Dugo očekivani državni udar u Moskvi 19. avgusta 1991. predstavljao je za vojni vrh toliko željenu priliku da se u uslovima obnavljanja blokovske podele silom oružja nametne restauriranje SFRJ. Posle sloma puča, JNA je ostala bez bilo kakvog političkog orijentira
Ma koliko da je bilo uzajamo razumjevanje između tadašnjih predsjednika Srbije i Hrvatske – Slobodana Miloševića i Franje Tuđmana – prekrajanje bivše Jugoslavije nije moglo biti obavljeno bez krvi. Od prvih barikada podignutih u Kninu 17. augusta 1990, samoproklamirana Srpska autonomna oblast Krajina osamostaljivala se iz dana u dan; vlast Zagreba na tom teritoriju nije bila drugačija do deklarativne. Jugoslavenska narodna armija, iako u prvoj polovini 1990. nije učestvovala u utemeljivanju Krajine, već je 19. augusta stavila do zananja da bilo kakvu policijsku akciju iz Zagreba ne smatra za legitimnom. Tuđman je naime, naredio tadašnjem ministru unutrašnjih poslova Josipu Boljkovcu da u Knin uputi specijalnu policijsku jedinicu kako bi slomila pobunu policijske stanice Knin čiji su pripadnici, predvođeni samostalnim inspektorom Milanom Milom Martićem, odbili poslušnost centrali zbog reorganizacije MUP-a, u kojoj je, pored ostalog, uz smjenjivanje znatnog broja funkcionera srpske nacionalnosti, petokraka na policijskim kapama zamjenjena grbom Hrvatske – „šahovnicom“.
„Nakon balvan revolucije kada je čak bio prekinut i železnički saobraćaj prema Splitu, hrvatske vlasti su htele da intervenišu – sa aerodroma u Lučkom poletela su 20. avgusta 1990. tri helikoptera sa specijalcima“, kaže general Života Mirčetić, u to vrijeme načelnik Štaba RV i PVO JNA. „Na naš upit koja im je krajnja odrednica – imali su su radio vezu sa oblasnom kontrolom letenja – odgovorili su Knin. Znali smo šta je u Kninu i upozorili ih: Vratite se, a ukoliko to ne učinite, podići ćemo lovačke avione iz Bihaća. Let se nastavljao. Prošlo je pet, sedam, devet minuta… Posle deset minuta podigli smo dva MIG-a 21. Naravno, brzina kojom leti MIG i brzina helikoptera onemogućavaju bliski susret, ali očigledno je da je to delovalo – prolazak aviona na daljini od nekoliko stotina metara, oni su uočili i vratili se natrag.“
General Mirčetić smatra da je ovim postupkom JNA odložila situaciju koja se lako mogla završiti krvoprolićem: „Sletanje helikoptera sa dvadesetak spscijalaca sigurno bi naišlo na žestoku vatru.“
LJUDI, ORUŽJE, MUNICIJA: Tokom druge polovine 1990. ubrzano su se naoružavali krajiški Srbi i MUP Hrvatske.
„Ta oružana komponenta sastojala se u početku u osamostaljivanju milicije na prostoru srpskih krajiških opština“, kaže prvi predsjednik Krajine Milan Babić. „Naša krajiška milicija kasnije se razvijala i ukrupnjivala u oružanu formaciju. Nažalost, iako je izišla iz kontrole hrvatske vlada, ona nikad nije u potpunosti pala pod autoritet civilne vlasti. Druga komponenta bila je Teritorijalna odbrana – nakon formiranja Zbora narodne garde, kao čisto vojnih struktura, inzistiralo se na angažovanju TO, koja je postojala kao prethodna formacija, kao na snazi koja bi se suprotstavila eventualnoj vojnoj agresiji ZNG. Međutim, samo formiranje TO u Krajini ograničavao je milicijski faktor koji se razvijao nezavisno kao deo političke krajiške scene.“
Ipak, za vladu u Zagrebu, pravi protivnik bila je JNA.
„Sve je upućivalo na to da se pobuna može dokinuti samo nestankom ili bitnom neutralizacijom JNA“, piše general Martin Špegelj, u to vrijeme ministar obrane Republike Hrvatske u zborniku „Rat u Hrvatskoj i BiH 1991 – 1995“. Kadijević u svojoj knjizi („Moje viđenje raspada“ – op. aut.) piše kao su oni odlučili ući u oružani sukob samo pošto budu napadnuti. Ja također s druge strane zauzimam stav da mi odgovaramo samo na oružani napad JNA. Dakle, obojica idemo sa zadrškom, čekamo tko će prvi. Naravno, kada oružani sukob jednom počne, ne postavlja se pitanje tko je bio prvi (takvo pitanje može postaviti samo međunarodna zajednica), nego se se pita djeluješ li pravodobno i efikasno.“
General Špegelj dalje navodi kako je Hrvatska otpočela „nevidljivu blokadu garnizona i skladišta JNA, što se sprovodilo na tri načina: suradnjom sa mnogim oficirima i generalima u samim objektima i garnizonima, otvorenim nadzorom njihove djelatnosti i, konačno, blokadom različitim vrstama prepreka i vojnim snagama“. Do kraja 1990, inače, računao je na nekih 60.000 do 65.000 ljudi noružanih što „oružjem iz uvoza“, što onim što je preostalo poslije razoružavanja TO Hrvatske.
Vrh JNA nije imao dileme tko je pravi protivnik:
„Razgovor u SSNO. Veljko (Kadijević), (Blagoje) Adžić, (Stane) Brovet sa još nekoliko suradnika“, piše tadašnji predsjednik Predsjedništva SFRJ Borislav Jović u svojoj knjizi „Posljednji dani SFRJ“. „Razmatramo koncept mogućeg rešenja krize vojnom akcijom, ako drugog izlaza ne bude bilo. (…) Ako postoji varijanta nezakonitog naoružavanja i protivustavnog izdvajanja iz zemlje, mora postojati i varijanta sprečavanja.“
Ipak, JNA se nipošto još nije svrstala na srpsku stranu.
