Problem sa čovekom koji nema problema sa svojom prošlošću

Jedna od zanimljivijih vesti ovih dana bila je i ona da su svi veći knjižarski lanci odbili da prodaju knjigu „Svaka čast Vučiću“ i da ona može da se kupi u samo dve knjižare u gradu – Beopolisu i Zepter Book Storeu. Iako je u pitanju zbirka izjava Aleksandra Vučića tokom dve decenije bavljenja politikom – skup citata, datuma kada je nešto izgovoreno ili napisano, kao i izvora, tj. medija koji je te reči preneo – neko je smatrao da je ovakvo štivo opasnije od svih drugih koja se nalaze u prodaji.

Štivo je, inače, izdavački poduhvat Slaviše Lekića, novinara, autora brojnih tekstova, publikacija, dokumentarnih emisija i filmova, urednika nedeljnika „Reporter“, vlasnika i urednika mesečnog magazina „Status“, koji je tokom svoje 35-godišnje karijere sarađivao u svim eminentnim novinama i magazinima bivše SFRJ. Danas, iz pozicije „uticajnog tviteraša“, on vrlo oštro kritikuje aktuelnu vlast, pa i odluku da se knjiga „Svaka čast Vučiću“ ne nađe u knjižarama.

„Šta su knjižari videli sporno u tome, ja ne bih mogao da sudim. Moguće je da se stide prejakih ili preglupih reči prvog čoveka; moguće je da hoće samog Aleksandra Vučića da zaštite od njegovog političkog nasleđa; a vrlo je moguće i da su, anticipirajući raspoloženje Vučićevog okruženja prema svemu što asocira na njegov politički prtljag pre 2012, prosto hteli da zaštite – sebe!“, kaže Lekić u intervjuu za „Vreme“. „Šta god da je motiv, sasvim sam siguran da konkretna odluka o de facto zabrani prodaje, nema apsolutno nikakve veze sa Vučićem i njegovim kabinetom. Ima, međutim, sa atmosferom u društvu koju su oni kreirali.“

„VREME„: Otkud tako burna reakcija na verodostojne citate?

SLAVIŠA LEKIĆ: Ako pažljivo pratite Vučića, primetićete da on svaki čas, čim ga zagolicaju gresima njegove mladosti, ispali mantričnu rečenicu: „Ja nemam problem sa prošlošću!“ I tu Vučić staje. To je za njega kraj priče o prošlosti. Ali je kraj priče i za one kojima su upućene te reči sa primesom izvinjenja. Kao da tim rečima omađija strane glasonoše ili domaće novinare kojima pokajnički otvara dušu. I niko da kaže: „Alo, momak, tajm-aut: to što ti nemaš problema sa svojom prošlošću, ne znači da ja/mi nemam/o problema sa tvojom prošlošću!“

Ja, recimo, i te kako imam problema sa Vučićevom prošlošću. I ne pada mi na pamet da sa njim pravim dil oko toga: da dogovor o prošlosti i budućnosti budu deo jednog paketa. Nema nagodbe o prošlosti.

Nema nikakve nagodbe sa njima.

Dačić je, onomad, sve snebivajući se, poručivao: „Ako treba, ja ću se izviniti!“ Očigledno niko nije smatrao da – ne treba, već MORA. Ali nikad, ne da nije odgovarao, nego se nikad nije ni izvinio.

Ni Vučić, kad već dosad nije, nikad i neće biti u obavezi da pravno odgovara za grehe prošlosti. Postoji, međutim, nešto što se zove moralna odgovornost i osećaj krivice. Ko će normalan praviti pakt sa onim kome i to manjka? I koji bahato sikće: „Ja nemam problem sa prošlošću“! Imaš, prijatelju, neko je to arhivirao.

Ipak, čini se da će i tu arhivu – baš kao i mnoge druge tog tipa – čitati određen krug ljudi, istomišljenika koji su međusobno zavađeni i podeljeni na različite frakcije, a i inače se čini da nemaju mnogo „prevratničkog“ potencijala. Mislite li zbog toga da takve arhive u ovom trenutku imaju ikakvu svrhu osim kolektivnog vajkanja nad sopstvenom zlehudom sudbom?

