Propusti, javašluk, subverzija…

U trenutku kada se ovaj broj „Vremena“ pojavi u prodaji, sva je šansa da će Vlada Srbije na dnevnom redu imati izveštaj Koraćeve Komisije. To je ona komisija koju je Vlada imenovala posle vanrednog stanja, a sa mandatom da „ispita sistem obezbeđenja predsednika Vlade Republike Srbije“. Komisija ima predsednika (dr Žarko Korać) i još šest članova: mr Svetozar Čiplić, sudija Ustavnog suda Srbije; Bruno Vekarić, sekretar Ministarstva pravde; Željko Rašeta, načelnik Četvrte uprave BIA; puk. Mihajlo Maksić, načelnik Odeljenja za organizaciju policije u MUP-u Srbije; puk. Milovan Lapčević, pomoćnik načelnika Uprave za obezbeđenje u MUP-u Srbije; i dr Budimir Babović, stručnjak za policijska pitanja. Komisija je pribavila skoro sto različitih dokumenata i obavila razgovore sa tridesetak lica angažovanih ili relevantnih u celoj priči. Komisija je, radeći sve to, prekoračila rok od 60 dana za podnošenje izveštaja, ali – istini za volju – treba priznati da je to jedan od onih poslova gde je bolje zakasniti i biti iscrpan, nego poštovati rok po cenu površnosti. Kako „Vreme“ saznaje, izveštaj ima 54 strane i dva priloga (spisak sagovornika i listu pribavljenih dokumenata). Kako su više puta izjavili predsednik Komisije Žarko Korać i njen član Svetozar Čiplić, stav je svih članova da izveštaj treba objaviti, pa i po cenu da se otkriju neke informacije koje bi – strogo uzevši – bile državna tajna. Prateći materijali iz spiska dokumenata koje je Komisija dobila, međutim, ostali bi tajni zbog svoje zaista poverljive prirode, što je razumno rešenje.

U ponedeljak je potpredsednik Vlade Čedomir Jovanović izjavio za „Danas“ da „smo znali da je sistem obezbeđenja loš i pre atentata na Zorana Đinđića, znamo to i posle“; on kaže i da „izveštaj interno kruži među funkcionerima koji se dovode u vezu sa obezbeđenjem“, što bi moglo značiti da kruži među desetinama raznih ljudi. Od g. Jovanovića potiče i dvosmisleni kompliment Komisiji: on kaže da je reč o „prvom zvaničnom izveštaju o atentatu u XX veku (dobro, ajde; M.V.) koji je urađen tako brzo i koji će biti javan“. Treba se, kao prvo, nadati da će i ovoga puta procena g. Jovanovića biti tačna i da će izveštaj biti javan; kao drugo, taj izveštaj samo je jedan – plašimo se manji – segment ukupnih napora na potpunom rasvetljavanju tog atentata. Naime, tek će kombinacija nalaza Koraćeve Komisije, koja nije imala uvid u tok istrage za ubistvo Zorana Đinđića, i nalaza te istrage moći da pruži – nadamo se! – potpun uvid u obuhvat, motivaciju, učesnike i detalje zavere.

Iz onoga što je već poznato o atentatu na premijera Đinđića i o svemu što mu je prethodilo proizlazi da bi Komisija morala da se pozabavi trima ključnim oblastima: prva je neusklađenost zakonske i podzakonske regulative kojom se raspodeljuju odgovornosti i nadležnosti za zaštitu ličnosti i objekata; druga je profesionalizam osoblja angažovanog na toj zaštiti i međusobna saradnja različitih institucija u tranzicionim potezima; treća i najdelikatnija je pitanje srastanja organizovanog kriminala sa policijom uopšte, a naročito sa Državnom bezbednošću i – konkretnije – Jedinicom za specijalne operacije DB-a. Sve tri oblasti u stvarnosti su bile uzajamno prepletene i povezane; zamislite najgoru moguću situaciju u svakoj od njih i dobićete relativno optimističku sliku; naime, po svemu što se do sada doznalo, stvarna slika bila je još gora od toga.