„Srbi su bili opredeljeni za Jugoslaviju i bilo im je važno da ona opstane jer su je smatrali svojom državom“, kaže dr Vojislav Vukčević, jedan od osnivača Srpske demokratske stranke 1990, a danas generalni sekretar Srpskog pokreta obnove. „U takvom uverenju, na odboru SDS-a, dogovorimo da pošaljemo nekoliko aktivista u kasarnu u Belom Manastiru da čestitaju vojsci Dan Armije. Naveče smo se sreli u Odboru stranke. Moje iznenađenje nije bilo malo kada sam čuo da ih nisu pustili u kasarnu – dežurni podoficir sa prijavnice javio je komandantu da su došli predstavnici SDS-a da čestitaju dan Armije, a komandant je rekao da oni ne primaju čestitke od četnika!“
Sam general Kadijević će još u januaru 1991, prema Jovićevim zapisima, odbiti Miloševićeve pritiske da „JNA zaštiti Srbe u Hrvatskoj“ (…) „sa obrazloženjem da postoji opasnost da vojska dobije epitet ‘srpska’ i da on to neće dozvoliti“.
PRAVA KRV: Ipak, scena za krvoproliće bila je namještena. Prilikom pokušaja da na Plitvičkim jezerima postavi policijsku stanicu, dolazi do sukoba između MUP-a Hrvatske i krajiške milicije: u puškaranju 31. marta 1991. pale su prve žrtve ratova u bivšoj Jugoslaviji – krajiški milicionar Nikola Vukadinović Baja i hrvatski policajac Josip Jović. JNA je, kao i u Pakracu 26. februra 1991, kada su krajiški milicajci razoružali svoje kolege hrvatske nacionalnosti, prekinula sukob i uspostavila tampon zonu.
„U Krajinu sam stigao 4. aprila 1991, a tek 28. jula 1991. prvi oficir JNA stao je javno na našu stranu“, kaže kapetan Dragan Vasiljković, komandant „Knindži“ i instruktor krajiške milicije. „Oni su u to vrijeme izigravali neku vrstu UNPROFORA-a i moji odnosi su bili mnogo bolji kasnije sa UNPROFOROM, nego tada sa JNA. Mislim da je JNA mnog revnosnije radila svoj posao oko razgraničivanja nego UNPROFOR.“
Međutim, matrica nasilja se nastavila: prilikom pokušaja hrvatske policije 2. maja 1991. da uđe u Borovo Selo i oslobodi dvojicu kolega, desio se najveći sukob do tada.
„Na ulazu u Borovo Selo bila je postavljena jugoslavenska zastava na jednoj kapiji“, govori dr Vukčević. „Policijska patrola (hrvatska – op. aut.) zaustavila je automobil, i jedan je policajac slomio koplje i bacio zastavu. Na drugi policijski automobili tada su skočili Srbi, počeli da tuku dvojicu policajaca i uvukli su ih u kuću. Ujutro je došlo tridesetak policajaca iz Vinkovaca i započinje strašan okrašaj. Ubrzo, komanda hrvatske policije u tri autobusa šalje oko 150 policajaca preko Erduta u Borovo Selo. Srbi su bili pripremljeni na njihov dolazak – otvaraju vatru…
Okršaj u kome je poginulo dvanaest, a ranjen dvadeset i jedan hrvatski policajac prekinula je JNA. Odgovornost za srpske naoružane grupe prihvatio je Vojislav Šešelj.
Na drugoj strani, u Hrvatskoj je pokrenut talas antiarmijskih demonstracija poput onih u Splitu i Osijeku… Planove za međusobni obračun pravile su i JNA i hrvatska vlast. Policajci i aktivisti HDZ-a 25. maja formiraju u Zagrebu Zbor narodne garde. I dok se puca po Slavoniji, Baniji, Kordunu, Lici, a službeni Zagreb optužuje JNA da tampon zonama omeđuje granice Krajine, za komandante njenih jedinica ona nije dovoljno efikasna.
„Za vreme bitke za Glinu, umalo nije došlo do sukoba između moje jedinice i jedinice pukovnika Grujice Borića“, kaže kapetan Dragan Vasiljković. „Meni je on tada bio veći problem nego Hrvati u zauzimanju Gline. Krali smo nešto oružja i municije od JNA. Saradnja je bila na nižem nivou – sa skladištarima i slično – na kraju krajeva, oni su nam bili mnogo važniji nego vojni vrh“.
Međutim, kako je vrijeme odmicalo, ti odnosi su se sve više popravljali i usklađivali. Krajiška milicija i TO, uostalom, same se nisu mogle održati.
„JNA je predstavljala jednu oružanu strukturu, a milicija drugu“, kaže Babić. „JNA je bila pod komandom Generalštaba – meni su oficiri iz Štaba TO koji se formirao u oktobru 1991. govorili da u operativnom Centru Generalštaba postoji operativna karta i da jedino po toj karti i po komandi Generalštaba može da se angažju vojska. S druge strane, milicija je bila u partnerstvu sa civilnom vlašću Krajine, ali pod kontrolom policije iz Srbije.“
DRŽAVA I OKUPATORI: Nakon niza suspenzija odredbi Ustava SFRJ i niza odluka o razdruživanju, Slovenija je 26. juna 1991. proglasila nezavisnost…Teritorijalna obrana Slovenije zatvorila je osnovne putne pravce, a ka graničnim prijelazima, u pratnji carinika i saveznih policajaca, krenulo je 27. juna dvije hiljade pripadnika JNA. Rad Predsjedništva SFRJ blokiran je odbijanjem Srbije i Crne Gore da se za predsjedavajućeg izabere Stjepan Mesić, tako da je odluku da vojska zauzme granične prijelaze potpisao predsjednik Saveznog izvršnog vijeća Ante Marković.
