Promena pravila igre

Otkada se privredni pogon Vlade Srbije, sa premijerom Mirkom Cvetkovićem na čelu, pre mesec dana, pred televizijskim kamerama, sreo sa vodećim članovima Poslovnog kluba Privrednik, koje je predvodio neformalni lider krupnog kapitala u Srbiji Miroslav Mišković, u našoj javnosti počela je da se odvija još jedna kampanja protiv najbogatijih i najslavnijih srpskih biznismena, koje svi, a i oni sami sebe, doživljavaju kao „najuspešnije poslovne ljude Srbije“ (neki od njih takva priznanja imaju i napismeno).

foto: a. anđić

Zanimljivo, o samom sastanku javnost takoreći nije dobila nikakve važne informacije o tome kakvu pomoć i podršku zbog recesione krize najbogatiji traže od države. Osim što smo obavešteni da je i na tom skupu, kao i na proteklom Biznis forumu na Kopaoniku, lansirana besmislena ideja da ovi ljudi preuzmu i brigu, kao da nemaju dovoljno sopstvenih, o „propalim društvenim preduzećima“, jer bi, navodno, „učešćem u upravnim odborima“ takvih preduzeća oni svoju dokazanu poslovnu veštinu stavili u službu Srbije.

AUTOGOL: Ta ideja je dosada najveći autogol Poslovnog kluba Privrednik, jer teorijski ništa ne stoji na putu našim „najsposobnijim“ menadžerima i kapitalistima, onima koji imaju višak vremena, da kupe ta posrnula preduzeća i da ih izvedu na zelenu granu. Preciznije rečeno, na tom putu Kluba Privrednik u misiji „spasavanja radnih mesta u društvenim firmama“ stoje dve stvari: njihova nelikvidnost, to jest prezaduženost, i, sledstveno tome, poslovne banke, koje zatežu sa refinansiranjem njihovih kredita. Oni koji su izneli ideju da Klub Privrednik, kao nekakva „služba spasa“, revitalizuju tuđe – valjda računaju da bi državni novac pušten za spasavanje „propalih firmi u društvenoj svojini“ bar pokrenuo neke poslove koje oni sami, sa svojim sada već uzdrmanim firmama, u ovim recesionim vremenima već predugo čekaju, kao ozebao sunce.

Jedina dobra vest iz mlaćenja prazne slame oko dragovoljnog učešća uspešnih preduzetnika u baratanju preostalim kapitalom u društvenim firmama je, dakle, da ovde Ludvig Fojerbah još ne bi mogao napisati svoju čuvenu studiju o „srastanju industrijskog i finansijskog kapitala i njegovoj koncentraciji“. Ali, takva situacija nije baš daleko. A upravo od tog „srastanja“ izgleda zazire i Klub Privrednik, jer u takvom srastanju, to znamo i bez Fojerbaha, vlasnici banaka ostanu jači. Uostalom, spomenuti analitičar nemačkog kapitala s kraja XIX veka u jednoj fusnoti, ako sećanje dobro služi, navodi slučaj jednog bankara koji je bio član sedamdesetak upravnih odbora posrnulih privrednih preduzeća – ali on je u sve te upravne odbore izabran kao poverilac, a ne kao patriota nabijen znanjem poslovanja.

Elem, i onima koji ništa ne znaju o ekonomiji, jasno je da članovi Kluba Privrednik u spasavanju propalih državnih preduzeća nude samo svoje znanje, patriotizam i neugasivu želju za dokazivanjem, a računaju da će pare dati država, po onoj čuvenoj „ideje naše, benzin vaš“. No, ni taj poslednji marketinški „autogol“, koji je dao „autogolgeter“ Kluba Privrednika, Miodrag Kostić, ne može objasniti najnoviju hajku na tajkune, a takvi se, navodno, okupljaju u Šekspirovoj ulici u Klubu Privrednik.