U konačnoj verziji svog izveštaja Komisija će morati da pođe od očiglednog: da su premijera Đinđića ubili državni službenici (ovlašćena službena lica Ministarstva unutrašnjih poslova, Resora državne bezbednosti, ako ćemo konkretno); da su postojale osnove za sumnju da se tako nešto – ili slično – moglo očekivati iz tog pravca; da je incident kod hale Limes na Novom Beogradu 21. februara 2003. bio nezaobilazno upozorenje da se tako nešto sprema i da tom upozorenju nije bila poklonjena odgovarajuća pažnja, kao i da je obaveštajni potencijal tog incidenta bio neutralisan sabotažom pravosuđa; da je sistem obezbeđenja Zorana Đinđića bio neodgovarajući („ako je uopšte bio sistem“, kako je rekao jedan sagovornik „Vremena“ iz tih struktura odmah posle atentata).

JAVAŠLUK: Ali, idemo redom. Po saznanjima „Vremena“, Komisija je provela mnoge tužne sate sravnjujući zakonsku i podzakonsku regulativu koja se bavi zaštitom, obezbeđenjem, najviših državnih funkcionera. Ispada – a to se znalo i pre atentata na premijera Đinđića – da je tranzicija, prelaz od Resora državne bezbednosti MUP-a ka sadašnjoj Bezbednosno-informativnoj agenciji BIA proizvela izvesnu pravnu prazninu u kojoj nije bilo najjasnije ko šta radi, pa je tako ispalo da niko nije radio procene ugroženosti premijera (ali ni drugih zaštićenih lica). Poznato je, međutim, da efikasna zaštita počinje obaveštajnim radom prema izvoru pretnje, a da je neposredno fizičko obezbeđenje od drugorazrednog značaja, kao što mora biti da je Komisiji bilo stavljeno do znanja. Tokom akcije „Sablja“ – koliko je poznato – nije se došlo ni do jedne jedine indicije da su Zemunci planirali da ubiju premijera, sve do incidenta kod Limesa, koji je bio neutralisan, kao što se zna. Treba stoga očekivati da će izveštaj Komisije biti posebno usmeren ka tom vremenskom periodu: od 21. februara do 12. marta. Poznato je da su upozorenja izvesnih policijskih krugova u vezi s tim incidentom bila ignorisana i da je Dejan Milenković Bagzi, kome je određen pritvor do osam dana, ubrzo bio pušten na slobodu odlukom vanraspravnog veća Četvrtog opštinskog suda; od tada mu se gubi svaki trag, do dana-današnjeg, hvala lepo. To što nisu bile rađene procene pretnje i ugroženosti nije samo stvar nadležnosti koja je bila i ostala konfuzna (da ko treba da ih pravi), već i određene opuštenosti u nadležnim službama.

PROPUSTI: Tu dolazimo na sledeći segment problema: svima, pa i sagovornicima Komisije, poznato je od početka da je izvestan broj pripadnika stranačkih obezbeđenja koalicije DOS posle 5. oktobra 2000. bio preveden u sastav policije. Zbog toga se kasnije javljaju dva problema: izvestan broj tih telohranitelja nije prošao proveru po Zakonu o unutrašnjim poslovima (prolaze kroz krivičnu evidenciju), ali je ipak primljen u sastav policije. Drugi problem je u tome što je došlo do trvenja i čak netrpeljivosti između tih telohranitelja i zatečenih profesionalaca iz MUP-a, a na političkoj osnovi – između ostalog, to jest. Iz odvojenih priča više raznih pripadnika jedinica i odeljenja za obezbeđenje funkcionera još pre atentata na Zorana Đinđića moglo se zaključiti da među tim organima jedva da ima komunikacije i razmene informacija. Nema sumnje da je Komisija saslušala žalbe i uzajamna prebacivanja tih policajaca i da je došla do nekog zaključka i sugestije. Odelenje za zaštitu Zorana Đinđića (Treće u Šestoj upravi BIA) spada u te prevedene stranačke telohranitelje, mada deo njih ima prethodno policijsko iskustvo. Izgleda, međutim, da je taj detašman delovao skoro sasvim autonomno i da je sa svojim „objektom zaštite“ (premijerom) bio uspostavio više prijateljsko-ortačke nego službene odnose. Iz redova obične policije, još mnogo pre atentata, mogle su se čuti pritužbe na njih zbog arogancije i odbijanja saradnje i razmene informacija. Odatle i primedba da ispred kolone vozila Zorana Đinđića u principu, a naročito tokom i posle incidenta kod Limesa, nije išlo obavezno vozilo sa svetlosnim i zvučnim signalima kao prethodnica. Iz te razmene zamerki moglo se zaključiti i da procedura pri ulasku u zgradu Vlade u Nemanjinoj 11 nije bila najbolja: policajac na ulazu nije zaustavljao saobraćaj pri dolasku i odlasku premijera, na primer; nije korišćen kolski ulaz („tunel“ ili „zvono“) iz dvorišta itd.