„Prve njihove akcije bile su usmerene prema karaulama“, kaže general Mirčetić.“Mi iz RV PVO počeli smo onako kao što je počela NATO agresija na Jugoslaviju – dejstvom po njihovim predajnicima, antenama i centrima, ali bez dejstava po objektima u kojima je bilo žive sile“.
Iznenađenje pripadnika JNA što ih građani Slovenije tretiraju kao okupatore nije bilo ništa prema onom koje je Borisav Jović priredio vojnom vrhu 30. juna. On je na zatvorenoj sjednici saveznog Savjeta za zaštitu ustavnog poretka saopćio generalima da Sloveniju zapravo treba kazniti isključenjem iz Jugoslavije: „Treba odmah sazvati Skupštinu SFRJ; saopštiti odlukom Skupštine da poštuje pravo slovenačkog naroda na samoopredeljenje i otcepljenje, da Skupština Jugoslavije prima na znanje odluku Slovenije da postane samostalna i suverena država…“
Ovo „puštanje Slovenije niz vodu“, nije značilo okončavanje borbi koje su se sve više intenzivirale oko graničnih prijelaza i oko garnizona koje je blokirala TO Slovenije.
„Ja sam neposredni učesnik ratnih dejstava u Sloveniji“, kaže pukovnik Berislav Popov, komandant 32. mehanizovane brigade JNA. „Ona dejstva koja su viđena u našem korpusu (Varaždinski korpus – op.aut), sa aspekta strategije Vrhovne komande mogu se prokomentarisati ovako: mi smo bili zatvoreni u svojim objektima, čučali i čekali kada će nas protivnik napasti i likvidirati i vapili Vrhovnoj komandi da nam pomogne i da nas spase iz situacije u kojoj smo se našli. Kadijevićeva strategija, odnosno plan ‘kreni, stani i vrati se nazad’ išao je na ruke protivnicima, jer su oni svu njegovu kolebljivost, nesposobnost i neodlučnost koristili da jačaju, a mi smo svaki danom slabili.“
Javnost je bila šokirana ratom u Sloveniji. Niko nije razumevao rat za granice države koja se već iznutra raspala. Mobilizacija je doživela potpuni slom.U skupštinu Srbije upale su majke sa zahtjevom za povratak regruta. Veliki broj roditelja putovao je i u Sloveniju po svoje sinove u opkoljenim garnizonima.
„Najgora solucija se dogodila, počeo je raspad države, a malo je toga funkcionisalo kako treba – ni komandovanje, ni moral, ni snabdevanje jedinica“, kaže pukovnik Ljubodrag Stojadinović, tih godina načelnik Odeljenja za analizu sredstava javnog informisanja, kasnije, do 1994. načelnik Službe za informisanje Vojske Jugoslavije. „Dobro se sećam, kada je počela intervencija u Sloveniji, onda je admiral Brovet u jednom trenutku izašao u hodnik Generalštaba i pitao nekog od oficira koji su se tuda šetkali:’Da li je tačno da je JNA bombardovala Brnik?’ čovek koji je bio inače vrlo smiren, galamio je na sav glas i naredio je nekom potpukovniku da hitno telefonom proveri tu informaciju! Takve situacije, doduše ne u tako drastičnom obliku, ponavljale su se više puta…. Generalštab je postao sabirni centar gde su se pratile senzacije i prilično inertna institucija koja je reagovala post festum.“
Zauzimanje državnih granica bila je u planovima JNA smo prva faza intervencije. No, ovi planovi poslije sjednice SSZUP-a nisu više bili aktualni aktualne su bile borbe u Sloveniji.
„Bilo je to nakon one situacije kada je oboren helikopter, kad je uhapšeno na desetine pripadnika specijalne brigade saveznog SUP-a“, priča general Mirčetić. „Zatražio sam od komandanta da odobri dejstva po onim objektima koji su unapred bili odabrani – nije se radilo o civilnim, već o nekim drugim, vrlo značajnim objektima. Komandant je zatražio dozvolu od saveznog sekretara generala Kadijevića i nakon dva sata ili nešto manje me izvestio da ta akcija ne dolazi u obzir. A za akciju je bilo spremno nekoliko desetina aviona koji su već bili u vazduhu.“
Pošto je Mesić izabran za predsjednika Predsjedništva, na Brionima je 7. jula, uz posredovanje Evropske zajednice, priznato osamostaljenje Slovenije. JNA je tako započela svoje prvo povlačenje iz jednog dijela SFRJ, posle rata koji je trajao manje od dve nedelje i u kom su poginula četrdeset i četiri pripadnika JNA.
„Od juna, od početka lažnog, dogovorenog rata u Sloveniji, JNA ne gubi samo političku nego i vojnu samostalnost“, kaže Miroslav Hadžić, direktor Centra za civilno vojne odnose. „Od tog trenutka ne samo da počinje raspad vojske nego i njeno tumaranje. Ona više ne funkcioniše ni po regulama vlastite struke“.
Cilj Miloševića i njegovih, naime, bilo je istjerivanje Slovenije kako bi se sa Hrvatskom moglo ostati „na samo“, a zarad utvrđivanja granica „skraćene Jugoslavije“.
OD OSIJEKA DO DUBROVNIKA: General Kadijević ipak je sabotirao zahteve iza istjeravanje Slovenaca i Hrvata iz JNA i njeno dislociranje na granice „skraćene Jugoslavije“. Dugo očekivani državni udar u Moskvi 19. augusta 1991, naime predstavljao je za vojni vrh toliko željenu priliku da se u uslovima obnavljanja blokovske podele silom oružja nametne restauriranje SFRJ. Posle sloma puča i akcije Borisa Jeljcina pak, JNA je ostala bez bilo kakvog političkog orijentira i to upravo u trenutku kada je Hrvatska započela sa zauzimanjem vojnih objekata i opsjedanjem kasarni – mahom onih koji su ostali u dubini njene teritorije. Većina njih, poput Varaždinskog korpusa, uspijela se izvući, poslije pregovora na vlastitu inicijativu o povlačenju, iz okruženja. Za garnizon u Bjelovaru, duboko u Hrvatskoj, nije bilo nade. Nakon dvodnevne žestoke borbe i žrtava na obje strane, pripadnici ZNG-a su poslije predaje kasarne pogubili pukovnika Kovačevića i starješine iz njegovog štaba. Major Milan Tepić, odbijajući predaju, poginuo je dignuvši skladište municije u vazduh u kome se i sam nalazio…
U ljeto 1991. rat je bijesnio u Hrvatskoj od granice sa Mađarskom do Dubrovnika. JNA je sa teritorijalcima i milicijom Krajine zaokruživala njene granice – u istočnoj Slavoniji, Baniji, Lici, Kordunu, Dalmaciji.