Početkom juna 2013, godinu dana posle majskog prevrata „belih listića“, objavio sam knjigu „Zamlaćivanje – politička autobiografija Tomislava Nikolića“. Nije akcenat na činjenici da se ta knjiga ‘ladno prodavala u knjižarama, poenta je u tome da su mnoge Tomine smišljotine objavljene u toj publikaciji zaživele u narodu poput kultnih citata i fraza iz domaćih filmova. Na primer: „Rođen sam na Sretenje, veliki ljudi se rađaju na velike crkvene praznike“; „Imao sam nesrećno detinjstvo, a i u školu sam morao da idem“; „To što radi Ronaldinjo, to je neponovljivo. Kao da gledam sebe kad sam se kao dečak igrao na livadi“ ili „Ne znam ništa pozitivno o EU, sem da je zlo“!

Da su ovi biseri publikovani 13 meseci ranije, verujem da bi preporuke za glasanje Vesne Pešić, Slobodanke Turajlijić i ekipe išle u sasvim drugom smeru. Dobro, verovatno se ovaj naslov ne bi našao u katalogizaciji Narodne biblioteke Srbije, ali ja bih to, a verujem i Boris Tadić, nekako preživeli!

Verujem da isto važi i za Vučićevu karijeru. Mada duboko cenim i poštujem Željka Mitrovića i njegov osećaj i njuh za dnevnopolitički trenutak, ne bih se složio sa njegovom nedavnom invektivom koja glasi: „Mrtav sam ubeđen da podrškom njemu radimo pravu stvar“!

Ne zbog toga što imam rezerve prema ubeđenjima mrtvog čoveka, već zato što ne znam kom to Vučiću dajemo podršku: ovom, onom ili „ovoonom“. Jer, važno je istaći, ma koliko to zvučalo pretenciozno – i knjiga o Nikoliću i knjiga o Vučiću pismeni su spomenici postojanju jedne osobe sa dva mišljenja, dve škole, dva prototipa koje nije moguće ni organski povezati, ni aritmetički sabrati. Kao da zbrajate babe i žabe, ampere i kilometre, četnike i partizane… To je otišlo toliko daleko da ni sam Toma ne zna koji je Nikolić pravi Toma Nikolić, niti Vučić zna koji je Aleksandar pravi Aleksandar Vučić.

Najgore je što su se pogubili, pa to ne znaju ni ljudi iz njihovog okruženja. Svega toga ne bi bilo da je Pera otišao u policiju ili da su se ove dve knjige pojavile na vreme i u kompletnom rukopisu.

Vučić i inače vrlo burno reaguje na svaku, pa i najbenigniju kritiku. Zašto to radi čovek koji ima takvu i toliku podršku biračkog tela? Da li se on možda oseća ugroženim?

Verovati u temeljnu promenu Aleksandra Vučića i u Boga, u suštini je ista, da ne kažem uzaludna aktivnost. Ma koliko on svoju saradnju sa Šešeljem tumačio kao empirijsku nužnost, mada je i to retko činio, on nikada nije izrekao makar moralni otklon od SRS-a.

Gle čuda, gotovo sve što je karakterisalo i karakteriše Šešeljeve radikale – nakaradna i opasna retorika, niski i mučki udarci, ofanziva zlobe i okeanska bahatost – danas u svojim saopštenjima baštini Srpska napredna stranka. Ne samo u saopštenjima već i u radu na terenu. I ne samo u saopštenjima i radu na terenu, već i u nastupima prvog čoveka stranke i države Srbije.

Čim malo zagrebete po Vučiću, ma koliko se sputavao, iz njega provaljuje neskriveni gnev skrivenog radikala i tiha patnja što atmosfera koju je on projektovao u svojoj glavi ne prati njegove reformske poteze. Ne nedostaju njemu aplauzi puka. Ne, toga ima u izobilju. Njemu nedostaje naklonost elite. To ga tišti, zbog toga je ugrožen!