Nemanjina 11 je posebna priča, uostalom: od dva kolska ulaza (Kneza Miloša i Nemanjina) koristio se samo onaj iz Nemanjine, uprkos sugestijama da bi trebalo koristiti oba; zatvoreni televizijski sistem za nadzor nije pokrivao dvorište i park po dubini, pa ni okolne zgrade, a na Đinđića je pucano iz jedne od njih; nekoliko dana pred atentat krenulo se u adaptaciju prostorija tehničkog nadzora, pa su kamere bile isključene, a alternativni tehnički nadzor nije bio planiran (sve i da jeste, sa tako postavljenim kamerama ne bi se bilo videlo mesto odakle je pucano). Sve su to detalji koje je Komisija svakako morala imati u vidu.

SUBVERZIJA: Posebna i veoma bolna priča jeste ona o saznanjima policije i RDB-BIA o zemunskom klanu i njegovim odnosima sa JSO-om i drugim segmentima Državne bezbednosti, dakle upravo priča o katastrofalnim propustima u procenama pretnje i ugroženosti premijera Đinđića, obaveštajni debakl monumentalnih razmera. Nema sumnje da se Komisija bavila i Zemuncima i „crvenim beretkama“, jer bez rasvetljavanja tog odnosa nema razumevanja cele priče. Ko su Zemunci, Surčinci i prateća bagra bilo je jasno godinama pre 5. oktobra, kao što je bilo jasno i od čega se sastoji Jedinica za specijalne operacije RDB MUP-a Srbije. Znalo se da su se i jedni i drugi i treći u leto 2000. infiltrirali u obezbeđenja DOS-a, vođeni istim, ali svakako ne demokratskim osećanjima. Valjalo je staviti nogu u vrata novog poretka u Srbiji i zaštititi postojeće pozicije i investicije. Na jevtinu podvalu Duće, Čumeta i Legije naseo je – nažalost! – ceo DOS i dripci su postali „spasioci revolucije“. Komisija je morala da krene od toga i da dosledno izvodi zaključke; ako ih je izvela, oni neizbežno ukazuju na nekoliko stvari. Pre svega na duboku infiltraciju prelazne vlasti od strane stare Državne bezbednosti i njenih kriminalnih partnera; zatim na logični i neizbežni pokušaj održanja tog istog udbaško-zlikovačkog saveza pod „patriotskom“ maskom, kao što se jasno videlo u novembru 2001, za vreme oružane pobune JSO-a. U tim događajima je klica zavere koja će doći glave Zoranu Đinđiću. Sada je jasno da su „patriotski“ zvuci iz novembra 2001, na koje su veseli Voja Koštunica i beznadežno naivni DSS bili onako slepački naseli, bili tek odgovarajuća kamuflaža jedne zlikovačke bande. Ceo taj slaboumni cirkus nikakve veze nije imao ni sa kakvim Hagom, nego sa trgovinom heroinom, otmicama, reketima, cigaretama i kradenim kolima. Koliko god politički korisna bila galama oko „antihaškog lobija“, Komisija je morala da se suoči sa sledećim činjenicama. Pre svega, sa značajem i ulogom dezertera iz Legije stranaca, istoimenog Milorada Ulemeka Lukovića: taj umetnik jedva je – nagodbom i pregovorima – uklonjen iz JSO-a posle niza skandala, incidenata i krivičnih dela; nekako se desilo da je ostao sa svojim privatnim obezbeđenjem od najmanje petnaestak ljudi iz JSO-a, plaćenih iz budžeta MUP-a; ispalo je posle da su ti ljudi sedeli u Šilerovoj i usput čuvali još i Duću Spasojevića i iste takve kao on, a sve o trošku poreskih obveznika. I ptice na grani znaju da je JSO digao u vazduh Čumetove mašine u Zemun polju, a o još nekim poslovima i da ne govorimo (ne misli se na Ibarsku magistralu, Budvu, Ivana Stambolića, Slavka Ćuruviju itd., već na „nerasvetljena krivična dela“). Kad je ekipa shvatila da se zabavi bliži kraj, kupila je sebi nešto vremena oružanom pobunom u novembru 2001, da bi se ponovo uznemirila krajem 2002, očigledno uzbunjena dojavom iznutra da se sprema velika akcija protiv organizovanog kriminala; nikakve veze sa Hagom tu nema. Dopunsko uznemirenje unela je donekle zakasnela odluka Ljubiše Buhe Čumeta da se početkom 2003. pokaje za grehe mladosti i stavi na raspolaganje organima vlasti kao svedok-saradnik. Priča se da je o toj odluci ekipu obavestio Milorad Bracanović, tadašnji zamenik direktora BIA i uopšte ličnost koloritna i zanimljiva. Ta okolnost i tadašnji učestali razgovori druga Čumeta sa raznim veoma zanimljivim i značajnim ljudima iz Vlade izgleda da su ubrzali odluku da se vlast destabilizuje bilo kako, pa i atentatom na Zorana Đinđića; iz današnje perspektive čovek je u iskušenju da zaveru posmatra više kao panični, nego kao politički motivisan gest. Verovatno će i Komisija doći do sličnog zaključka.