„Cela situacija je bila vođena u pravcu da se dođe do neke granice“, kaže general Mirčetić. „Sećam se da je u nekim instrukcijama i direktivama bilo rečeno: ‘Staćemo tamo, odnosno ići sa povlačenjem dotle dok ne dođemo do granice gde se nalaze narodi koji žele da žive u zajedničkoj državi’, tada skraćenoj Jugoslaviji. To je bila ona čuvena linija Karlobag – Karlovac – Virovitica. To je ona čuvena ideja Vojislava Šešelja koja je već odavno bila saopštena – ona se sada već nazirala i u vojnim direktivama“.
Granatirani su gradovi poput Karlovca, Siska, Osijeka Vinkovaca, ali i Dubrovnika gdje nije bilo vojnih objekata. Značaj ovog ratišta, međutim, bio je u planiranoj etničkoj podjeli Bosne i Hercegovine. Granatiranje Dubrovnika, a pljačke i paljevine u Konavlima i Cavtatu, okrenule su međunarodno javno mnjenje protiv službenog i JNA Beograda koja se raspada i po nacionalnoj pripadnosti.
„Celokupno ljudstvo Kninskog korpusa sastojalo se od Srba rezervista iz severne Dalmacije i Like“, kaže Babić. „Ono nešto aktivne vojske postepeno se osipalo, odlazilo kućama i na kraju je korpus po strukturi postao srpski, a po strešinskom sastavu je još neko vreme ostao mešovite nacionalne strukture; krajem 1991. i to je bilo srpsko. Njihov cilj je blo ono što je stizalo iz Generalštaba. A političke ciljeve i upotrebu vojske za postizanje tih ciljeva kreiralo je krnje Predsedništvo iza koga je stajao predsednik Srbije.“
(U sledećem broju: Vukovar, paravojne formacije i ratni zločini)
Nastojao sam da ostvarim kontakte i ostvario sam ih sa određenim strukturama. Sa generalom Adžićem sam razgovarao u dva navrata, razgovarao sam i sa generalom Simovićem, tada ministrom odbrane Srbije ali značajnim sagovornikom za pitanja koja sam ja otvarao. I sa predsednikom Srbije sam otvarao ta pitanja – da se u Krajini aktivira TO, da se ona objedini jer je bila nepovezana, u opštinskim štabovima. Zato sam tražio podršku i kod generala Adžića i kod Simovića i kod predsednika Miloševića koji je imao nesumnjiv uticaj na sve te strukture. Međutim, zbog podozrenja milicije (koja je na to gledala neprijateljski), zbog skepse i u JNA i kod Miloševića da ćemo se mi delom osamostaliti (odnosno da naša autonomna politika ne dobije odgovarajuću podršku u vojnoj formaciji TO-a), to je bilo teško s njima realizovati.
Ipak, nakon otpočinjanja velikog sukoba JNA sa Hrvatskom koji je počeo oko deblokade kasarni, postali su mekši u kontaktu sa mnom i u načelu su podržali ideju o TO-u. Međutim, šta se desilo? General Adžić mi je doslovce rekao da postoje uticaji određenih struktura sa tog prostora Hrvatske, iz Krajine, Slavonije,… u Beogradu. Njihova koncepcija je bila da se formiraju regionalni štabovi TO-a za Severnu Dalmaciju, Liku, Kordun itd. General Simović je takođe zastupao takvu varijantu, čak je bio opčinjen nekakvim navodnim frontom koji se tamo formirao. Znam da je stalno pominjao nekakvog Danu Narančića koji je bio lider velikog broja ljudi, da su oni jako angažovani na stvaranju oružanih formacija u Krajini… čemu sam se ja jako čudio iako je verovatno ta linija postojala mimo legalnih struktura SAO Krajine. Što se Miloševića tiče, on je u avgustu 1991. bio dosta odbojan prema toj ideji, a kad sam ja pokušao da je obrazložim – prosto sa obrazloženjem da nismo sigurni da li će nas JNA zaštititi, a on je stalno ponavljao da hoće – ipak se složio da i mi formiramo tu strukturu TO-a. Međutim, njegov pristup je za mene bio vrlo čudan. On je insistirao da, umesto generala vojske koji treba da rukovodi takvom jednom formacijom, komandant bude Mile Martić koji je bio inspektor policije. A policija se tada već bila delom odmetnula od krajiške civilne vlasti. U maju mesecu Skupština je izabrala Martića, tada sekretara kninskog SUP-a, za ministra odbrane. On je to prvo prihvatio, pa je odbio – odbio je i da preda miliciju novoimenovanom civilnom ministru Dušanu Vještici. Od početka juna dakle, on nije izvršio puč, ali se zajedno sa milicijom nije potčinio Skupštini niti Vladi Krajine.