HAJKA: Da je doista reč o hajki koja je (verovatno) ohrabrena iz uticajnih krugova političke elite, koja traži izgovor da ne uzvrati usluge, dalo bi se zaključiti po tome što se najviše loše volje prema bogatašima Srbije pokazuje na stranicama onih listova koji su, kako se to kaže, „bliski vladi“. Od napisa o „tajkunima“ i njihovoj „kiparskoj bazi i odstupnici“, organizaciji „pranja najmanje jedne milijarde prljavog novca u poslednjih pet godina“, „izbegavanju poreza na profit od 25 miliona evra“ (u tri godine), sve većem „iznošenja kapitala iz zemlje“ (90 miliona evra prošle godine) baš u doba najveće krize, „pljačkanju građana Srbije“ preko navodnog monopolisanja trgovine i stanogradnje, apetitu na državne „devizne rezerve“, uticaju na ostavku („otpuštanje“) guvernera Narodne banke i skrivenom dilovanju sa „određenim ministrima“, koji su baš iz „određenih stranaka“ – mogla bi se sastaviti čitava knjiga „Anti-Privrednik“. No, s druge strane, kako je to svojevremeno rekao Dušan Alimpić, dugogodišnji šef vojvođanske komunističke organizacije, ne bi bilo „Anti-Diringa“ da nije bilo Diringa (na ovu višeslojnu opasku podseća nas Slava Đukić u svom Političkom groblju).

Naime, na prvi pogled, i bez Fojerbaha i Engelsa, možemo uočiti da iza većine kritika stoje neke činjenice i određeni povodi za te kritike (najčešće dati iz samog Kluba Privrednik), ali, takođe, da se te činjenice i ti povodi koriste više za difamaciju njihovog rodoljublja i prokazivanje njihove pohlepe, nego za ilustraciju dugogodišnjeg stanja u Srbiji, koje je domaće privrednike motivisalo da pare sklanjaju iz domaćeg kazana, a potom i zadrže „tamo daleko“ i posle ukidanja svetskih sankcija i finansijske blokade prema Srbiji.

Naime, činjenica je da vodeći ljudi Kluba Privrednik svoje „matične firme“ listom imaju u inostranstvu, i to pretežno na Kipru. Tačnije rečeno i Miroslav Mišković, i Zoran Drakulić, i Miodrag Kostić, i Milan Beko, i Toplica Spasojević, kao i gotovo svih 40 članova Kluba Privrednik imaju po najmanje dve-tri, a neki i po deset-dvadeset firmi registrovanih u inostranstvu, i to pretežno u of šor zemljama ili određenim of šor zonama u pojedinim državama gde je porez na dobit duplo manji nego u Srbiji i gde obično ne važe evropski „poreski standardi“. Zapravo i oni su u grupi vlasnika oko 1500 kompanija koje rade uglavnom u Srbiji, a registrovane su ko zna gde. No, trebalo bi jednom objasniti zašto se, na primer, 682 firme registrovane na Kipru, a one kontrolišu trećinu srpske privrede, a čiji vlasnici kreiraju „privredno javno mnjenje“ u Srbiji – ne vraćaju u Srbiju, to jest ne vraćaju „centralnu kasu“ u Srbiju, a očekuju javno-privatno partnerstvo sa srpskom državom?

BUDUĆNOST: Mislim da članovi Kluba Privrednik imaju jaka i racionalna objašnjenja što imaju centralne i lične račune u inostranstvu, ali iz nekog razloga neće da ih šire obrazlože, verovatno zbog toga što bi se to kosilo sa njihovom nominalnom idejom o potrebnoj „aktivnijoj ulozi srpske države u privrednom razvoju“, a, istovremeno, to bi obelodanilo njihovu nevericu u ovdašnji pravni poredak (koji izgleda suviše dobro poznaju, da bi mu verovali). Međutim, strategija po kojoj bi oni trebalo da u Srbiji koriste i benefite podrške stranim kompanijama, i benefite koje imaju ovdašnje „nacionalne kompanije“, nema više dobru budućnost. U stvari, Srbija kad tad mora apsolutno izjednačiti položaj i stranih i nacionalnih kompanija, ne samo načelno i po legislativi, nego i u praksi, jer moderan svet se ne bakće pitanjem ko je čiji rezident, već šta firma radi na tržištu koje oni nadziru „u ime naroda“ i koliko tog naroda zapošljavaju. A Klub Privrednik zapošljava, brat-bratu, više od 50.000 ljudi.

