Profesori savijaju kablove

Vranjski Jumko otvara pogon u Rudnoj Glavi kod Majdanpeka, u kome će raditi stotinak ljudi. Gotovo u isto vreme, italijanski Geoks zatvara pogon u ovom gradu. Bez posla je ostalo oko hiljadu ljudi. U Nišu Leoni otpušta preko noći oko 400 radnika, ali zato ista kompanija, koju nedelju kasnije, otvara pogon u Kraljevu sa hiljadu zaposlenih.

„Zlatno doba“ ne sjaji, očigledno, podjednako svima, bar kada je u pitanju jug naše zemlje. Veliki sistemi su se raspali, nema podsticaja za lokalne inicijative, a investicije kao da zaobilaze ovo rubno područje Srbije.

Zato se uglavnom presipa iz šupljeg u prazno, a masama se nudi „teatar apsurda“ kao veliki uspeh ekonomske politike aktuelnih vlasti.

KO ĆE SPASTI SPASIOCA

Primera radi, Jumko, investitor zadužen za izgradnju fabrika konfekcije po zabitima Srbije i Republike Srpske, već dve godine se nalazi u UPPR (Unapred pripremljen plan reorganizacije), a duguje oko tri milijarde dinara. I dok je sudbina ovog nekada ekonomskog diva koji je, između ostalog, svojevremeno šio uniforme za NATO, sasvim neizvesna, Aleksandar Vučić, kad god zađe u neku nerazvijenu sredinu, nudi im Jumko kao spasioca. I to nije najgore u svemu tome, bar kada bi se znalo ko će i kako da spase sam Jumko.

„Državi i dobavljačima Jumko duguje po raznim osnovama više od 1,2 milijarde dinara. Fabrika za struju duguje 600 miliona dinara, ona je među 10 najvećih dužnika pravnih lica za utrošenu električnu energiju u Srbiji“, objašnjava Saša Stojković, urednik portala Infovranjske. „Gradu Vranju Jumko duguje takođe 600 miliona dinara, Grad je konvertovao to svoje potraživanje u vlasništvo nad delom fabrike, ali to neka druga vlast može da poništi, pa je taj dug ostao. Jumko na osnovu pravosnažnih presuda duguje nekadašnjim radnicima 400 miliona dinara, a radnicima koji iz nekih svojih razloga nisu hteli da tuže fabriku, oko 100 miliona. Za utrošenu a neplaćenu vodu, Jumko vranjskom Vodovodu duguje 250 miliona dinara, a Komradu 60 miliona. Eto, takva fabrika investira diljem Srbije i regiona“, kaže on.

Stojković upozorava da primer Geoksa nije jedini. Zakatančen je i Spilit, pogon za izradu nameštaja, a Simka je svoju konditorsku proizvodnju nedavno preselila u Šabac. To je još oko hiljadu ljudi bez posla, tako da se ovog trenutka na evidenciji Nacionalnog fonda za zapošljavanje nalazi oko 19.000 Vranjanaca.

POLITIČKA CENTRALIZACIJA SRBIJE

Mladen Jovanović iz Nacionalne koalicije za decentralizaciju, međutim, upozorava da je kompletna Centralna Srbija, teritorija južno od Save i Dunava, prilično zapuštena. Prema istraživanju Eurostata, baziranom na BDP-u po glavi stanovnika, region Južne i Istočne Srbije je šesti najsiromašniji region u Evropi, dok je region Šumadije i Zapadne Srbije osmi na toj listi. Ono što posebno brine, ističe Jovanović, jesu sve veće ekonomske i socijalne razlike između Beograda i ova dva regiona. Beograd ima skoro tri puta veći BDP per capita, i ta razlika nastavlja da raste.

„Vlast u Srbiji može da nas ubeđuje kako vodi nekakvu politiku razvoja manje razvijenih regiona, ali činjenice su neumoljive – politička centralizacija Srbije dovela je do stvaranja još ozbiljnijih razlika između ljudi, a poštanski broj više nego ikada određuje sudbinu tek rođene dece. Razvojna politika Srbije razvija samo Beograd, što se najbolje očitava i u budžetskim izdvajanjima iz Republike. U 2021. godini iz republičkog budžeta se izdvaja oko 33 milijarde dinara za transfere za svih 145 opština i gradova u Srbiji. U istoj godini, taj isti budžet se zadužuje sa oko 70 milijardi dinara samo za izradu prve faze projekta beogradskog metroa“, objašnjava Mladen Jovanović.

Iako je bilo subvencionisanih stranih investicija na jugu Srbije, one nisu doprinele značajno ekonomskom razvoju, a trebalo bi tek pažljivije analizirati da li su štetne posledice veće od koristi. Naime, na jug Srbije su došle industrije koje se oslanjaju na prost fizički rad. U ovako siromašnom regionu, koji je po svim parametrima, čak i sa učešćem tih investitora, u regionalnom BDP-u na nivou siromašnih regiona Albanije i Turske, te kompanije privlače i obrazovanije slojeve stanovništva.

„Spajanje kablova i šavova postao je posao koji je poželjan i za diplomirane profesore srpskog jezika, lekare, psihologe, ali i ljude koji su kao preduzetnici izgubili poslove sa lokalnom samoupravom zbog centralizacije javnih nabavki“, ističe Jovanović.

