Propaganda napred, razum – stoj

Kada je 8. januara Svetska zdravstvena organizacija ukazala da novi virus korona, koji se pojavio u Kini, može da bude potencijalna opasnost za ceo svet, Srbija je kao i dobar deo Evrope i sveta spavala zimskim medicinskim snom, a mediji su se bavili nastupajućim izborima. Mnogi se, recimo, sećaju kako je sa velikim samopouzdanjem ukazivao da izbori, zakazani za 26. april, neće biti odloženi ni u kom slučaju, kakva bre korona, pa je potom ustvrdio da „za sada“ nema razloga da se odlažu, da bi na kraju oni ipak bili odloženi, valjda za neki juli.

Vlast i stručnjaci koje je država angažovala za medijsku borbu protiv pandemije imali su, po svemu sudeći, više zadatak da „spinuju“ nego da javnost obaveštavaju o realnom stanju na terenu. I tako je bilo od prvog dana pa do danas. Uglavnom, ključne reči za pandemiju u Srbiji su iste kao i za sve što se u ovom društvu nahodi: politička propaganda ispred struke i razuma, i obmana kao dominanta.

REŽIM SA BIPOLARNIM POREMEĆAJEM

Gledajući sa ove nevelike vremenske distance, može se reći da se državni aparat ponašao kao osoba sa bipolarnim poremećajem, od ignorisanja problema i podsmevanja, pa do apokaliptičnih vizija i drakonskih restriktivnih mera. Nećemo sada spominjati jednog od, pored Dr Žeksa, simbola korona-cunamija u Srbiji, Baneta Nestorovića, i njegove „smehotresne“ komentare – jer su o njegovim istupima već napisani tomovi u našim medijima; setimo se međutim da je i ministar zdravlja Zlatibor Lončar izjavljivao da je virus korona „slabiji od sezonskog gripa“, dok je Vučić govorio da „nema razloga za brigu“ i da je sve pod kontrolom. Prošlo je samo nekoliko dana od veselih i optimističnih tonova pa do uvođenja Srbije u „ratno stanje“. Nisu samo ovdašnji opozicionari i nezavisni intelektualci primetili da drastične restriktivne mere koje su uvedene u Srbiji u suprotnosti sa ljudskim pravima i vladavinom prava, već su se Srbijom i njenom „neobičnom“ borbom protiv virusa korona bavili i strani mediji, čak i iz onih zemalja koje su neuporedivo više pogođene pandemijom nego Srbija. Zaključak svih je sličan – Vučić od sredine marta građane tretira kao svoje taoce nad kojima izvodi svojevrsni eksperiment.

Pre nekoliko dana je dr Predrag Kon potvrdio ono što smo svi praktično znali – da vlast laže čak i kad ne zine. Ne treba biti ekspert, dovoljno je jednom se zadesiti u nekoj našoj bolnici pa shvatiti u kakvom je stanju naš zdravstveni sistem, odnosno znati da tvrdnje o punoj opremljenosti i spremnosti za borbu protiv virusa korona nisu bile ništa drugo do jeftina propaganda. Tek kada je novinarka Ana Lalić uhapšena zbog toga što je izvestila o „stvarnom stanju“ u Kliničkom centru Vojvodine, probijena je autocenzura i pojedini lekari su počeli otvoreno govoriti o tome kako su bolnice dočekale pandemiju. A odgovor je: potpuno nespremno. Na kraju je i Kon to potvrdio. Rekao je da „skoro nijedna zdravstvena ustanova u zemlji nije dočekala spremno epidemiju“. Potvrdio je da je Ana Lalić govorila istinu. Lalić je jedina novinarka u Evropi koja je uhapšena zbog izveštavanja o pandemiji, a pre dva dana je odbačena krivična prijava protiv nje. O brojnim drugim hapšenjima i zatočenjima nećemo ovom prilikom.

Poznati novosadski hirurg i redovni profesor na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu Miroslav Ilić, koji je početkom aprila pozvao lekare da „hrabrije i kritički govore o situaciji sa pandemijom“, a vlasti da se sa koronom ne obračunavaju na policijski način već da više testiraju građane – u razgovoru za „Vreme“ kaže da je zdravstveni sistem u Srbiji pandemiju dočekao potpuno devastiran.