Kad je reč o povodima za omrazu koja se širi, a čini se i podstiče prema Klubu Privrednik, valja postaviti hipotezu da nju izaziva i njihov osnovni „reklamni slogan“, da su oni „Klub najuspešnijih“ i da država „nije u stanju da stvori 40 članova Kluba Privrednik“, već da su oni to postali iscrpljujućim radom, ogromnim znanjem i poslovnom genijalnošću. Ej, dajte malo više skromnosti. Još niko nije čuo Bila Gejtsa da se hvali svojom biografijom (njegov refren je: imao sam sreće), a Miodrag Kostić je čitav jednosatni intervju na televiziji potrošio da se pohvali svojim ogromnim znanjem, hrabrošću pred rizicima, najvišim vezama i drugim kolosalnim uspesima. Istina, tako je to obično kod prve generacije kapitalista, ali je malo previše. Ili, koliko je darovitog samopouzdanja pokazala gospođa Ivana Veselinović, šefica Luke Beograd, kad je u „Politici“ objašnjavala kako je njena mala firma (sa nekoliko hiljada evra kapitala) prilikom kupovine dala milione akcionarima Luke „iz kredita“ (valjda je neko bio „žirant“ tog kredita), tako da je njena lepa vizija ovog zapuštenog i neprofitabilnog dela Dunava, usred Beograda (!?), pala u senku.

IZBORI: Zanimljivo je da je Klub Privrednik baš u toku spomenute hajke na tajkune, izabrao novo rukovodstvo. Prema saopštenju Kluba Privrednik, koje je objavljeno 4. maja, za predsednika je izabran Branislav Grujić (na fotografiji), predsednik kompanije PSP Farman i predsednik Upravnog odbora Jugodrva u Beogradu.

Grujić je privukao pažnju naše javnosti još pre dve godine, kada je postao gotovo „čovek za vezu“ između privreda Srbije i Rusije (gde njegova građevinska firma obavlja najveće poslove). On je, zatim, početkom ove godine, čini se, najotvorenije i formulisao spor Kluba Privrednik sa bankama koje su prema njihovim članovima pritegle slavinu, pa je u intervjuu „Presu“, 4. januara, rekao: „Ceo naš bankarski sistem je, što je logično, u stresnom stanju, ali loša je taktika koja kaže: ‘Ne davati novac nikome, već ga držati na sigurnom’. Bez svežeg novca i dugoročnih investicija u Srbiji nema napretka. Veliki broj firmi ne može da servisira svoje obaveze, pa se zbog toga može desiti da banke postanu vlasnici velikog dela Srbije. Cela naša zemlja ima negativnu profitnu stopu, a samo bankarski sistem pozitivnu. Profit se prelio iz privrede u bankarstvo.“

U gore spomenutom saopštenju Privrednika dodaje se da će u narednom dvogodišnjem mandatu izvršne odluke donositi i novoizabrani članovi Izvršnog odbora – Ivana Veselinović (Luka Beograd), Zoran Drakulić (Ju point), Zoran Obradović (Petrobart-Avia), Vojin Lazarević (Rudnap grupa), Miodrag Kostić (MK grupa) i Goran Perčević (Interkomerc). Na Izbornoj sednici Skupštine Poslovnog kluba Privrednik za predsednika Nadzornog odbora izabran je Dragoljub Vukadinović (Metalac), dok su za članove izabrani Gojko Muhadinović (IM Topola) i Ratko Zatezalo (Petrobart-Avia).

