Kako smo Leka Ranković i ja prvi put otvarali Zastavinu fabriku automobila 1962. godine
Dok smo u redakciji pričali o tome kako je Fijat za građanstvo otvorio kapije nove fabrike automobila u Kragujevcu, prevarih se pa pomenuh da se sećam kada je Aleksandar Ranković, 6. jula 1962, tu halu prvi put pustio u rad. Krenula je, naravno, serija zluradih ideologiziranih pitanja: „Jesi li mahao crvenom barjačetom?“ Jesi li vikao: „Druže Marko!“
Klišei na stranu, to je ovako bilo:
Moj otac Branko Milošević, opančar i zemljoradnik iz Badnjevca, otpušteni radnik iz fabrike koža „Prvi partizan“ u reformi 1953 (i tada je bilo reformi), jednog je dana rekao: „‘Oćeš da idemo da vidimo kakva je ta nova fabrika, možda ćeš u njoj da radiš!“
Da idemo. Voz do Zavoda, za izlet u budućnost, tog dana je bio besplatan.
Mesec dana pre toga, svojim povećim tinejdžerskim nosom bukvalno sam udario u staklo na vratima Srednje tehničke škole u ulici Radoja Domanovića, gore kod Gradskog parka, da bih ugledao svoje ime među primljenima na Mašinski odsek, što je tada bilo uporedivo s nagradom za životno delo. Mašinski tehničar je u to vreme bilo zanimanje na ceni. Majke, savijene nad motikama, ponavljale su: „Uči, da ne crnčiš kao ja!“ Očevi su krotili fantazmagorične životne planove sinova: „Izuči nešto konkretno, pa posle radi šta ‘oćeš.“ Tako je posle i bilo.
VOZOVI: Do železničke stanice išli smo tog vedrog letnjeg dana drumom, tako se valjda još zove izlokan put Badnjevac–Sipić–Rača, nasut kamenom još 1882, četiri godine pre nego što će biti izgrađena železnička pruga koja će to šumadijsko selo povezati sa Zavodom.
Išli smo ni brzo ni polako, tako da na vreme stignemo za „lokal u dvanaes’“, koji nikada nije išao u dvanaest, ali nikada niko nije na „lokal“ ni zakasnio – mada u većini kuća nije bilo sata.
Putovali smo do Zavoda. To je druga, manja, kragujevačka stanica na kojoj su se ujutru iskrcavali radnici i kroz paru, koja je šištala kao na Moneovoj slici Gare Saint Lazare, ali na otvorenom, preko pruge žurili u Vojnotehnički zavod, koji je posle nazvan Zavodi Crvena zastava. Mirisali su na lokalne vozove, na neku ustajalu kombinaciju sumpor-dioksida, loja, mašinskog ulja, amonijaka i znoja.
MAJSTORI: Netačno bi bilo reći da su se osećali kao najamnici. Još od onog vremena kada je Šarl Lubri 1853. izlio prvih šest topova do onih dana kada je generacija nas bejbi bumersa nahrlila u gradove u Kragujevcu je negovan kult zavodskih majstora. Taj Šarl Lubri je, kažu, 1853. govorio: „Mi vrlo trpimo u livnici, mi trpimo oskudicu u bravarima, kovačima i strugarima…“ Nekih 110 godina, od tih početaka do otvaranja pogona o kome govorimo, u Zanatskoj vojnotehničkoj školi izučavani su puškarski, sedlarski, turpijoreski, četkarski, sitarski, kolarski, stolarski, mašinbravarski, kovački, mašinski tesački na slobodne ruke i livački zanat. Tri godine šegrtske, plus dve godine kalfenske obuke. Onda dobiješ majstorsko pismo. Za njih se govorilo: „Može da te napravi od gvožđa tako kako stojiš!“ Negovali su neki sopstveni autoritet i ispoljavali ga ne samo prema priučenim novoindustrijskim polutanima nego i prema pridošlim školarcima. Pričalo se da je mom školskom drugu Loli Milovanoviću otac zalepio šamar nasred hale: „Inženjer, a zajebavaš se po pogonu. Smeju mi se kolege!“
U mnoštvu naroda koji se tiskao kroz halu, unutrašnjom saobraćajnicom, sve tamo gore do pola Abisinskog polja, daleko iznad Šest topola, uglavnom sam primećivao kačkete očeva koji su sa sinovima mog godišta u prolazu šacovali strugove, freze, glodalice, komore za farbanje, mašine za falcovanje, aparate za tačkasto zavarivanje, kao stog sena visoke prese – i, naravno, na beskrajnoj traci, bele fiće, koje je Zastava od 1953. sklapala u starom pogonu.