Ja sam bio vrlo skeptičan prema tome da on bude komandant TO-a, prvo zato što nije bio vojni stručnjak, a drugo zbog toga što se nije potčinjavao krajiškim strukturama. Insistirao sam na tome da nam Generalštab i savezni sekretar dozvole da formiramo glavni štab od oficira, od ljudi kojima je to posao, koji znaju kako se to radi. I prošlo je dosta vremena dok negde početkom oktobra u Knin nije stigla jedna grupa oficira: jedan je bio iz GŠ-a, jedan iz Uprave odbrane Beograda, dobrovoljci. Međutim, kad su oni stigli dole, nazove me general Simović i kaže: „Mi smo odredili (ne znam ko su to bili oni) da general Đujić (penzionisani general JNA rodom iz Knina) bude komandant TO-a. I sad ja računam, bolje išta nego ništa, valjda će nešto da krene. Međutim, uloga i Đujića i celog tog štaba bila je da se onemogući formiranje samostalnog TO-a. Oni su odmah bili prepotčinjeni komandi Kninskog korpusa i nisu radili na oformljenju krajiških oružanih snaga koje bi bile delom pod ingerencijom civilne vlasti u Krajini, a delom (kako je to i koncepcija ONO-a i DSZ-a SFRJ nalagala) u subordinaciji i koordinaciji sa JNA.
Paravojne formacije u Kninu?
Na prostoru SAO Krajine tokom 1991. uglavnom su bile regularne formacije, JNA i milicija. Dobrovoljci jesu dolazili, ali ne u velikom broju. Jedino se oko Gospića pojavila neka Srpska dobrovoljačka garda – ja ne znam ni ko ih je zvao ni kako su tamo delovali. S njima sam imao kontakt jedino kad su imali problem sa prevozom svojih palih drugova. Tada sam ih prvi put sreo… ne znam ni šta su tamo radili ni zašto su dolazili. Međutim, kasnije, mnogo kasnije, pojavljivale su se razne dobrovoljačke grupe i razni dobrovoljci, čudni ljudi, čudni tipovi.
Kapetan Dragan ne spada u ovu kategoriju. On se pojavio kao nekakav instruktor obuke milicijskih snaga. Međutim, pokazalo se da je on sasvim čvrsto u policijskoj strukturi. Početkom avgusta 1991. Vlada SAO Krajine donela je uredbu o ukidanju SDB-a. Upravo zbog vrlo loših radnji koje su činili i kapetan Dragan i krajiški šef DB-a, a u stvari jedna grupa ljudi iz Srbije koja je predstavljala DB Srbije sa Frenkijem na čelu.
Nakon ukidanja SDB-a u Krajini oni su opet izveli neki puč – kapetan Dragan je sa svojom formacijom milicije zauzeo komandu opštinskog štaba TO-a na kninskoj tvrđavi, deo baze u Golubiću gde je u ratnim okolnostima trebalo da se smeste civilne strukture opštine i gde je bio raspoređen deo opštinske TO. On je to zaposeo. Nakon što smo mi oko toga digli veliku galamu, on je napustio Krajinu, ali je na moje uši i oči te strukture kojima je komandovao predao Frenkiju. Tako da sam ja za razrešenje tog spora intervenisao, odnosno zahtevao od predsednika Srbije da se oni povuku. I zaista, oni su povučeni.
Međutim, posle jedno mesec dana, Milošević mi je lično rekao da se Frenki ponovo vratio u Krajinu. Tako da su te oružane formacije bile pod kontrolom ili kontrolori milicije Krajine. To je bila njihova funkcija. Nisu oni dobrovoljačke formacije. To je samo jedna saradnja između milicije Krajine i MUP-a Srbije, a ta saradnja se završila potpunim preuzimanjem milicije Krajine od strane MUP-a. Od početka, od kad je Radmilo Bogdanović bio ministar, pa do sredine leta ili jeseni policija je praktično bila pod MUP-om. Zbog toga nismo mogli ostvariti kontrolu nad njima, već smo je morali ostvarivati posredno, tražeći saradnju sa Miloševićem i preko njega raditi na ostvarenju nekih naših interesa, odnosno upravljanja tim strukturama.
Kakvi su bili odnosi između tih struktura i JNA?
Na terenu je bila saradnja, ali je stalno postojalo neko podozrenje, prepucavanje, neko opanjkavanje,… neka samokonkurencija. Znam da su se ljudi iz milicije ostrašćeno odnosili sa oficirima. Čini mi se da je to bio onaj period kada je u Srbiji postojala koncepcija o stvaranju srpske vojske umesto JNA. Čini mi se da je u tom periodu bilo najviše podozrivosti.
Bio sam vezan za Službu državne bezbednosti. Ta služba je bila prilično neiskusna, nisu oni meni delili zadatke, već sam ja njima davao instrukcije. SDB je morao u Krajini brzo da uči. Milan Martić je meni bio formalno nadređen, mada se ne sećam da je on izdao neku direktnu naredbu. Nisam ni u jednom trenutku osetio da se tu radi o nekom planu. Nije ni moglo da se planira jer nismo znali šta imamo na raspolaganju, imali smo vrlo malo ljudi pod oružjem – kad sam došao tamo, niste mogli da skupite više od 300 ljudi. Tri meseca kasnije situacija se izmenila: MUP se malo organizovao, nakon formiranja Knindži vratilo nam se samopouzdanje, imali smo nekoliko uspešnih akcija (npr. zauzimanje Gline)… Postali smo nezaustavljivi, Tuđman je priznao da je izgubio rat i tražio vojnu pomoć EU-a. U to vreme kada je Amerika govorila da nema promena granica u Evropi, mi smo se borili protiv nekih pobunjenih ustaša koji su nosili crne uniforme i slovo „U“ na čelu. Niko nije razmišljao o priznanju Hrvatske. Uspeli smo da vratimo civile u Knin, koji je postao bezbedan grad, očišćen, sređen, civilizovan – zabranili smo nošenje oružja po gradu.