ZAKljUČCI: Drugo veliko pitanje jeste kako je bilo moguće da značaj i kapaciteti Zemunskog klana, detaljno opisani u Beloj knjizi MUP-a Srbije o organizovanim kriminalnim grupama i pojedincima, budu tako sistematski potcenjivani tokom 2001. i 2002. godine. Komisija je morala da se pozabavi i tim pitanjem ako joj je stalo do uverljivosti. To je, pak, problem MUP-a Srbije i njegove Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala koja je, kako se čini, neko vreme, do januara 2003, radila malo „u leru“, da bi se pokrenula posle toga; i to je mogao da bude faktor panike kod Zemunaca. Komisija će morati i da se izjasni oko pravosudnih paradoksa u vezi sa organizovanim kriminalom: od puštanja na slobodu Bagzija, ali i Duće i Kuma posle afere Mišković, preko postupanja sa Legijom, pa do čuda u kome je od 75 krivičnih prijava protiv članova surčinskog i zemunskog klana procesuirano njih 20, izrečeno 12 presuda, od čega samo četiri zatvorske, a sve to za najteža krivična dela. Biće tu prilike i da se ispitaju uloge Gradskog SUP-a Beograd i OUP-a Zemun, a u vezi s očiglednim i svima poznatim događajima po Šilerovoj ulici i inače.

Sve u svemu, sva je prilika da će izveštaj Koraćeve Komisije izazvati poprilične posledice u policiji, BIA i pravosuđu – ako bude dobro i savesno sastavljen, u šta treba verovati s obzirom na članove, mandat i očekivanja javnosti. Zadatak Komisije bio je više pipav nego težak, jer je većina podataka već bila poznata, pa makar i u fragmentarnom obliku. Žarko Korać već je bio najavio da bi izveštaj mogao dovesti do krivičnih prijava, ali i do disciplinskih mera, premeštaja i otpuštanja u odgovornim službama. Dosadašnja saznanja, međutim, ukazuju više na javašluk, neodgovornost, nepridržavanje procedura i nedisciplinu nego na umišljaj i zaveru među odgovornima za zaštitu premijera Đinđića, sa verovatnim izuzecima dva-tri lica koja tek treba da objasne neke svoje postupke i nečinjenja, pre svega Milorad Bracanović koji je morao imati indicije i osnove za sumnju da se u njegovoj neposrednoj blizini nešto sprema, ali i bivše rukovodstvo UBPOK-a.

Ostaje nam da se nadamo da je Čeda Jovanović još jednom bio u pravu sa svojom procenom i da će izveštaj Koraćeve Komisije biti ipak objavljen.