Pretvaranje metropole u provinciju

foto: andrija vukelić / tanjug

Prvo zvanično imenovanje ulica u Beogradu sprovedeno je 1893. godine. Od 200 popisanih ulica, 80 je dobilo imena prema balkanskim toponimima: Krajinska, Dubrovačka, Sarajevska, Krušedolska, Fruškogorska, Prizrenska. Tako su “u uši građana postepeno ulazila imena krajeva i mesta koje oni nisu poznavali, ali koji su preko imena ulica postajali naši”, piše u knjizi Kaldrma i asfalt. Evropeizacija i urbanizacija Beograda 1885–1914. Dubravke Stojanović.

Danas Beograd ima 14.124 ulice, a gradska vlast im određuje imena po suprotnim kriterijumima i namerama od pomenutih, zbog manje-više samo njoj (vlasti) opravdanih razloga.

PO VESIĆEVOM SPISKU

Zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić najavio je krajem jula 2020. da “ćemo nastaviti da menjamo imena svih ulica koje nose naziv po onima koji više nemaju veze sa Srbijom, kao i po sredinama u kojima bilo šta što dolazi iz Srbije nije dobrodošlo” i time je ozvaničio princip koji se u Beogradu sprovodio još od 2014. godine, kada je Zagrebačka ulica dobila ime po Koči Popoviću. Kao jasan primer na koje sredine se misli, u prvoj turi čišćenja grada po tom kriterijumu izbrisane su Hrvatska, Splitska, Zagorska, Osiječka, Hvarska, Bjelovarska, Podravska, Šibenička, Porečka, Lopudska, Ljubljanska, Bledska, Mariborska, Celjska, Murska, Bosanska i Zenička.

Kad je Hrvatska ulica u Kotežu preimenovana u Ulicu glinskih žrtava, Goran Vesić je na svom Fejsbuk profilu izrazio veliko zadovoljstvo zbog tog čina, i podsetio da se “u Glini dogodio stravičan zločin, kada su ljudi zaklani u crkvi, jedan od najstrašnijih u Drugom svetskom ratu, kao i da su hrvatske vlasti spomen-dom, koji je posle rata izgrađen na kosturnici, preimenovale u Hrvatski dom”. Istoričari su tada podsećali da je i HDZ, ključna vladajuća stranka u Hrvatskoj, promenila praktično sva imena ulica koja su imala ikakve veze sa Jugoslavijom, javnost je ovu pojavu nazvala brisanjem istorije, a Vesić je odgovorio argumentom da ne treba da budemo “mazohisti i da imamo imena ulica koja su iz sredina gde se zatire sve što podseća na srpsko”. Rekao je i da “nije normalno” da Beograd ima ulice “po gradovima koji nemaju Beogradsku ulicu”, i najavio da će se ubuduće poštovati pravilo reciprociteta. Tom prilikom smo saznali da Beogradsku ulicu imaju samo Skoplje i Podgorica, a da je Zagreb nema još od 1990. kad je preimenovana prvo u Kovačićevu pa zatim u Ulicu kneza Višeslava.

Sa tog spiska (Beograđani ga zovu “Vesićev”), jedino je Sarajevska ulica zadržala staro ime zahvaljujući, naglašavao je Goran Vesić, molbi predsednika Aleksandra Vučića. Ovaj potonji je pak naglašavao da sve to radi zbog Beograđana koji ne žele da se promeni ime koje je ova ulica dobila pre više od jednog veka.

Tada je takođe uspostavljeno i pravilo da ulice Beograda treba da nose imena ljudi koji su zadužili Srbiju. Ubrzo zatim je Zagorska ulica u Zemunu postala Ulica Blagoja Jovovića, koji je 10. aprila 1957. godine smrtno ranio poglavnika ustaške NDH Antu Pavelića. Goran Vesić je Jovovića nazvao srpskim herojem, a odluku da dobije ulicu opisao je kao završetak “perioda zabluda koje su nam nametali osećaj samokrivice, stida od svoje časne istorije i ubeđenje da je za trajni mir na Balkanu neophodno da Srbija bude slaba i ponižena bez prava na svoju istoriju”.

Napomenuo je i da “zlikovca Antu Pavelića ne da nije necivilizacijski ubiti, nego je to ljudska pravda. A oni koji smatraju da ne treba Beograd da ima Ulicu Blagoja Jovovića i koji misle da nije u redu što je on ubio Antu Pavelića, da su oni takođe deo našeg društva… Ja mislim da nije normalno da bilo ko u Srbiji smatra da Pavelić nije trebalo da bude ubijen.” Istoričari su tim povodom podsetili da je od glorifikacije atentata i sprovođenja nekakve naknadne pravde nad ustaštvom, u odluci da se Jovović ovekoveči ulicom spornije njegovo učešće u četničkim jedinicama koje su se borile na strani italijanskih fašista i nemačkih nacista, i koje su činile zločine. Pre svega toga Jovović je bio u partizanima.

BOJSI, PRINCEZA OLIVERA I CAR IRAKLIJE

Kad je septembra prošle godine, nekako odmah nakon što je dobio srpsko državljanstvo, preminuo britanski glumac Džon Čalis, popularni Bojsi iz serije Mućke, Goran Vesić je najavio da će jedna ulica dobiti njegovo ime, a javnost je pretpostavila da se Bojsi uklapa među ljude koji su zadužili Srbiju time što je dva puta bio u Beogradu (jednom zbog gostovanja u emisiji Ivana Ivanovića) i što je hvalio naše gostoprimstvo.