Moja karijera u 1991. godini bila je vrlo kratka, od 4. aprila do 4. avgusta, posle bitke za Glinu. Nakon te bitke Instutut za ispitivanje javnog mnjenja napravio je istraživanje o popularnosti: prvi put je neko drugi osim Slobodana Miloševića bio na prvom mestu, a to sam bio ja! Došao mi je načelnik SDB-a i rekao: „Kapetane, ovo je velika greška. Za vašu informaciju, smenjeni ste.“ To je bio moj najveći greh – niko nije imao primedbu na moje rezultate, nisam čuo optužbe ni od strane Hrvata, ni protiv mene ni protiv mojih ljudi. Period Knindži bio je najsvetliji period rata u Krajini. Nakon mog smenjivanja, rasformirane su Knindže, vratili su se sistemu TO-a i prisilnog mobilisanja i tada je počeo pad Krajine. Palila su se sela i govorilo se: „Gde vojska prođe tu više trava ne raste.“ Ustaše su držale Glinu mesec dana, od 28. juna do 29. jula, i kad smo oslobodili taj grad, videli smo samo 2-3 krova razvaljena (verovatno je tu bilo mitraljesko gnezdo), nijedan civil nije nastradao, uopšte, čitav grad je ostao netaknut. Godinu dana posle vratio sam se u taj grad i bilo je tužno videti šta je ostalo od njega: sve je bilo spaljeno, razvaljeno, opljačkano…
Da li ste bili vezani za državnu bezbednost Krajine ili Srbije?
Govorimo o SDB-u Srbije. Ingerencije i zadatak koje sam imao bili su na niskom nivou: da obučim četu od desetak ljudi da nose pušku. Kako je moja popularnost rasla tako su ljudi iz državnih struktura počeli da dolaze. Bilo je tu svakakvih priča: od formiranja srpske vojske do slanja pomoći naših ljudi iz inostranstva. Sva logistika je dolazila preko Martića (naoružanje, vozila, gorivo), lokalni ljudi su se stavili u funkciju formiranja oružanih snaga – „Kninjanka“ je pravila uniforme… Direktan uticaj SDB nije imao na mene, osim na lokalnom nivou – bio sam tu sa njihovim odobrenjem. Bio sam podređen Martiću, sa kojim sam imao dobre odnose, i to mi je stavljeno do znanja. Problem je nastao između Babića i Martića, prisustvovao sam jednom njihovom dogovoru kada Babić nije primenio deo dogovora, već postupio suprotno. Igrom slučaja i ponet emocijama, nespretno sam stao na Martićevu stranu. Babić je pokrenuo svu silu da se rasformiraju Knindže jer je hteo da pokrene TO. Kasnije sam saznao da je urgirao kod Miloševića, i načelnik SDB-a me je smenio. Milošević je načisto poludeo, pitao je da li smo mi neka tajna služba i šta će se desiti ako se toliko naoružan čovek jednog dana probudi nervozan… I verovatno je bio u pravu, da me nije smenio ko zna šta bi mu se dogodilo.
Da li je taj načelnik bio Jovica Stanišić?
To je bio načelnik službe Krajine, a Jovicu Stanišića sam upoznao kasnije, postali smo prijatelji i ratni drugari. U tom periodu ga nisam poznavao.
Milan Babić je govorio da ste vi izveli puč u Kninu i zauzeli štab TO–a u kninskoj tvrđavi.
Nije to baš tako bilo, bili smo u kninskoj tvrđavi od samog početka. On je došao sa idejom da se rasformiraju Knindže i predstavio se kao komandant, ali ga oni nisu prihvatili i odbili su da razgovaraju sa njim. Babić nije uspeo da uspostavi autoritet nad Knindžama. Babić nas je doživljavao kao Martićevu potporu i bio je srećan kad sam smenjen, išlo mu je u prilog. General Simović je pravio zakonski nacrt za osnivanje Srpske vojske. Dokle je taj projekat odmakao?
Dok je bio na teoretskom nivou, projekat osnivanja Srpske vojske dobro se držao, kad je trebalo nešto praktično uraditi, sve je propalo. Kad je gen. Simović u Bubanj Potoku počeo da okuplja dobrovoljce, mene su angažovali da budem glavni instruktor. Dok sam stigao do Bubanj Potoka, dobio sam naredbu da je taj projekat odbačen.
Uz Knindže su se pojavile i druge dobrovoljne, ili paravojne formacije – Arkanovi Tigrovi, Beli orlovi i drugi. Kako su se one pojavile u sadejstvu sa JNA?
Paravojne formacije i Knindže nisu imale ništa zajedničko. Prvo, Knindže su bile u sastavu MUP-a, sa legitimacijom i ovlašćenjem. Drugo, ne verujem da je u ovoj državi postajala ijedna paravojna formacija koja nije bila pod direktnom komandom službe Vojske ili policije. Niko nije mogao da funkcioniše nezavisno, bez nečije kontrole… Mada, moram reći da je bilo koja Arkanova jedinica bila mnogo disciplinovanija od bilo koje formacije JNA.
Kad smo osetili da smo stvarno blokirani, to je bilo počev od 12. juna, počele su da se vode borbe na granici našeg korpusa, da bi kasnije to teklo od 15. do 22. juna, kada je bila zavedena potpuna blokada naših objekata i kada je garnizon u celini napadnut sa ciljem da se likvidira. Varaždin i Čakovec su bili najistureniji garnizoni prema Sloveniji – nama je najbliža linija fronta bila na 200 km (Okučani), a ovi kod Šida bili su nam na 400 km. Očekivali smo da pomoć u deblokadi može da dođe vazdušnim putem: najbliži aerodromi bili su Banjaluka, Pula, Bihać, malo dalje Tuzla i ostali koji su bili po dubini. Očekivali smo da bi sa njih mogla doći pomoć u vidu dejstva izviđačke, lovačke, lovačko-bombarderske avijacije i da bi mogao biti izveden helikopterski desant. Varaždinsko polje ima zaista dobre uslove za vazdušni ili helikopterski desant, naravno, ako se to izvede u cilju deblokade i spasavanja preostalog ljudstva u garnizonu.
Kako počinje pravi napad?
