuma?
U cilju pune primene Briselskog sporazuma i sveobuhvatne normalizacije odnosa sa Kosovom, Srbija treba da uradi mnogo toga. Međutim, nije ni na meni ni na Delegaciji da Srbiji govorimo šta to treba da bude. Naša je uloga da obezbedimo dijalog i mislim da je EU to ispunila daleko uspešnije nego što su mnogi očekivali. Sada je na stranama u tom dijalogu, i na Srbiji i na Kosovu, da razmotre šta mogu da urade kako bi Briselski sporazum bio potpuno primenjen. Evropska unija je i dalje posvećena nastavku procesa normalizacije.
Kada je reč o Balkanu u celini, da li danas, 20 godina nakon konflikta, možemo da kažemo da je ovo područje bezbednosno stabilno, naročito u svetlu napetosti u Sandžaku, ali i u svetlu činjenice da nam nedavne masovne demonstracije i neredi u BiH govore da bi varnica za nestabilnost danas pre mogla da bude ekonomsko nezadovoljstvo i neizvesnost nego bilo koji drugi faktor?
Ono što danas ujedinjuje ljude i zemlje ovog regiona jeste zajednička težnja ka miru i zajednička težnja ka pridruživanju Evropskoj uniji. U tom smislu perspektiva je dobra.
Što se Sandžaka tiče, vi znate da EU već više od sedam godina ima program „Evropski progres“, čiji je cilj da unapredi kvalitet života u tom regionu, kroz podr-šku poboljšanju lokalne infrastrukture, od škola i obdaništa do upravljanja otpadnim vodama i čvrstim otpadom, pomoć malim preduzećima da ojačaju i zaposle više ljudi. Prave se industrijske zone sa namerom da se privuku investitori, domaći i strani. Sandžak ima dobar potencijal, ima mnogo mladih i obrazovanih ljudi, u to sam se i sam uverio tokom relativno čestih odlazaka tamo. Mislim da je ekonomija suštinski važna za unapređenje ove oblasti, da tenziju tamo prvenstveno izaziva osećaj ekonomske besperspektivnosti. Vlada mora da ima svoju strategiju za podsticanje razvoja na Sandžaku.
Nije nikakva tajna da postoji zabrinutost zbog Bosne i Hercegovine i zbog kompleksnosti tamošnje situacije. Nadam se da će politički lideri shvatiti da je njihov interes zapravo ono što je interes građana BiH: da počnu da rade na rešavanju političkih i ekonomskih problema. Iako ne mogu da govorim u ime čitave međunarodne zajednice, kada je o Evropskoj uniji reč postoji velika podrška političkim liderima da krenu napred u interesu građana. U tom smislu, kao što smo videli posle majskih poplava, EU je veliki partner Bosni i Hercegovini.
Kako se stav zvaničnog Beograda o rusko–ukrajinskom sukobu i generalno odnos sa Rusijom uklapa u spoljnopolitičke ciljeve EU?
Poznato je kakav je stav EU po pitanju krize u Ukrajini. Evropska unija je dugo radila na tome da podrži legitimne aspiracije vlade u Kijevu da približi zemlju EU, naročito na planu trgovinskih odnosa, investicija i tako dalje. To su legitimne težnje ukrajinske vlade i građana. Potezi koje je povlačila vlada u Moskvi prema Ukrajini su iz vizure EU neprihvatljivi, naročito u pogledu zauzimanja Krima i u pogledu podrške akcijama proruskih frakcija na istoku Ukrajine. U tom smislu, Evropski savet je preduzeo i konkretne mere. Za EU je potpuno jasno da teritorijalni integritet Ukrajine mora da bude poštovan. Srbija je zauzela istu poziciju. Iako Srbija na Generalnoj skupštini Saveta Evrope nije glasala o tom predlogu, jer se glasanje događalo u vreme formiranja vaše Vlade, kasnije je podržala tu poziciju.
Mi kao EU očekujemo od Srbije da kao zemlja kandidat podrži politički pravac EU po ovom pitanju. Pozicija srpske vlade jeste da ne može da podrži politiku sankcija prema Rusiji. U pojedinim slučajevima je kao razlog navođeno to da Rusija nikad nije podržavala sankcije prema Jugoslaviji, što, zapravo, nije istina: kao članica Saveta bezbednosti Rusija jeste podržala sankcije bivšoj Jugoslaviji. Ali, na Srbiji je da odluči o tom pitanju. Treba imati u vidu da poglavlje 31 pristupnih pregovora predviđa usaglašavanje spoljne i bezbednosne politike zemlje kandidata sa politikom EU. To se očekuje i od Srbije. Logičan sled stvari bio bi da u narednom periodu vidimo sve veće usaglašavanje i podršku Srbije spoljnopolitičkim inicijativama i akcijama EU.
Da li Južni tok može da predstavlja problem u procesu pridruživanja Srbije Evropskoj uniji?
Stav Evropske komisije je jasan. Bilo koji gasovod koji prolazi kroz teritoriju Evropske unije mora da bude u skladu sa propisima EU. Komisija ima odgovornost da obezbedi poštovanje tih propisa. Srbija je kandidat za članstvo u EU, ali Srbija je takođe i članica Evropske energetske zajednice. Kao takva preuzela je određene obaveze, naročito u vezi sa energetskim paketom EU koji stupa na snagu u januaru 2015, a koji između ostalog zahteva razdvajanje kontrole izvora i transporta gasa. Suštinski, taj paket podržava mogućnost snabdevanja energentima iz više izvora, a Južni tok nije na to usmeren.
To su obaveze koje se odnose ne samo na Srbiju već i na zemlje koje su članice EU a kroz koje će prolaziti Južni tok. Sporazumi koji su u vezi sa izgradnjom Južnog toka nisu usklađeni sa propisima Evropske unije.
Šire gledano, Evropska komisija bi volela da vidi raznolikost energetskih izvora, i zato postoje mnogi infrastrukturni projekti koji za EU predstavljaju veći prioritet od Južnog toka. Ako sporazumi u vezi sa Južnim tokom mogu da se prilagode propisima EU, nema razloga da predstavljaju problem u odnosu Unije prema bilo kome.
Srbija je dugo imala ambivalentan stav prema sopstvenom antifaši–zmu iz Drugog svetskog rata. Kako komentarišete to što ove godine, na 70. godišnjicu oslobođenja, imamo vojnu paradu i da li je to znak još većeg približavanja Srbije evropskoj antifašističkoj tradiciji?
Mislim da je vrednovanje i preispitivanje Drugog svetskog rata nešto čime se bavimo širom Evrope. Srbija u tome nije izuzetak. Srbija i Jugoslavija su nesumnjivo bile većinski na strani antifašističke borbe. Na koji način će te vrednosti i tradicija biti prepoznate, vrednovane i obeležavane jeste stvar svakog društva. Čini mi se da je veoma pozitivno kada događaji u spomen na Prvi ili Drugi svetski rat doprinose boljem razumevanju i pomirenju između naroda.