„Zdravstveni sistem Srbije dočekao je pandemiju kovid-19 u momentu kada je egzodus zdravstvenih radnika svih profila na vrhuncu. Odlazak vrhunskih lekara, i mlađih ali i profesora, u inostranstvo ili privatnu praksu, a pre svega odlazak iskusnih medicinskih sestara, nadoknađivan je nedovoljnim brojem mladih kadrova, tek izašlih iz škole. Medicina koja je delotvorna i efikasna zahteva i vreme i iskustvo. Nisu svaki lekar koji završi medicinu ili medicinska sestra koja završi medicinsku školu odmah sposobni za donošenje svakodnevnih odluka o kompleksnom lečenju ljudi. Dugogodišnje potcenjivanje medicine u Srbiji, nedovoljne plate, marginalizacija brige za bolesne i siromašne, dovođenje partijskih poslušnika na rukovodeća mesta – dovelo je do toga da je, izuzev nekoliko vrhunskih ustanova u državi, zdravstveni sistem bio potpuno kadrovski, tehnološki, organizaciono, ali i etički nespreman za epidemiju širokih razmera nepoznatim virusom“, kazao je Ilić.

Lekar specijalista zaposlen u Kliničkom centru Vojvodine, koji je takođe profesor na novosadskom Medicinskom fakultetu, koji je želeo da sačuva anonimnost, takođe smatra da su vlast i zdravstveni sistem u potpunosti nespremno dočekali pandemiju, i da se ona krajem februara i početkom marta potcenjivala ne slučajno nego zbog „političkih kalkulacija“.

„Očigledno je da su neki stručnjaci dobili zadatak da na početku pandemiju predstave kao bezazlenu, bezopasnu i nadasve smešnu. Tu dolazimo do ključne zamene teze u smislu da li politika sluša struku ili obrnuto. Svi pokazatelji govore da je i ovoga puta u Srbiji struka bila, i još uvek jeste, u službi politike. Naravno da novi virus korona ne može imati prednost u odnosu na ‘glavne prioritete’, poput skupljanja glasova za vladajuću stranku, te je virus morao malo da ‘pričeka’“, rekao je on.

„DR ŽEKS“ – DOPRINOS KRETENIZACIJI DRUŠTVA

Specijalista Kliničkog centra Vojvodine kaže da je država preduzela mere tek kada je epidemija uzela maha, a da se nekoliko nedelja infekcija prenosila „zbog neodgovornosti i nebrige zvaničnih organa da obezbede minimum zaštite za medicinsko osoblje i stanovništvo“. U tom smislu on dodaje da je izveštaj novinarke Ane Lalić o stanju u Kliničkom centru Vojvodine sasvim autentičan.

„Tek posle registrovanih prvih žrtava, virus je naprasno počeo da se tretira kao stravično ozbiljan, a zdravstvene ustanove su brže-bolje ispraznile bolnice i zaustavile sav elektivni operativni program, uključujući i onkološki. Posledice takvih mera ćemo spoznati u mesecima koji dolaze. Tačnije, pravi broj žrtava ove pandemije saznaćemo tek u mesecima koji dolaze. A među njima će biti i oni koji od virusa korona nisu oboleli, već su preminuli zbog potpune obustave svih aktivnosti u bolnicama sem kod najhitnijih slučajeva“, rekao je on, dodajući da je stanje u zdravstvenom sistemu toliko loše da je preventivno delovanje bilo jedino rešenje.

Profesor Miroslav Ilić navodi da je vlast u borbi protiv korone koristila ratnu retoriku. Lekari su morali svojim „herojstvom“ da pobede materijalne i tehnološke manjkavosti u lečenju, što je dovelo do izuzetno visokog procenta zaraženih zdravstvenih radnika, koji su potcenili virus ili su bili nedovoljno iskusni u primeni „slabo dostupnih metoda zaštite“.

„Oslanjanje na vojnu doktrinu u proglašenju i rešavanju epidemije, suspenzija parlamenta, pa arogancija koja se smenjivala sa srceparajućim izlivima o ljubavi prema starijima, sve do laži o spremnosti za suočavanje sa virusom, kroz vojno-policijske metode i drakonske kaznene odredbe, ogolile su suštinu države Srbije, kao zemlje u kojoj se ne samo ne poštuje građanin nego mu se, pre svega – ne veruje“, kaže Ilić.

On kaže da su lekari koje je država angažovala za borbu protiv pandemije u javnosti „bliski ‘dubokoj državi’“ i da je njihova uloga bila i ostala da „ne otkrivaju istinu, nego da suvoparno, antigrađanski i nenaučno informišu građane“. Po njemu, u kriznim štabovima je upadljivo odsustvo „virusologa, internista, stvarnih pulmologa, intenzivista u kriznim štabovima“, kao i, generalno, njihovo ćutanje.