Mi mlađi smo sa više interesovanja gledali kako izgledaju kancelarije za pogonske službe levo od te saobraćajnice, nego mašine na desnoj. Sve je izgledalo nekako sivo-maslinasto. Sećam se i nekog oštrog odbijajućeg mirisa novog industrijskog pogona. Odozgo su duvali veliki ventilatori, neko je pričao da hlade halu vodenom parom, što nismo verovali.
Ne sećam se da sam tog dana video cilj našeg puta: konstrukcioni biro u upravnoj zgradi sa velikim lipovim tablama, „kulman“ aparatima za tehničko crtanje sa ugrađenim uglomerima, papirom zvanim „hamer“, pedantno zašiljenim „kastel faber“ olovkama tvrdoće H4 za tanke i HB za debele linije…
Možda su pored te staze bili i neki dežurni radnici u plavim kombinezonima i više nego generalni direktor važni pripadnici fabričkog obezbeđenja u vatrogasnim uniformama. Možda nam je neko nešto i objašnjavao u tim halama prostranim i nepopunjenim…
MALA HALA: Kasnije sam saznao da je direktor Zastave Prvoslav Raković, inženjer prav kao lenjir, koga i danas mnogi smatraju ocem Zastave, s dozvolom za izgradnju fabrike za 32.000 automobila, tada gradio halu za 82.000. Na primedbe je odgovarao lažući: „Tako sam video kod Fijata!“ Kad je dvanaest godina kasnije, 1978, Tito posetio Zastavu, umoran od ceremonijala privrženosti (ceo grad u crvenim kačketima, desetine hiljada crvenih fića na prilazima fabrici), rekao je da mu se fabrika ne sviđa: „Štedelo se, bogati, na halama – mašine su mnogo sabijene, ne može radnik da prošeta…“
U Zavodu je, u međuvremenu, proizvedeno milion fića, i hiljade juga, stojadina, tristaća, korala i florida…
Zastava je posle zapadala u takvo stanje da su, kako kažu, u Arsenalu snimane scene jednog od filmova o Titaniku. U međuvremenu je ponovo počelo da se priča o Fijatu. Na ulazu u Kragujevac osvanula je parola na italijanskom „Benvenuti a casa!“ Zastavini radnici na doživotnom plaćenom odsustvu s depresivnim ćutanjem slušaju priče sretnika koji su ponovo dobili posao: „Ne možeš da ideš kuda ‘oćeš, nego samo tamo gde ti piše na iskaznici. U robotizovanom delu fabrike ne smeš da uđeš s mobilnim koji ima fotokameru. Jedan ušao i slučajno mu zazvonio telefon. Obezbeđenje ga oborilo na zemlju, kao da je terorista…“
„A Leka Ranković?“, podseća me dežurni urednik, ovako razneženog nad našom kao prolećno vreme promenljivom industrijskom istorijom.
Tadašnji potpredsednik savezne vlade Aleksandar Ranković održao je govor okružen radnicima kraj montažne trake sa školjkom belog fiće tog dana pre podne. Nismo ga ni videli.
Vratili smo se kući vozom u tri, jer seljak mora da stigne kući pre zalaska sunca, da napoji stoku.
Da li zbog ugovora s Fijatom, da li zbog referenduma o zajmu za novu fabriku automobila, tek tada je u šumadijskim selima funkcionisao neki otkup tovnih bikova.
Dođe Italijan i za otkup zašiša samo dobro uhranjena i odnegovana grla…
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