S druge strane, uspelo mu je da u svoju vladu, pa i krug svojih javnih i tajnih saradnika, uključi neke „ljude od ugleda„. Ima čak i podršku nekih viđenijih ljudi iz nevladinog sektora. Zar mu to nije dovoljno? I šta bi bilo dovoljno – koji je to procenat, koja vrsta elite, s kojom bi se zadovoljio?

Koji „ljudi od ugleda“, koji „viđeniji ljudi iz nevladinog sektora“, koja „elita“?! Elita jeste demisonirala, red je to reći, jesu intelektualci u stanju hibernacije, pošteno je da prime packe zbog toga, ali elite nema uz Vučića! I to je ta njegova tiha patnja i noćna mora jer pristojan svet beži od njih!

Nema veće kazne za „reformatora“ od toga što je okružen plaćenicima i manekenima primitivizma, autentičnim predstavnicima narodnjačkog orjunaštva i liderima divlje, mangulica politike. I nema veće kazne za nas, podanike, od te što vođini jurišnici nedostatak znanja kompenzuju ohološću, besprizornošću i, pre svega, bahatošču!

Moja ćerka ima 11 godina i ja već sada znam da ću biti nesrećan ako ostane u ovakvoj državi, jer sam siguran da će živeti u lošijem okruženju od onog u kom su živeli njena majka i njen otac. Tužan sam što razmišljam kako će joj biti bolje što je dalje od roditelja i očajan što sam učinio sve, a u zbiru nisam uradio skoro ništa, da njen život ovde bude bolji od našeg. To je porazno za roditelja.

Poređenje ovog trenutka i situacije tokom devedesetih već je postalo opšte mesto. Može li se to porediti?

Devedesete su zle godine, ali se ja, uprkos svemu, sa nostalgijom sećam tog vremena, posebno onog perioda kad su podanički duh i ćutanje, letargiju i beznađe smenili oni fenomenalni protesti ‘96. koji su iznedrili jedno novo, čisto, umiveno, mlado lice Srbije – kad se srbijanska verzija „praškog proleća“ pretočila u pravi karneval i kad je strah definitivno pobeđen. Đerđ Konrad je tih dana prošetao Beogradom i rekao nešto za šta sam mislio da se nikad neće ostvariti: „Bože, kako će biti tužni, kad se sve ovo završi!“

Pa, nismo samo tužni. I zanemeli smo, ovako učaureni, da blago kažem. Ne da nema energije, nema ni reči. Ućutali smo se. Kao da zaziremo. Ja danas kad hoću nešto važno nekom da saopštim, više ne koristim elektronsku poštu ili SMS ili WhatsApp… Ili šapućem ili pišem cedulju. Ne zezam se: pišem cedulju i samo što u PS ne dopišem – pročitaj, sažvaći i progutaj! Umesto da napredujemo, vraćamo se u šta ja znam koje godine. Jeste civilizacija kretanje, ali ne u rikverc. A mi smo fenomeni: idemo u rikverc, i čini mi se da Miško vozi petom brzinom.

A može li se Vučić porediti sa Slobodanom Miloševićem? U čemu je Milošević bio bolji, a u čemu lošiji?

Ako Milošević i Vučić imaju nešto zajedničko, onda je to otpor prema medijima. Milošević je od običnog puka više prezirao samo novinare, a Vučićeva averzija je dublje prirode, I mogla bi se podvesti pod – kompleks. On se u mladosti okušao kao novinar, uradio je nekoliko priloga na Palama, a onda su ga kao nacionalno svesnog, ali ekstremno netalentovanog, vratili preko Drine. Otud taj njegov nipodaštavački odnos prema nesuđenim kolegama, otud ta njegova želja da vrišti sa svih naslovnih strana, otud ta njegova potreba da onim „bašmisedanasgostujenegde“ ruši programske TV šeme na svim televizijama, počev od javnog servisa koji je postao njegov privatni megafon.

