Promocija bez promocije

Autor knjige Zoran Đinđić u mreži mafije Života Ivanović nije mogao da poželi bolju promociju novog rukopisa od one koju je dobio tokom pokušaja predstavljanja svog dela u Medija centru. Planirane promocije nije ni bilo, jer je to onemogućila grupa mladih ljudi, simpatizera i članova Demokratske stranke, Građanskog saveza Srbije i Centra za modernu politku, ali su zato za knjigu čuli i oni koji se nikada ne bi osvrnuli na spisateljske napore stanovitog urednika u Tanjugu, jednog od anonimusa koji su godinama priređivali tzv. crveni bilten, dnevni izvod iz domaće i strane štampe za komunističu vrhušku, koja sebi nije dopuštala luksuz da prelistavanje novina pretpostavi zadacima obnove i izgradnje.

KRŽljAVO RASTINjE: Elem, Ivanoviću je vremenom dojadilo bezimeno aranžiranje tuđih misli, pa je poželeo da se ogleda u nečemu gde će zablistati i njegovo ime. Tako je i nastala knjiga koja nastoji da rasplete navodne veze između ubijenog premijera, mafije, interesa Zapada, pravih aktera petooktobarskih promena, uloge „stranog faktora“ u političkim ubistvima u Srbiji, nacionalne politike, srpskih mitova… i ko-zna-već-čega. Rečju, zadatak kakvog se ne bi postideo ni neko ko netelesnim okom sagledava celinu te mračne šume, tamo gde ostali smrtnici vide samo čvornovata stabla i kržljavo rastinje. Budući da Života Ivanović, ruku na srce, uz sve kvalitete nekoga ko je u vremenu medijskog terora Miloševićevih služinčadi čučao u Tanjugu, ipak ne raspolaže takvim sposobnostima, autor ovog dela, koje bi više odgovaralo ediciji „Zone sumraka“ nego izdavačkoj kući Beletra, morao je da pusti maštu da vitla do mile volje, e da bi se nekako održala konstrukcija koja neće tresnuti na zemlju tokom prvog prelistavanja knjige.

Ne bi se baš moglo reći da Života Ivanović nema iskustva u sličnim izletima s onu stranu poznatog, jer se već okušao u priređivanju dela Ka carstvu dobra ili apokalipsi koje teži da rasplete dileme između dobra i zla koje leže u temelju zapadne civilizacije, i prevođenju knjige Ko je ubio Isusa Hrista Žaka Paternoa, tumačenju Hristove tužne sudbine iz jednog kvaziistorijskog ugla. Kao dokaz opšte pometnje koja je preplavila obezglavljenu državu i njene institucije nakon Đinđićevog ubistva, upravo je ovom autoru povereno da bude jedan od priređivača tekstova pokojnog premijera koji su izašli u Tanjugovoj ediciji pod naslovom Srbija u Evropi.

KRILA: Izgleda da je baš ova knjiga dala Ivanoviću krila da se vine sa puta kojim su već prošli drugi autori i progovori punim plućima o onome što je sam dokučio: navodnim vezama zapadnih zemalja i srpske mafije. Kao kruna njegovog čitanja strane štampe i intervjua koje je davao pokojni premijer, u knjizi se nalazi ključna zagonetka: „Nije li, dakle, pri kraju svog kratkog života Đinđić počeo da uviđa besputnost dolarske ideologije i inkompatibilnost srpskog mentaliteta i Profita kao najviše vrednosti?“, gotovo mesijanski pita autor knjige Zoran Đinđić u mreži mafije, mada je odgovor, kao u enigmatskim sveščicama, već ponuđen na drugom mestu. Za one kojima manjka sposobnost odgonetanja, rešenje se nalazi u piščevom predgovoru gde stoji da je Đinđić pri kraju života počeo da shvata „da je izigran, jer nije dobio od Zapada finansijsku pomoć koja mu je obećavana, kako bi stabilizovao zemlju, pošto to nije bilo u interesu njegovih gospodara“. Kao u unutrašnjem dijalogu posvađanih delova ličnosti, ova knjiga je za Ivanovića „najbolji mogući spomenik Đinđiću“, kako je autor ponavljao nastojeći da nadjača galamu koju su pravili omladinci u Medija centru.

Naravno, niko od njih nije bio spreman da mu poveruje. Naoružani posterima sa stilizovanim likom Zorana Đinđića, članovi podmlatka pojedinih partija i nevladinih organizacija, sprečili su autora knjige, izdavača i autora predgovora Nikolu Miloševića da progovore o ovom delu, protestujući zbog naslova, toga što se prvooptuženi za ubistvo i onaj koji je ubijen nalaze zajedno na naslovnoj strani, i što uvod u knjigu nosi naslov – „Zašto je Đinđić morao da nestane“. Nakon žučne rasprave promocija je prekinuta, a jedan od predstavnika Medija centra objasnio je da su govornici odlučili da odu, uz opasku da su na to bili prisiljeni.

MARODERI: Verovatno bi čitava stvar otišla ad acta da nekoliko nevladinih organizacija i nekadašnjih saradnika Zorana Đinđića nije skočilo da brani ovaj protest kao „čin građanske neposlušnosti“ i „legitiman“ način sprečavanja promocije knjige, čime se zagovara nimalo bezazleno načelo da svako može da uzme stvar u svoje ruke, i određuje prava drugih, što bi širom otvorilo vrata za opštu samovolju. Jasno je da mnogi osećaju ličnu postiđenost zbog diskvalifikacija Zorana Đinđića, jer je to očigledan primer političkog lešinarenja i maroderstva, ali ovo nije prvi put da navodni Đinđićevi zaštitnici nanose ubijenom premijeru veću štetu od onih koji ga napadaju.

Protivnike pamfleta koji se pojavio u knjižarama ništa ne sprečava da organizuju tribinu na kojoj će pokazati da je knjiga korov koji je sazreo za seču i paljenje. Sve ostalo je samo verbalno nasilje, koje umesto snage argumenata koristi snagu kao argument, čime se izlazi na megdan onima koji su već naoštreni da na sličan način ućutkuju neistomišljenike. Uostalom, građanska neposlušnost je suprotstavljanje represivnim režimima, a ne način otpora prema kontrolisanom haosu koji vlada u zemlji.

Još jedna knjiga o Đinđiću? Pa šta? Njegovi nastavljači mogli su samo mirno da odmahnu rukom. Time bi dokazali da i dalje mogu da prate sve bleđe tragove Zorana Đinđića, onog koji se od svih mreža koje mu se spočitavaju upleo jedino u mrežu duhovne bede zemlje koju je hteo da promeni, mada se i sa tim đubretom koje mu se vuklo oko nogu nosio lakše od svih njegovih epigona zajedno.