„U toj situaciji zainteresovani lekari, ali i stanovništvo dobijali su informacije o bolesti i merama pre svega preko društvenih mreža. Kroz celi period epidemije, menjala se strategija i lečenja, ali i obmane javnosti: o testovima i hiljadama uzoraka dnevno, o potrebnim ‘kliničkim znacima’ bolesti da bi neko bio testiran, o ‘epidemiološkom lancu’, o bajkama lečenja respiratorima i njihovoj nabavci, te njihovom broju, o maskama, o štetnosti okupljanja ljudi na otvorenom prostoru, o lekovima, lečenju plazmom prebolelih, o tome da bi bilo stotine hiljada mrtvih da nije bilo kriznih štabova, itd. Istina je, međutim, polako počela da isplivava na videlo i mi sad znamo: da nije bilo testova, da respiratori ne rešavaju epidemiju niti spasavaju od smrti, da je histerična i medijska halabuka o njihovoj nabavci potpuno nesuvisla, da Srbija i Kina ne mogu da primene ‘masovne bolnice’ na isti način, a da su građani i te kako disciplinovani, pogotovo oni najstariji koji su bili potpuno utamničeni“, kaže Ilić.

On se slaže sa specijalistom iz KCV da su zbog vanrednog stanja oboleli od drugih bolesti bili uskraćeni za pravovremeno lečenje i da će se ukupne žrtve i stvarne posledice vanrednog stanja na zdravstveni sistem tek naknadno saznati, te podvlači da je, generalno, borba protiv pandemije pretvorena u svojevrsno „ratno stanje“.

„Od kada je rečeno da se ‘borimo sa nevidljivim neprijateljom’ politički akteri su preko noći postali vlasnici života i smrti, u vidljivoj jadnoj nameri da budu vojskovođe, a postali su loši policajci. Hapšenja, od novinara do starica, od trogodišnjih robija za nepoštovanje samoizolacije, sve do zabrane rada zdravstvenim radnicima van državnih ustanova, doprinelo je opštem utisku obezglavljenosti. Dvostruki aršini u epidemiološkoj i kaznenoj politici najveća su ljaga ove vlasti u pandemiji“, rekao je Ilić.

Naš drugi sagovornik se slaže da je vlast povodom pandemije praktično uvela ratno stanje, a da su zdravstveni radnici proglašeni za vojnike u prvim borbenim redovima. „Kao što vojnici treba prvi da ginu, tako i medicinski radnici treba prvi da mru!“, rekao je on.

Komentarišući „medicinske podvige“ vlasnika TV Pinka Željka Mitrovića, naš sagovornik ističe da nije Mitrović ponizio medicinsku struku, već su je ponizili oni zdravstveni radnici koji su dozvolili da ih ovaj čovek postrojava i „oprema bezvrednom opremom“. „Zloupotreba sopstvene televizije u svrhu promovisanja nadrilekarstva, bez ikakvih posledica, bez reagovanja tužilaštva i nadležnih institucija, samo je još jedan doprinos kretenizaciji društva i dokaz ‘velikog poštovanja i zahvalnosti’ vlasti prema lekarima koji se bore za živote naših bolesnih sugrađana“, kaže on.

Na pitanje kakve pouke možemo izvući iz pandemijske krize, profesor Ilić ističe da je pre svega važno uspostaviti zdravstveni sistem izgrađen na nauci i efikasnoj organizacija, a ne na partijskim kadrovima.

„Godinama je svakoj vlasti bilo bitnije da nabavi neku zdravstvenu mašinu koja ima jasnu cenu, i jasnu finansijsku koruptivnu konstrukciju, nego da ulaže u ljude. Školovani i kompetentni kadrovi u medicini su osnov sistema. Da biste dobili npr. dobrog internistu koji će moći da stekne zrelost, morate primiti najmanje pet specijalizanata, i najmanje dvadeset studenata. Godinama sam svedok restriktivne politike zapošljavanja mladih u zdravstvenim institucijama. U ovoj pandemiji se neko setio da treba da zaposli trideset najboljih mladih lekara koji su već godinama volontirali na različitim klinikama. I svi su primljeni u „korona-bolnicu“, ali samo privremeno. Potpuno neracionalno, van svake moralne i stručne dimenzije. Nadam se da ćemo kao društvo, a pre svega kao zdravstveni sistem izvući pouke o neophodnosti mnogo većeg ulaganja u zdravstvenu budućnost građana ove države, kakva god ona bila“, zaključuje Ilić.