Putuj Evropo

Pored pravnih, moralnih i političkih implikacija koje će izazvati „otkazivanje nastavka pregovora“ Srbije sa Evropskom unijom, ova okolnost imaće i značajne ekonomske posledice po našu zemlju, a i po Koštuničinu vladu – tim ozbiljnije, ako prekid preraste u suspenziju.

U prvim danima, naravno, najvećem broju naših ljudi izgledaće da se zapravo ništa bitno loše nije dogodilo, biće benzina i zejtina i malo šta će ličiti na ono vreme iz juna 1992. godine, kada je Milošević „relativizovao svetske sankcije“ (zato se danas i treba dobro čuvati „relativizacije“ otkazivanja nastavka pregovora). Uostalom, i Evropskoj uniji ne odgovara ovaj prekid, bez obzira na pojavu glasova u njenim centrima da treba usporiti prijem novih članova, jer se bez Srbije ne može održati vladajuća koncepcija „pacifikacije“ regiona i njegove zaštite od „trećih uticaja“. Zbog toga će, verovatno, iz Brisela stalno stizati vesti da EU računa na nas, da su evropski komesari spremni ko zapeta puška da nastave pregovore čim obavimo ono zbog čega su bili „prinuđeni“ da ih obustave, itd. No, istovremeno će se, verovatno, širiti krug onih poteza koje će oni biti „prinuđeni“ da povuku, naročito ako se zastoj pregovora otegne.

U tom slučaju može se dogoditi da izgubimo preferencije bescarinskog i povlašćenog izvoza šećera, mesa, tekstila i niza druge robe na tržište Evropske unije. Istovremeno nije isključeno da bi se u neku „čekaonicu“ mogli skloniti i neki programi finansijske podrške i pomoći Srbiji i njenoj administraciji, pa moguće i već odobreni ili skoro odobreni krediti Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) za infrastrukturu, puteve, železnicu ili bankarsko restrukturiranje. Slično oklevanje možda će se primetiti i kod onih koji donose odluke o krupnijim kreditima privatnih zapadnoevropskih, pa i svetskih banaka. U najmanju ruku kamate na kredite unutar Srbije neće padati (što se već moglo dogoditi, da NBS ne gasi inflaciju, to jest „konjunkturu bez pokrića“), a možda će one i porasti zbog povećanog rizika ulaganja, ako ovde počne jače da probija „veselje“ onih koji stalno govore da nam EU i nije potrebna, „ako neće da nas prihvati ovakve kakvi jesmo“ (što je najnovija mudrolija Bakija Anđelkovića, glede odnosa SPS-a prema evropskim integracijama Srbije).

Ako doista dođe do nekog dužeg zastoja pregovora Srbije sa EU-om, Vlada Srbije neće morati da proračunava isplati li joj se (uoči izbora) ili ne da odmah uleće u novi aranžman sa MMF-om i da se svako malo nateže oko raznovrsnih zahteva ovog strogog kontrolora tekuće ekonomske politike. Ali šta će onda reći mnogobrojnim sindikatima, kad im radničku i srednju klasu dovedu pod Vladine prozore sa zahtevima za veće plate, za veće otkupne cene, za veće regrese, za manje dažbine, za novu kuću, viši nasip, za maline i domaće aute, za besplatnu legalizaciju divlje gradnje, za pronalaženje njihovih izgubljenih beba, itd. Ako ne hodamo ka EU-u, MMF će nas prekomandovati u drugačije procedure, kad dođemo na dnevni red i kad zavapimo za pomoć.

Strateški gledano, najgora ekonomska posledica nekog dužeg „zastoja“ u pregovorima Srbije sa EU-om mogla bi biti u tome da će biti prepolovljena cena naših velikih državnih preduzeća koja nisu privatizovana, posebno onih u energetskom sektoru, pa će snage koje se protive njihovoj privatizaciji dobiti još jedan jak argument da se nastavi sa koncepcijom „nacionalnih kompanija“, to jest da se nastavi sa politikom „očuvanja preduzeća koja su u nacionalnom interesu“. To je možda dobro za političku elitu koja u ime naroda upravlja ovim kompanijama i za one koji su u njima zaposleni, ali se teško može dokazati da je dobro za korisnike njihovih usluga. U najmanju ruku, takve „nacionalne kompanije“ neće prodajom manjinskih paketa akcija, osim unutrašnje dinamike i nešto privatne kontrole, dobiti za te manjinske pakete dovoljno novca za elemenetarnu modernizaciju postrojenja i poslovanja.

Koštuničin kabinet će sigurno biti najveći gubitnik ovog „zastoja“ sa EU-om, pogotovu ako celo leto proćerdamo očekujući da nam neko nešto prethodno ponudi, pre nego što obavimo stvar oko Mladića. Taj „evropski cilj“ bio je glavni razlog (ili alibi) većine stranaka da se okupe oko te vlade i Koštunice. Čak i ako bi se ova koalicija održala još neko vreme na okupu, bez evropske priče, teško je zamisliti šta će sutra govoriti Labus, Dinkić, Bubalo, Parivodić, Naumov ili Dimitrijević. Mogu li oni još dugo pričati, na primer, da ćemo nastaviti sa proevropskim reformama, i da je to za nas važnije nego da potpišemo neki papir sa briselskim činovnicima. Pa narod zapravo više očekuje da nešto potpišemo, a ne da se doista reformišemo (to jest, nada se da ćemo „ući i gotovo“, kako glasi ona reklamna poruka). I šta ćemo sutra, ako se ugasi evropska priča, uopšte slušati na „javnom servisu“ – da se „reformiše bolovanje“ ili nešto tome slično, kao što smo to već čuli, baš posle izjave komesara Rena o „otkazu“.

Ako je, zajedno sa svima nama, Vlada najveći realni gubitnik, može se reći da prekid pregovora sa EU-om ne bi trebalo da veseli ni, po broju pristalica na poslednjim izborima, najveću stranku mimo vlade, stranku srpskih radikala. Naime, jedno je pričati „ne damo Hagu naše heroje“, a drugo je uveriti i sebe i svoje glasače da se upravo sa Šešeljem, Mladićem i Karadžićem na čelu može za našu privredu probiti koridor u Evropsku uniju (što je, prema poslednjim Mirčićevim izjavama, sada, na brzinu improvizovana radikalska formula evropske politike).

Neka stvarna suspenzija pregovora sa EU-om radikalima bi bila još opasnija – jer bi u tom slučaju bili prinuđeni da izgrade neki ekonomski program, koji sada nemaju (zato su i popularni). Čak uopšte nemaju ni osnovne sirovine za taj program, što se vidi po onome što su na temu do sada izjavljivali Nikolić i Vučić, a što je bilo melanholično i otkačeno (nesvrstani, Rusija, Kina i Indija), dok je ono što je govorila Pop-Lazićka bilo urnebesno.

Nije to samo problem radikala – da se izgradi nekakva ekonomska koncepcija bez orijentacije na Evropsku uniju. Čak i ako sve političke stranke ostavimo po strani, postavlja se pitanje ima li nekog privrednog ili intelektualnog kruga među našim preduzetnicima ili ekonomistima koji bi mogao izgraditi neku koncepciju privrednog razvoja mimo EU-a? Nema. Čak i zagriženi rusofili ili sinofili ili indijanci dobro znaju da je jedno natezati se sa velikim partnerima sa briselskim advokatom pored sebe, a drugo to činiti sam samcit. Pa bolje je onda da zavisimo od zajednice sa 24 prestonice, nego od neke jedne i jedine prestonice. Makar zbog toga moramo završiti šibicarenje sa Mladićem.