Nemaju drugih dodirnih tačaka. Milošević je za Vučića bio igrač, krljač, doduše, taktičar i tragičar. Vučić je bivši huligan sa Severa koga je kao neko levo smetalo na centar terena izbacio sticaj nesrećnih okolnosti. Nije problem u tome što Srbiju vodi bivši fudbalski huligan, već u činjenici da je reč o huliganu niže kategorije od onih huligana koji nisu dorasli da se popnu „na šipku“ i komanduju navijanjem. Tome kome nisu dali da koordinira vređanjem na Marakani, dopalo je da komanduje Srbijom.

I, na kraju ili pre svega – Milošević je imao krvave ruke. Ovaj ne ubija. Zasad!

Imate status „uticajnog tviteraša„. U čemu se ogleda taj uticaj?

Ja već 19 godina imam 37 godina. Od 1996. odbijam da brojim dalje od 37. godine. Po državnoj administraciji i zvaničnim dokumentima, ja baš danas, kad razgovaramo, punim 56, ali to nekako ne priznajem. I to me jako veseli. E, sad, koliko moja odluka da „imam“ 37 godina utiče na moje fizičke i mentalne kapacitete, toliko i moji tvitovi utiču na menjanje društva i stvarnosti. Nula, znači. Ali me zabavlja da tvitujem. Davno sam izgubio iluziju da moji tvitovi ili tekstovi ili bilo kakav rad menjaju svet. Ali im se radujem kao dete.

Tri godine niko me nije pozvao da napišem tekst. Onda su se pre mesec dana prevarili momci iz „Njuzvika“, naručili jedan, a onda sam ja predložio drugi, pa su objavili i treći… i tako, pustili su duha iz boce. Iskreno, to je prvi put u mom životu da sam se više obradovao tome što su me se setili, nego što ste mi objavili tekst. Inače sam težak egomanijak!

Kako objašnjavate to što vas tri godine niko nije pozvao? Napisali ste pre nekoliko dana na Tviteru da lično poznajete sve glavne urednike u gradu i bar trećinu novinara, a imate i biografiju, i „ime i prezime„. Kako je onda uopšte došlo do toga?

To da imam biografiju i „ime i prezime“ rekli ste vi, a moje reči jesu da lično poznajem sve glavne urednike u gradu i bar trećinu novinara. Pa, samo kao vlasnik „Statusa“ i glavni urednik potpisao sam naloge da barem 300 saradnika dobije honorar od „Statusa“! Među njima je bilo i glavnih urednika.

Da budem jasan: u ovoj profesiji se jako dobro zna ko kosi, a ko vodu nosi. I zna se da u situaciji kad je medijima glavni cilj ne da informišu i objasne stvarnost, nego opstanu, dobar kosač – nepoželjan! Tako da sam, bez lažne skromnosti, bio pripremljen da moj brus za kosu na izvesno vreme odložim u futrolu.

Ali nisam očekivao da će biti suspendovana informacijama o zabrani distribucije knjige. Ima Petar Lazić jedan dobar aforizam koji kaže: „Informacije moraju biti dostupne novinarima. U protivnom bi mogle da dopru do javnosti.“ Moje kolege novinari su pametno procenile da bi ta informacija možda uznemirila javnost, a vrlo verovatno i samog Vučića. Knjige o premijeru se, inače, objavljuju svakog dana, zabranjuju svakog drugog, pa bi se nesuvislim smatralo pitanje prvom čoveku Srbije (mada on ne voli da iznosi stavove o istragama, slobodi mišljenja ili prezumpciji nevinosti) ima li on mišljenje tome.

