fotografije: tanjug
O tome šta je šarm u belom svetu zelenih stolova oko kojih se okupljaju Visoki Ambasadori Velikih Sila sadašnjem predsedniku Srbije Tito bi mogao svašta da ispriča, o tome se dade naučiti iz memoara Vlade Velebita i iz priča Koče Popovića, Bude Lončara i sličnih iskusnih diplomata, ali, avaj – Vučića to nikada nije zanimalo: diplomatija počinje od njega, a Tito mu nije ni do kolena
Predsednik Vučić već nas je bio obradovao podatkom da je pod njegovom vlašću sagrađeno više autoputeva nego za vreme Tita; o otvorenim fabrikama, liftovima, više puta otvaranim mostovima i septičkim jamama i da ne govorimo. Ali, to nije dovoljno. Predsednik Vučić je već više puta aludirao na svoje spoljnopolitičke uspehe, ne poredeći se baš sa Titom, ali nije ni daleko; samo čekajte.
Naravno da je za svaku pohvalu kad jedan šef države putuje okolo i razgovara sa svim mogućim političarima i državnicima, pa se onda vrati i svečano najavi tolike-i-tolike nove investicije, nova večita prijateljstva i da dotična zemlje nikada neće priznati samoproglašenu NATO državu, čak i ako je već priznala; ali nemojmo sad biti sitničavi.
PRIJATELJU, PRIJATELJU: Ono, pak, što može da iritira osetljive dušice jeste to što predsednik Vučić i od toga pravi reklamu sebi; i to na donekle prostački, radikalski, da ne kažemo navijački, način. On se odmah familijarizuje sa svojim novim poznanicima iz belog sveta, ne pitajući ih prija li im to, što je opet donekle izvan dobrih diplomatskih običaja. Čim nekog upozna, on je s njim odmah na „ti“ (first name basis, kažu oni koji govore engleski), to jest počne da ga oslovljava i kasnije pominje po krštenom imenu, uz obavezno „moj prijatelj“.
Kako to u praksi izgleda? Evo kako: „moj prijatelj Sebastijan“, „gde si Sebastijane, kućo stara“; „moj prijatelj Erdogan, Redžepe, burazeru“; „slušaj, mori slušaj, Merkel bre Anđo“; „Donalde, Srbine“; „Kolinda, Andreju, pa dokle više ovako?“; francuski predsednik postaće „Cojle Manojle“, samo čekajte. On je njihov burazer, pajtos, on njih grli i cmače gore od Ivice Dačića; srećom, te ne peva. Bugarski premijer njemu je „Bojko“, makedonski „Zoke“, grčki „Aleksa“, a italijanske ne može da zapamti jer se često menjaju. Njegov omiljeni zalivski političar (iz „Golfskog zaliva“ kako ga zovu polupismeni spoljnopolitički novinari), Mohamed ibn Zajed el Nahjan, njemu je valjda „Mujo“. Ako ga ikad primi britanska kraljica, pričaće da ga je primila „tetka Saveta“.
Jedino Putina s poštovanjem zove „Vladimir Vladimirovič“, što je kod Rusa oblik učtivog obraćanja, mada ima i formalnijih i učtivijih.
UČENJE ZANATA: Dobro, kazaće neko – pa šta onda? Čovek je neposredan, prijateljski nastrojen, neformalan, casual, jednom rečju – nadasve šarmantan i ko bi mu zamerio? Pa, neki i bi. Naime, u tom belom svetu zelenih stolova oko kojih se okupljaju Visoki Ambasadori Velikih Sila, šarm je nešto drugo. O tome bi Tito mogao Vučiću svašta da ispriča, ali neće, jer zazire od glogovog koca. O tome se dade naučiti iz memoara Vlade Velebita i iz priča Koče Popovića, Bude Lončara i sličnih iskusnih diplomata, ali, avaj – Vučića to nikada nije zanimalo: diplomatija počinje od njega, a Tito mu nije ni do kolena.
U stara vremena postojali su šefovi protokola koji su novopečene diplomate presvlačili iz čizama i otrcanih uniformi u pristojna crna odela i dobre diskretne crne cipele (i čarape), učili ih koja kravata ide u kojoj prilici i da kravata ide uvek. Zatim maniri za stolom („Ne nožem na ribu!“; pitanje glasi: „A na koga?“), kako se ko oslovljava i po kojem redu (engleskog viteza oslovljavati sa „ser Tomase“, po krštenom imenu; nikako sa „ser Liptone“, po prezimenu); ne hvatati se za pištolj, niti ga nositi, ima ko će. Tako je jugoslovenska diplomatija uz izvesne napore postala ugledna, poštovana i profesionalna. Niko nikoga nije nazivao po krštenom imenu (javno svakako ne), nisu se (osim sa braćom iz SSSR, što je bilo neizbežno) cmakali i grlili, ponajmanje pevali pred TV kamerama. Što je najvažnije, pazili su na jezik: nisu se svađali bez debelog razloga i naredbe iz Beograda, a još manje su na svađu zaboravljali kao da je nije ni bilo, posle nekoliko dana, kad im se iz Beograda podvikne.
O kadrovskoj politici i da ne govorimo: ko su bili konzuli (Nušić), ambasadori (Milan Rakić, Marko Ristić, Veljko Mićunović itd) – zna se. Milošević je to poremetio zauvek: onaj Perović iz „Patriotskog saveza“ mi je ostao u glavi; galerija julovaca i socijalista ugnezdila se u MIP i eno ih tamo još, čekaju penziju. Kratka pauza (Velikić, Cvetićanin, Simurdić i drugi) bila je prekratka.
Onda je došao Vučić sa Dačićem pošto je Koštunica obavio svoje. Vučiću ambasadori nisu bitni, on sve ume sam, ceo MIP mu je samo prateća služba kurira, šifranata i konzula, jer neko mora i time da se bavi.
Pa, dobro: vodi li šef države spoljnopolitičke poslove? Vodi. Eto kako.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