Sudeći po tome da je novoizabrani predsednik Kluba Privrednik, Branislav Grujić, nakon promocije na dužnost već dao nekoliko intervjua štampi, izgleda da će Klub promeniti strategiju i prema medijima, jer doskorašnji (od 2004) predsednik, Danko Đunić, kao da se nije mnogo gurao pred javnost, mada je, koliko služi sećanje, obično govorio suvisle stvari i imao žicu i za medijske nastupe. Grujić je čak izjavio da će Klub Privrednik u narednom razdoblju biti otvoreniji prema javnosti, a sam je krenuo doista poletno.

Na primer, za „Politiku“ od 7. maja, Branislav Grujić kaže da on i ostali članovi kluba, koji za većinu građana predstavljaju tajnu, poput celog sveta moraju da pišu nova pravila igre, da propagiraju na svakom mestu, u svakom trenutku, svakim korakom novu Srbiju koja radi, koja se gradi, koja stvara. Srbiju u kojoj se pregalaštvo i rad nagrađuju i javno promovišu kao poželjna društvena vrednost.

Grujić zatim naglašava: „Mi ćemo se kao Klub Privrednik boriti da svi segmenti društva uđu u takav način razmišljanja. Moramo da prestanemo da se bavimo time kako će se Amerika i Evropa raspasti, kako će evro propasti. Mi imamo unutrašnji problem i hajde njime da se bavimo. Bez sopstvene proizvodnje, bez sopstvene gradnje, bez infrastrukture, bez zapošljavanja, bez školovanja, bez primene najnovijih znanja i tehnologije… Srbija ne može da ide dalje. Srbija vapi za modernizacijom. Na svim nivoima, od upravljanja državom do upravljanja preduzećima, do zdravstva, obrazovanja… Razvoj više ne možemo da zasnivamo na postojećim rešenjima i modelima.“

MODERNIZACIJA: Bilo je potrebno navesti širi izvod iz ovog intervjua da bi se uočilo ono što doskora članovi Kluba Privrednik nisu isticali u retkim javnim nastupima. Na primer, taj iskaz da „Srbija vapi za modernizacijom“, posmatrajući ceo kontekst Grujićevog razlaganja, verovatno nije dat slučajno i on ga izgleda upotrebljava u izvornom značenju, ne hajući za to što su profesionalni patrioti doskora „modernizaciju“ shvatali isključivo kao usmerenje Srbije ka Zapadu. U stvari, možda će Klub Privrednik shvatiti da je kapitalizam zapravo jednako modernizacija, i da su njihovi uspesi u Srbiji zapravo uspesi modernizacije, te o tome početi govoriti. Zanimljivo je da Grujić, takođe, vešto akceptira i popularnu frazu o „novom modelu razvoja“, koja je već u modi, sa tendencijom jačanja, pa zašto bi se njena upotreba olako prepustila onima koji o svemu misle drugačije. Ukratko, kad je Grujić u pitanju, očigledno je reč o rečitom novom predsedniku, koji će verovatno biti veoma aktivan ovde, dok Rusija ne reši problem sa mrtvim građevinarstvom, pa će on sam ponovo imati tamo mnogo posla.

Da li će Poslovni klub Privrednik pronaći put opstanka i posle prve „tranzicione konfuzije“ (kada je njegova mesingana tabla sijala najsjanije), kao i nove temelje ugleda, o tome je ipak rano suditi. Taj klub, možda, napravljen više zbog napada, nego radi odbrane (2002. godine), sada se našao u izvesnoj defanzivi, sa samo nekoliko uspešnih kontranapada, pa se može reći da se proteklih godinu dana u toj novoj ulozi nije baš pokazao, a ima i mnogo povređenih igrača. Možda će on, zajedno sa državom, ponovo pronaći svoju igru, jer i dalje su najuticajnija grupa u privrednoj eliti Srbije.