Puzajući fašizam

„VREME„: Da li vi vidite opasnost od fašizma u Srbiji?

FILIP DAVID: Tu politiku isključivosti i netolerancije jasno i svakodnevno vidimo na delu i ona predstavlja opasnost koja se naziva „puzajući fašizam“. Opasnost da se potencijalno prisutni elementi fašizma pojave kao stvarni fašizam ispoljavajući se u samohvalisanju, ignoranciji, proganjanju i kažnjavanju svakog drugačijeg i suprotstavljenog mišljenja. To je karakteristika bolesnih društava, stalno na ivici unutrašnjih sukoba i fizičkih obračuna. Fašizam u nastajanju maskira se u tobožnju brigu za narod, za njegovo zdravlje, ali se zapravo svodi na pokušaje kontrole svih oblasti života i uvek zadržava svoju bolesnu, destruktivnu i ksenofobičnu suštinu.

Stenli se u svom delu ne bavi fašizmom, već fašističkom politikom i uočava niz strategija. Prepoznajete li u našoj stvarnosti neke od ovih strategija i koja je najizraženija?

Stenlijevim propozicijama fašizma mogle bi se dodati i dopune u opisima Umberta Eka i Ernsta Noltea: nacionalizam, militarizacija društva, populizam, jake društvene frustracije, teška ekonomska situacija, pojava harizmatičnog vođe koji objedinjuje bitne elemente fašizma, daje mu onaj folklorno prepoznatljiv izgled. Pa, svako ko prati našu političku situaciju zapaziće bez problema neke veoma upozoravajuće strategije i problematična društvena kretanja. Neka svako za sebe izvede zaključak.

Koliko se u Srbiji danas može prepoznati „fašizam„, koji autor vidi kao određenu vrstu ultranacionalizma u kom naciju predstavlja autoritarni lider koji govori u njeno ime?

Može se prepoznati kao stalno prisutna potencijalna opasnost. Pojedine profašističke grupe, uglavnom marginalne, ali ne bez određenog političkog i društvenog uticaja, nalaze inspiraciju i pozivaju se na različite uticaje, istorijske, religiozne i mistične, na nacizam Dimitrija Ljotića, klerikalni nacionalizam, antievropejstvo i antisemitizam vladike Nikolaja Velimirovića, mistični evroazijski pokret Rusa Aleksandra Dugina i, naravno, na ideologije i pokrete poražene u Drugom svetskom ratu. Palanačko mišljenje, pre ili kasnije, vodi srpskom nacizmu, pisao je Radomir Konstantinović u Filosofiji palanke.

Fašizam je hidra sa mnogo glava, sposoban za različita prerušavanja. „Naš“ fašizam je poput delova slagalice koja nije složena u celinu, gde se ne pravi razlika između nacizma i fašizma. Kao društvena pojava naizgled je marginalan, ali veoma opasan jer mu ide na ruku velika netolerancija između različitih političkih grupa, različitih vidova ekstremizma, demagogija i licemerje vlasti i delova opozicije, atmosfera nepriznavanja počinjenih ratnih zločina i društvena rehabilitacija zločinaca, prisutne teorije zavere, huligani i navijačke grupe pod zaštitom političkih partija, mitovi koji dobijaju status istorijske istine. Sve to opominje da smo visoko rizično društvo u kojem mnoge vrste ekstremnog ponašanja imaju svoje opasne zagovornike i uticaje.

Koliko je Stenli u pravu kad kaže da „fašistička politika ne dovodi nužno do eksplicitne fašističke države, ali je svejedno opasna„?

Stenli to pokazuje na primeru Sjedinjenih Američkih Država, ali i evropskih država poput Mađarske, Poljske i nekih drugih. To je onaj Trampov slogan „America First“. Izolacija, zatvaranje, predrasude prema izbeglicama i migrantima, plodno tle za mračne ideologije. Ono što je izuzetno opasno jeste, kako piše Stenli, „normalizacija fašističkog mita“, uveravanja kako je tobože taj mit nešto „normalno, bezopasno“, povika kako je reč „fašista“ izgubila svoje pravo značenje, da stvara lažnu uzbunu, da fašizam pripada prošlosti koja se neće vratiti.

Ovakva „normalizacija“ daje fašizmu, otvorenom i prerušenom, propusnicu za političko delovanje, za preživljavanje, za budućnost. Umanjuje se i minimizira opasnost od novih oblika fašizma dok se on na mala vrata uvlači u svakodnevni način mišljenja i ponašanja. Fašistička politika ne dovodi nužno do eksplicitne fašističke države, ali je sigurno da utire put ekstremnim uverenjima i politikama koje su razorne, ispunjene mržnjom, što je opasnost ne samo za pojedine države, nego za čitavo čovečanstvo.

Sagledavajući je kroz prizmu Stenlijevih strategija fašističke politike, gde biste danas svrstali Srbiju?

Može se reći da je fašizam uvek prisutan u nekom od svojih oblika, makar se činilo da je ograničen na društvenu marginu. Na klizavom putu prema demokratskoj državi začas se skrene u autoritarnu vlast, pa i u diktaturu, a onda je to neposredna opasnost da se fašistička politika prometne u ubilačku i samoubilačku fašističku diktaturu. Zato treba čitati Stenlijevu knjigu. Ona je i upozorenje i opomena, pisana jednostavnim stilom, razumljivo i veoma dokumentovano. Kako funkcioniše fašizam Džejsona Stenlija je obavezna lektira za sve one koji ne znaju dovoljno, ili ne znaju ništa o jednoj od najopasnijih i najsmrtonosnijih globalnih ideologija. A takvih je, nažalost, mnogo, sve više.

Nikada ne treba potcenjivati opasnosti fašističke politike koja dovodi, kako Stenli opominje, do „opravdavanja nehumanih postupka, do gušenja slobode, masovnog zatvaranja i proterivanja i do, u ekstremnim slučajevima, masovnog istrebljivanja“. Jedna od važnih pouka koju moramo i mi, ovde u Srbiji, stalno imati na umu jeste da je fašizam opasna zver koja vreba iz prikrajka, i da ukupna srpska politika, i vlasti i opozicije, treba da se zasniva na antifašizmu kao osnovnom postulatu vlasti i svakog javnog političkog i društvenog delovanja. Nažalost, čini se da je antifašizam postao ispuštena, zaboravljena i nepoželjna reč.