Pošto su znali da u našim objektima postoji izvestan broj ljudi, i starešina i vojnika, koji se neće lako predati, oni su pribegli snažnoj psihološko-propagandnoj aktivnosti. Danima pre napada na neki objekat ili garnizon sprovodili su strahovitu medijsku kampanju koja se svodila uglavnom na „srbočetnike“, „jugovojsku“, „tzv. JNA“,… sve ono najgore što čovek može da zamisli. Normalno, svaki čovek ima tri osnovne funkcije (fiziološku, psihološku i sociološku) i nema tog ljudskog bića koje može biti indiferentno na takvu medijsku kampanju. Zavisi od čoveka da li će manje ili više podleći toj propagandi. Ako podlegne manje, on je spremniji da se bori za ono što je sebi postavio kao cilj; ako je slabiji, tj. ako je veći emotivac, nije u stanju da dugo izdrži tu presiju i normalno je da popušta. Tako da nam je veliki broj vojnika, negde oko 300 iz moje brigade, napustio jedinicu. Uglavnom noću, nelegalno, bežali su sa položaja i iz kasarne. Svako od tih begunaca je na neki način tražio spas jer je bio ubeđen da nam, ako nas Hrvati napadnu, nema spasa, da će nas jednostavno poklati, urnisati, da od nas neće ostati ništa. Stvarnost je pokazala da to nije bilo tako, ali njima je bilo bitno da što više isprazne kasarne jer malobrojno ljudstvo ne može upotrebiti svu tehniku. A to je njima išlo u prilog.
U vreme napada koliko ste ljudi imali, a koliko je po formaciji trebalo da imate?
Po formaciji, mehanizovana brigada iz tog perioda brojala je 4000 ljudi. Mi smo u mirnodopskoj formaciji bili A brigada koja je imala 1000 vojnika (u dve partije – martovska i septembarska – sa po 500 vojnika), bilo je oko 170 aktivnih starešina i oko 130 građanskih lica, znači sve ukupno oko 1300 ljudi. Međutim, kada je počela ta kampanja i naša propast u Sloveniji, kad su se zahuktale pripreme Hrvatske za domovinski rat, brojno stanje se svakodnevno smanjivalo. Nekada je u toku dana nestalo pet do deset, a nekad po 30 vojnika; normalno, bežale su i starešine. Svi oni koji nisu smatrali da treba da se bore za neku jedinstvenu Jugoslaviju priklanjali su se protivničkoj strani. Bez obzira na nacionalnost. Podjednako su bežali Srbi, Crnogorci, Muslimani, Hrvati, Makedonci, Bugari, Mađari,… ja sam u svojoj brigadi imao starešine 11 nacionalnosti.
Na kraju borbenih dejstava sa mnom je u kasarni bilo oko 200 vojnika i možda oko 20-ak, 30-ak starešina. Kada smo se spojili sa generalom Trifunovićem bilo je tu negde oko 220 vojnika i oko 40-ak starešina… možda ukupno do 300 ljudi. Mada, po nekom spisku koji smo sastavili, utvrdili smo da je bilo oko 260 ljudi. I tokom putovanja od Varaždina do Beograda pobegao nam je poneki vojnik ili starešina, sve je zavisilo od toga sa koje je teritorije bio i kako mu je bilo lakše da se dočepa kuće.
Kako je pao garnizon?
Kad smo videli da nema šanse da se odbranimo i ostvarimo postavljene zadatke, da ono što čini vrhovna komanda nije za nas efikasno, da nam politika koja se vodi ne ide u prilog, mi smo konačno odlučili da pokušamo da našoj pretpostavljenoj komandi predočimo situaciju. Međutim, oni se nisu javljali na naše veze; kasnije su tvrdili da su veze s nama bile u prekidu i da nisu mogli da primaju naše izveštaje. Što nije tačno, mi smo kasnije na sudu dokazali da smo bili u neprekidnoj vezi s njima. Međutim, pošto nisu mogli da nam pomognu, najverovatnije zbog toga, oni se jednostavno nisu ni javljali i prepustili su nas sudbini, da mi sami postupimo po svojoj savesti i odluci, kako bi oni kasnije imali alibi da nisu učestvovali ni u čemu.
Starešine su izašle sa ličnim naoružanjem, ostalo je ostavljeno. U kakvom stanju?
Mi se nismo predali jer onaj ko se preda ide u zarobljeništvo. Sa njima smo postigli dogovor da to napustimo, uzeli smo njihove taoce i tako došli do granice Srbije. Oni su nam obezbedili prevoz, znači nismo bili zarobljeni i nismo se predali u klasičnom smislu. Oni su dozvolili da mi, starešinski sastav, možemo da zadržimo kratke cevi, a vojnici da budu bez oružja. Sve ostalo ostaje njima.
Sve naoružanje koje je ostalo onesposobili smo jer smo do poslednjeg dana verovali da će vrhovna komanda preduzeti nešto efikasnije, da ćemo dobiti ljudstvo i da ćemo sve to lako ponovo osposobiti. Tu smo bili u dilemi… Kada smo videli da nema mogućnosti da se odbranimo i da komanda ne šalje pojačanje, pri napuštanju objekata onesposobili smo oružje tako da ga oni ne mogu koristiti. Kada je reč o tenkovima, njima je trebalo više od mesec dana da ih osposobe za borbena dejstva – prema nekim informacijama osposobili su ih tek u novembru.
To naoružanje i oprema koji su bili u JNA nije kupovao samo jedan narod ili jedna republika, nego ga je kupovala cela federacija proporcionalno sa učešćem. Da je bilo pameti i da se sproveo deobni bilans, sve to naoružanje bilo bi mnogo pravednije raspodeljeno nego ovako, vodeći rat u Sloveniji i Hrvatskoj. Ali, to nekome nije odgovaralo.
Ako se u kritičnoj situaciji kakva je bila naša postavlja pitanje da li se treba boriti za čast ili za dužnost, kad dođete u situaciju da birate između časti i dužnosti, na prvom mestu je dužnost, a čast neka svako bira samostalno kako hoće.