PRAŽNJENJE I NESTAJANJE SELA

Rajko Petrović, istraživač-saradnik Instituta za evropske studije, ističe da je Srbija zemlja u tranziciji koja se već decenijama suočava sa negativnim trendovima, posebno kada je reč o ravnomernom regionalnom razvoju. U sela u Srbiji i rubne delove zemlje, smatra on, decenijama uopšte nije sistemski ulagano.

„Uprkos dolasku stranih investicija, povećanju prosečnih plata i izgradnji infrastrukture, nastavlja se trend depopulacije ruralnih sredina. To je posebno vidljivo na jugu i jugoistoku Srbije, gde je u periodu 2002–2011. godine jedan Leskovac izgubio čak 14.000 stanovnika, Crna Trava 35 odsto stanovništva, a Babušnica 22 odsto. Čekamo naredni popis da vidimo kakvo je stanje danas, ali ono što znamo na osnovu nedavnih istraživanja jeste da je 1.200 sela u Srbiji u fazi nestajanja, da u ruralnim sredinama ima oko 200.000 kuća u kojima niko ne živi, da vrtić nema 2.760 sela, poštu nema 2.000 sela, 400 njih nema prodavnicu… Ljudi odlaze iz nerazvijenih područja jer nemaju osećaj perspektivnosti, nemaju dovoljna i sigurna primanja, suočavaju se sa nekvalitetnom infrastrukturom i uslugama, ali i zato što mnogi nemaju rešeno stambeno pitanje“, ističe Petrović.

Prema njegovom mišljenju, neophodan je sistemski i dugoročan pristup koji bi ispunio dva glavna cilja – zaustavljanje pražnjenja sela i podsticanje povratka na selo. Petrović misli da je to moguće učiniti kroz četiri konkretna zadatka: omogućiti ruralnom stanovništvu uslove za sigurna i redovna primanja, obnoviti infrastrukturu u ruralnim područjima, poboljšati opšti društveni i kulturni standard života u svim delovima zemlje i očuvati i oživeti ruralnu kulturnu i istorijsku baštinu, a koja ima ogroman turistički potencijal.

„Lično smatram da je posebno važno očuvati vitalnost juga i jugoistoka Srbije. Tamo su neophodna najpre infrastrukturna ulaganja, jer su seoske sredine prilično zapuštene, a potom i pokretanje poljoprivredne proizvodnje, nastavak dovođenja investitora“, objašnjava Rajko Petrović.

Mladen Jovanović, međutim, veruje da za početak subvencije treba davati samo onim investitorima koji donose novu i čistu tehnologiju, uz zahtev da se isplaćuju prosečne plate iz lokalne zajednice, a ne blago uvećani minimalci. „Nova tehnologija će doprineti i da lokalno stanovništvo razvije kompetence kojima će postati bolje plaćeni i poželjniji na tržištu dostojanstvenog rada, a deo tog posla će se preliti i na delatnosti lokalnih preduzeća. Najbolji su primer kvalitetni programeri koji ostvaruju značajne prihode u saradnji sa firmama u inostranstvu. Ipak, vlast je njih kaznila takozvanim testom samostalnosti, u pokušaju da im umanji prihode značajnom stopom oporezivanja“, dodaje Jovanović.

On ističe da se mora napraviti balans između domaćih i inostranih preduzeća kada je u pitanju državna pomoć, a posebno je važno da se velikim i moćnim investitorima ne stvaraju pogodnosti kojima uništavaju lokalnu privredu. „Postavlja se pitanje, šta bi se desilo da su iznosi subvencija za zapošljavanje koje su date stranim kompanijama bile dodeljene lokalnim preduzećima? Šta bi se desilo da je samo 2.000 ljudi ušlo u lokalna mala i srednja preduzeća, umesto u jednu od fabrika? Ne zaboravite, ceo profit tih lokalnih preduzeća ostaje na lokalu i dalje se kreće unutar lokalnog tržišta i stvara novu vrednost“, upozorava Jovanović.

Sa ovom tezom se slaže i Saša Stojković, koji se pita zašto se ogromna budžetska sredstva u vidu subvencija nisu uložila, umesto u Geoks, u razvoj malih i srednjih preduzeća koja se bave istom delatnošću. „Bilo je jasno svakom ko iole poznaje obućarsku industriju da će Geoks, koji se bavi lon poslovima, otići vrlo brzo nakon što presahnu subvencije. Ulaganje u domaći obućarski sector, ili male i srednje pogone u izradi nameštaja, s obzirom na tradiciju, kvalifikovanu radnu snagu, dala bi na duži rok mnogo više efekata, ali o tome se očigledno nije razmišljalo na vreme“, ističe Stojković.

Očigledno je da se o mnogo čemu, bar kad je u pitanju jug Srbije, nije razmišljalo ni ranije, a ni ovog trenutka. Opčinjeni uspehom socijalističkog modela, građani Niša, Leskovca, Vranja nisu na vreme shvatili da su „srpski Mančester“ i „Švajcarska na jugu Srbije“ samo gole političke floskule, a „zlatno doba“ još daleko.

Do tada ostaje da važi ona već odomaćena izreka „Što južnije, to tužnije“.