Oktobra prošle godine, Goran Vesić je najavio proširenje liste znamenitih Srba koji će dobiti ulice. Na svom Fejsbuk profilu je objavio kako je dobio na poklon divne knjige Irene Arsić Srbi u Dubrovniku i Dubrovačko srpstvo kroz vekove, uvideo da je “malo, nažalost, srpskih naučnika koji se bave nasleđem dubrovačkih Srba” pa je zato odlučio da u “narednom periodu neki od znamenitih Srba iz Dubrovnika, kao što su Medo Pucić, Dum Ivan Stojanović, Luko Zore, Nikša Gradi i Antun Fabris, dobiju ulice u Beogradu. To su veliki srpski književnici, političari i novinari iz Dubrovnika”, zaključio je.

Inicijativu da neka ulica, plato ili trg promeni ime mogu da podnesu pojedinci, udruženja, grupa građana ili opština. Ovu mogućnost iskoristio je i građanin Aleksandar Vučić, ne kao predsednik Srbije, februara 2019, pa je na njegov predlog dotadašnja Travnička nazvana po istoričaru Miloradu Ekmečiću, a Zadarska po Dobrici Ćosiću. Već je pomenuto da je njegovom inicijativom spaseno ime Sarajevske ulice. Pre dve godine on je kumovao i Bulevaru Vudroa Vilsona, kao prvoj saobraćajnici u Beogradu na vodi, i Ulici Nikolaja Kravcova. Otvarajući do tada završene delove ove dve ulice, a povodom otvaranja Beogradskog parka koji je s njima u vezi, predsednik Vučić je rekao da je Beograd dobio najlepši park u ovom delu Evrope, istakao da je posebno srećan što se zajedno otvaranju ulice jednog Amerikanca i Rusa koji su zadužili našu zemlju, i najavio da će kompletan Bulevar Vudroa Vilsona biti otvoren do aprila ili maja.

Poslednjeg dana novembra, zahvaljujući Aleksandru Vučiću novobeogradska obala Save od Gazele do Brankovog mosta postala je Obala jasenovačkih žrtava. Tom prilikom, zamenica predsednika Skupštine grada Andrea Radulović je objasnila kako je “Aleksandar Vučić želeo da sačuva sećanje i zaštiti uspomenu na stradalnike iz sistema koncentracionih i logora smrti u Jasenovcu. Jasenovačke žrtve predstavljaju najstrašniji simbol stradanja pripadnika srpskog, jevrejskog, romskog, kao i drugih naroda tokom Drugog svetskog rata na području Jugoslavije.”

Inače, tog dana je zabeležena velika aktivnost menjanja naziva ulica (po nekima najveća u prošloj godini). Nakon predsednika, istakao se i Goran Vesić, čijom su inicijativom preimenovane čak četiri ulice: Splitska na Voždovcu nosiće ime cara Justinijana Prvog, Ulica Augusta Cesarca na Savskom vencu – cara Iraklija, Štrosmajerova u Zemunu postaće Ulica kneza Pavla Karađorđevića, a Petra Zrinjskog – princeze Olivere. Tom prilikom, zamenik gradonačelnika je istakao da smo “došli u situaciju da imamo jedan broj naziva ulica koji više nemaju nikakve veze sa Srbijom ili se pak zovu po ljudima koji nama nisu bili naklonjeni, među kojima je Štrosmajer, koji više neće imati ulicu u Zemunu. Ali, zato ćemo imati ulicu po knezu Pavlu Karađorđeviću, princezi Oliveri, koja je primer žrtvovanja i mučeništva za svoj narod, kao i po carevima Justinijanu Prvom i Irakliju, koji je dozvolio naseljavanje Južnih Slovena na Balkan.” U toj turi zamenjeno je još desetak ulica sa nazivima koji ne odgovaraju kriterijumima sadašnje gradske vlade.

IMA JOŠ DA SE MENJA

Poslednjih dana prošle godine, odbornici Skupštine grada usvojili su odluku o dodeli naziva ulica na teritoriji pet opština – Rakovici, Voždovcu, Paliluli, Vračaru i Zvezdari. Izbrisana su još četiri hrvatska toponima – Kornatska, Lošinjska, Riječka i Šibenička, i niz ličnosti koje nemaju srpsko poreklo. Izdvojimo samo da će se dosadašnja Ulica Frana Levstika, slovenačkog pisca i političkog aktiviste, zvati po Džordžu Kenanu, američkom diplomati i ambasadoru SAD u Jugoslaviji koji je, kako je obrazložila Andrea Radulović, zamenica predsednika Skupštine grada, konstantno izražavao protivljenje postojanju i delovanju NATO-a. Zatim, Ulica Ljudevita Posavskog ubuduće će se zvati po Aleksandru Mišiću, sinu vojvode Živojina, dok će Riječka biti Ulica kneginje Julije, supruge kneza Mihaila Obrenovića, a Ulica vojvode Hrvoja je dobila ime kneza Stracimira, po bratu Stefana Nemanje.

Javnost, i stručna i građanska, svaku ovu promenu doživela je kao pretvaranje nekada kosmopolitskog, otvorenog Beograda u provinciju, kao iskazivanje netrpeljivosti prema drugima i zaoštravanje odnosa sa susedima, kao nepoštovanje kontinuiteta istorije. Na najnovija negodovanja Goran Vesić je odgovorio autorskim tekstom pretposlednjeg dana prošle godine. Sve koji se ne slažu sa preimenovanjima ulica koja su preduzeta za njegovog vakta, nazvao je GM jugonostalgičarima, a njihove argumente – naricanjem.

U Beogradu još ima ulica čija imena asociraju na SFRJ i njene republike, biće, znači, posla i ove godine.