Postepeno smo sve vojne objekte u Zadru pretvorili u zaklone za vojsku, obezbedili smo mnogo potreba za samostalno življenje u izolaciji – počev od hrane, preko projektila, odnosno vojnih sredstava, do vode. Imali smo rezervi za vođenje rata šest meseci bez ičije pomoći. Najveći problem bilo nam je kako da nabavimo sveže meso, povrće, hleb, ali i to smo raznim improvizacijama i zamenama obezbedili. Od maja do avgusta bilo je mnogo incidenata, provokacija, pokušaja da se spreči slobodna komunikacija, da se vojska slobodno kreće. Krajem avgusta započeli su stvarni sukobi koji su trajali do 7. oktobra.
Kakve su u tim trenucima bile Vaše veze sa Generalštabom? Kako možete oceniti atmosferu u Generalštabu i instrukcije koje ste dobijali?
Veze sa Generalštabom su od početka bile konstantne jer vojska ima veze koje su zaštićene i koje je teško ometati, a bile su na nivou potrebnog. GŠ je pokazivao određenu pažnju, posebno zamenik načelnika general Panić. On je negde oko 23. juna, upravo kad su započeli sukobi u Sloveniji, došao u Zadar. Ja sam se tad čak i našalio. U pauzi sam ih odveo na kupanje u obližnji zaliv Šepurine i rekao im: „Gospodo generali, ako budete radili kao što ste do sada radili u smislu predviđanja, ovo će vam biti zadnje kupanje u Zadru“. Nažalost, tako je i bilo.
Posle toga je jedno vreme postojala komunikacija, da bi postepeno prestajala i na kraju bezmalo nestala. Ja sam imao konstantnu vezu sa jedinicama artiljerijskog školskog centra, ali ta veza je bila u okviru garnizona i u okolini garnizona, rekao bih – najdalje do Benkovca. Na jedan od repetitora za odašiljanje slike i radio talasa hrvatske lokalne mreže zakačili smo dodatne delove, a da oni to nisu ni znali. Tokom celog rata smo imali relejnu vezu po osam kanala sa svim našim jedinicama.
Zašto je Hrvatska protiv Vas podigla optužnicu i u odsustvu Vas osudila na 20 godina?
Kada se u početku pregovaralo za obične incidente i pokušaje sprečavanja slobode kretanja vojske, u prisustvu predstavnika Evropske zajednice, rekao sam im da budu korektni prema vojsci. Vojska neće ni metak opaliti prema građanima, neće naneti nikakvo zlo građanima ako građani ne nanesu zlo vojsci. Italijanski pukovnik koji je bio prisutan to je dobro „zarezao“, ali nije ništa komentarisao. Kasnije, kada smo porazili pripadnike HVO-a u Zadru, taj pukovnik je na zadnjem sastanku rekao: „Sećate se reči gospodina pukovnika Perišića na početku, da ako ne dirate vojsku nijednom Zadraninu neće faliti dlaka s glave? Vi niste slušali, napadali ste vojsku i sad šta imate? Oni odlaze sa svom tehnikom, nemaju žrtava, a vi imate i žrtve i razorene delove grada, što je isključivo vaša greška.“
Sećam se prvog napada, koji je trajao nekoliko sati. Svi vojni objekti u Zadru bili su stavljeni pod vatru. U početku nismo odgovarali, pa smo odgovorili istim intenzitetom i istom vrstom oružja. Kad to nije prestalo, upozorio sam ih i preko glasnogovornika i preko Kriznog štaba da prekinu vatru inače ću biti prinuđen da otvorim direktnu artiljerijsku vatru po njima. Oni u to nisu verovali, ali kad se to stvarno desilo, prekinuli su. Izlaza nije bilo. Bio sam svestan rizika u koji se upuštam, ali da nisam radio tako kako sam radio u odbrani života, časti i dostojanstva ljudi koji su mi povereni, pripadnika legalne oružane sile, trebalo bi da mi sudi neki sud ovde. Bio sam svestan odgovornosti, svestan da radim u duhu zakona, po međunarodnom ratnom pravu (koliko je to u početku moglo da se radi) da bi odbranio živote ljudi.
Posle njihovog poraza, mi smo u oktobru izašli a da taj ostatak hrvatskih bojovnika nije opalio nijedan metak. Ja sam izašao na kraju kolone, bio sam planirao jedno oklopno vozilo da u njemu izađem, ali sam odustao i izašao u neoklopljenom puhu. Ali, zato sam u vazduhu imao 10 aviona koji su konstantno pratili bezbednost zadnje kolone i imao sam pripremljena artiljerijska oruđa u dubini slobodne teritorije, koja su bila spremna da otvore vatru u slučaju da budemo napadnuti. Nijedan jedini metak nije opaljen protiv pripadnika kolona kojima sam ja komandovao.
U zadnjem konvoju izašle su borbene jedinice sa svom borbenom tehnikom. Kada su oni videli šta mi imamo, posebno evropski posmatrači, bili su presrećni što mi ništa od toga nismo upotrebili. Da smo sve to upotrebili, Zadar smo mogli pretvoriti u prah i pepeo. Normalno, nama to nije bio cilj. Mi smo odgovarali samo sa ciljem da ućutkamo onog ko je hteo da nanese smrt pripadnicima vojske.
I po izlasku iz svega toga, posle nekoliko godina, Zadrani ili Zadarska županija pokrenuli su postupak protiv 20 pripadnika artiljerijskog školskog centra, verovatno da bi se iskupili zbog toga što nijednu jedinicu JNA u Zadru nisu uspeli da prisile na predaju, prevare ili da uzmu deo sredstava. Ako nisu u ratu uspeli ništa, trebalo je na sudskom planu, u našem odsustvu, pokazati koliki su domoljubi: dvadesetorici su dali ukupno oko 165 godina robije, a meni dvadeset.
(General Perišić je komandant Artiljerijskog školskog centra u Zadru, načelnik Generalštaba VJ 1993–98, potpredsednik Vlade Srbije i predsednik PDS–a)
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