Zato je reagovao neko od tviteraša neodgovornih tviteraša:

„U nekim knjižarama u Srbiji možeš da kupiš Mein Kampf ili Protokole sionskih mudraca, ali knjigu Slaviše Lekića ne možeš da kupiš ni u jednoj!“

Ja nisam osoba koja računa na pomoć države ili ljudi koji mi nisu baš bliski. Ali me nervira ta pesnička sloboda urednika da prećute vest koja se tiče i njihovih osnovnih ljudskih i profesionalnih prava. Nervira me ta prećutna podrška stavu koji Vučić ili njegovi nisu još ni izneli. Nervira me što je gotovo kompletna uredničko/vlasnička kamarilu prešla u red onih bezazlenih bitangi koje je Ivo Andrić zvao evetefendijama: to su bili službenici na dvoru, plaćeni da udeljuju komplimente, klimaju glavom i potvrđuju svaku sultanovu reč. Nervira me što je „sedma sila“ dugo već u klanjajućoj pozi, što kleči, ali ne pred velikim ljudima i njihovim idealima, već puzi pred diktatorima!

Okej, u pravu su, ne treba se žaliti državi na ono šta tebe nervira, valja pitati državu šta nervira nju!

S druge strane, očigledno je šta sve u državi smeta Slaviši Lekiću. Mnogi vam zameraju da na Tviteru koristite teške reči i da u komunikaciji sa nekim osobama ponekad prelazite granicu „kulturnog ophođenja„. Mislite li da su teške reči zaista neophodne?

Ja sam Tviter u početku tretirao kao jednu kulturnu lajaonicu, onako, pristojnu staru krčmu gde se tako malo nađeš sa nekim ljudima, dragim i manje dragim, ćaskaš, najavljuješ izbore, prepričavaš film, smenjuješ selektora, tu i tamo nekog oteraš u pizdu materinu i kad ti dosadi, platiš račun i lepo odeš svojoj kući da se družiš sa decom, svađaš sa ženom ili šetaš psa!

A onda se ispostavilo da taj Tviter niti je pristojna stara krčma, niti je nekakva hala za mentalni fitnes, već jedan običan zapušteni magacin gde je nagrnula stoka sa sve buzdovanima u rukama, sa nunčakama i mačetama, sa manjkom gramatičkih propozicija i viškom nevaspitanja. Pa je valjalo dostojno odgovoriti, jer ja iskreno verujem da je floskula „pametniji popušta“ smišljotina glupana ne bi li došli do izražaja.

Volim konkretne i čvrste reči. Ali nisam ja, mada me optužuju, ministru policije dao nadimak „Slina“! Njega su tako nazvali drugari iz kraja, karakterno ga obeleživši za ceo život. Ja samo to potenciram tu i tamo na Tviteru. A sad, kako ja to potenciram, to je već pitanje stila i trenutnog raspoloženja.

Nedavno me je jedna višepartijska konkubina, koja trenutno volontira u SNS-u, denuncirala u „Danasu“ kao lika koji na Tviteru, ma zamislite me samo, predsednika Nikolića naziva „zamlatom“ i „precednikom“! I optužila me je za mizoginiju, jer sam povodom jedne udvoričke rečenice Ksenije Milenković (one: „Da postoji cenzura ne bi se ovoliko pričalo o njoj“) tvitnuo: „Stariji znaju, nije Maja Gojković rodonačelnica političke prostitucije u Srbiji, evo se ponovo aktivirala“.

Kakva mizogonija, ljudi, pisao sam o političkim zaokretima žene koja je u politici rame uz rame sa političkim žigolom Aleksandrom Martinovićem. Moja lajna, moja prćija, moj stav o preletačima i prevrtačima, u suknjama ili čakširima, svejedno!

Kad napišem da je stajling ministarke dostojan štale, a zna se, je li, ko u štali boravi, to je seksizam, a kad kažem da šef najveće poslaničke grupe svojim rečima „uprasi“ Skupštinu, to je tako seksi, zar ne? Istu kintu iz tvog i mog džepa uzimaju i jedno i drugo.

Citirao bih ovde mog omiljenog filozofa i gurua Radoša Smiljkovića: „Na ljutu ranu, ljuta trava!“

Prevedeno na srpski – Batalite me tih platkanja! Ili, dođite da me prevaspitate.

Na Tviteru svakodnevno podsećate da za tragediju s helikopterom niko nije odgovarao. Ali, umesto odgovornih za to, korupciju i slične stvari, danas se na stub srama stavljaju ljudi koji se usude da javno kažu nešto što se Aleksandru Vučiću neće dopasti. Ljudi se zatvaraju i protiv njih se podižu krivične prijave zbog statusa na društvenim mrežama, intervjua ili, u slučaju Vesne Rakić Vodinelić, samo zbog reagovanja na slučaj Kokana Mladenovića. Šta je cilj ovih akcija? Da li iza njih stoji Vučić lično ili oni koji žele da mu se po svaku cenu dopadnu?

Ivan Tasovac se nikad se ne bi setio Sandokana Mladenovića da istog, doduše, ne pod tim imenom, nije targetirao sam Vučić! Vučić ide logikom: „Ko nije sa mnom, taj je protiv mene.“ Nema konferencije za novinare gde nije odapeo strelu. I nikom ne oprašta. Ne budimo deca, nije Dušan Vujošević smenjen zbog loših rezultata ili zato što često ide u pozorište, citira filozofe i pravi kolekciju umetničkih dela.

U knjizi „Svaka čast, Vučiću“, postoji citat-profil: „JA se nadam se da ću i dalje da se menjam, JA i danas učim nekoliko jezika, JA svakoga dana učim, JA nemam problem sa tim, JA svakoga dana radim od ranog jutra, prvi sam u Vladi, poslednji ili među poslednjima uvek odem.“ Pritom, to nije veštački spoj nekoliko, već jedna rečenica!

Sve je na plećima jednog čoveka – od oživljavanja dece iz smetova, preko predsedavanja kriznim štabom u FK CZ, do isleđivanja žandarma koji je tražio ličnu kartu. Mnogo i za Vučića!

Ako nešto i propusti, to detektuju njegovi kerberi, razni vulini i neše sline, medijumi Vučićeve podsvesti. Priču nam vodi polusvet, prostaci, nikogovići. Hara teror prostote. Sve je manje relevantnih medija. Iz sezone u sezonu opada broj pozorišnih premijera, filmovi su incidenti, je l’ se seća neko Oktobarskog salona!?

A o tome šta se radi „na lokalu“, gde politiku vode opskurni likovi lake reči, plitke pameti i teške ruke, skoro da ništa ne znamo.

U svemu tome, gde je danas srpska opozicija? Da li ona u ovom trenutku – dok se šuška o izborima – uopšte postoji?

Na Tviteru. „Pratim“ i „prate“ me Pajtić, Šutanovac, Borko, Čeda, Živković… Ne prate me Vuk, Šešelj i Vjerica Radeta, oni su me pratili devedesetih.

Opozicija je na Tviteru, jer nema gde. Ovaj ih je urnisao uz pomoć tabloida i debeovskih podmetačina. Mediji su zatvoreni, i a trgovi veliki i široki. Nema se para za „od kuće, do kuće“! Ni međusobno se ne kapiraju. Kažu stari znalci da iskustvo uči samo one koji se daju naučiti. Ovi se nekako ne daju. I da parafraziram glodura „Vremena“, ne bih da „tučem magarca u blatu“! Dovoljno su urnisani.

I konačno, kako bi sve ovo što nam se danas dešava moglo da se završi?

Ovo je prolog komedije ili tragedije ili oboje, svakako kod nas neviđeni spektakl sa gomilom priučenih dramaturga, producenata i šminkera, glumaca, statista i suflera, rekvizitera, dekoratera i vlasuljara, dizajnera zvuka, osvetljenja i raspoloženja… Glavni glumac, režiser i pirotehničar, a sve je to u ovoj našoj podeli jedna osoba, suptilno koordinira ovim scenskim eksperimentom za koji i u inostranstvu vlada neviđeno interesovanje. O domaćoj javnosti da i ne pričam, sve karte su unapred rasprodate: biju ko neće!

Odjeknuće, odjeknuće, i mada je epilog odavno poznat – jer ne treba tu biti veliki stručnjak pa zaključiti šta nas čeka u konačnici – ima do spuštanja zavese još da nam se najebu majke!